U svom pozdravnom govoru 1911. godine guverner Nju Džersija Woodrow Willson je podsetio prisutne na poseban status korporacija. „Korporacija postoji“, rekao je, „ne po prirodnom pravu, već isključivo po dozvoli zakonodavca. Ako toj stvari pristupamo u dobroj nameri, moramo se složiti da je zakonodavac odgovoran za svoju tvorevinu.“
Drugim rečima, korporacije postoje zahvaljujući dozvoli javnosti – i uvek je tako bilo. Sjedinjene Države su ideju o korporaciji nasledile od Ujedinjenog Kraljevstva, gde je kralj doslovno dodeljivao pravo inkorporacije kao oblik kraljevske privilegije. Korporacije su osobene po tome što im je dato neograničeno trajanje i što pojedince koji ih čine štite od lične odgovornosti u slučaju da posao propadne. One su takođe dobar metod prikupljanja kapitala, jer imaju pravo da prodaju akcije inicijalnim investitorima, koji onda mogu trgovati istim akcijama na sekundarnom tržištu.
Piše: Lenore Palladino, Boston Review
Preveo: Đorđe Tomić, Peščanik.net
Zakonska pravila koja definišu i obavezuju korporacije dosta su se promenila od vremena osnivanja SAD i Wilsonovog doba. Korporacije danas uživaju mnoge od ustavnih zaštita koje su nekada bile rezervisane za fizička lica. Wilsonov komentar vredi ponoviti jer je i danas istinit: privilegije date velikim korporacijama su upravo to – privilegije, a ne prava – privilegije koje je dodelila država da bi korporacije ostvarivale ciljeve od opšteg interesa koje bi inače teško bilo ostvariti. Otuda sledi da ako korporacije postoje zato što mi, kao narod, to dozvoljavamo, onda bi njihovo postojanje trebalo usloviti zadovoljavanjem naših potreba.
Današnje korporacije su zadržale privilegije i odbacile obaveze. Troškove za radnu snagu pokušavaju da spuste na najniži mogući nivo, zbog čega radnici više ne mogu da izdržavaju svoje porodice. Poslove prebacuju na spoljne saradnike, zbog čega radnici koji su nekada imali pristojnu platu i beneficije sada rade kao honorarni saradnici. Koriste tehnologiju za invazivni nadzor radnika. Takvim postupcima i napadima na sindikate pregovaračka moć radnika se drži na najnižem mogućem nivou.
Istovremeno, korporativna forma generiše ogroman prosperitet. Korporacije prihvataju velike rizike i toliko su narasle da najveće među njima imaju veći prihod nego mnoge zemlje. Pitanje je u čiju korist to čine? I ko plaća socijalnu cenu?
Današnje velike korporacije rukovode se načelom „primata akcionara“, filozofijom koja uči da je najvažniji cilj korporacije da za što kraće vreme napravi što više novca za svoje akcionare. Ipak, ne postoji nijedan legitiman niti na pravu utemeljen dobar razlog da država dozvoli velikim korporacijama da rade isključivo u korist akcionara. Zapravo, vreme je da se poslovno pravo reformiše uvođenjem modela koji će uključiti učešće i dati glas svim zainteresovanim stranama – pre svega zaposlenima, ali i drugima, kao što su kupci i šira javnost – koje će tako dobiti deo vrednosti koju su stvorile.
Mnogi su već predlagali izmene koje u poslovno pravo uvode „zainteresovane strane“ i „javno dobro“. Pokret B Corp, na primer, predvodi kampanju za usvajanje statuta koji uključuju javno dobro širom zemlje, a pravni eksperti kao što su Kent Greenfield, Robert Hockett i Saule Omarova, kao i Ralph Nader predlagali su izmene i eventualnu harmonizaciju poslovnog prava na federalnom nivou. Ipak, vodeći glasovi koji danas kritikuju korporativnu moć obično se fokusiraju na njen uticaj na politiku (na primer, prilozi za kampanje) ili korporativnu moć poslodavaca (na primer, potreba za sindikalnom organizacijom i podizanjem minimalne cene rada), ne dovodeći u pitanje sam način upravljanja korporacijama.
Učiniti upravljače korporacija odgovornima pred javnošću nije samo naše pravo, već i naša obaveza, a za to bi bilo dovoljno nekoliko jednostavnih izmena. Upravne odbore treba učiniti odgovornima pred širim krugom zainteresovanih strana; odnos snaga u upravnom odboru treba uravnotežiti izborom predstavnika različitih zainteresovanih strana, uključujući i zaposlene; treba jasno definisati poslovne ciljeve; i za najveće korporacije uvesti registraciju na federalnom nivou, da se države ne bi između sebe nadmetale izglasavanjem sve povoljnijih zakona za korporacije.
Korišćenjem zakona o upravljanju korporacijama za uvođenje modela koji uključuje i zainteresovane strane promenio bi se odnos snaga unutar korporacija i afirmisala činjenica da su korporacije javna, a ne tržišna tvorevina; drugim rečima, mi smo im dali pravo da postoje. Treba reformisati poslovno pravo tako da u krajnjoj instanci služi javnom interesu: regulisati ponašanje korporacija tako da one ne dominiraju društvom već da mu služe. U nastavku izloženi predlozi relativno jednostavnih politika ne dobijaju pažnju koju zavređuju, ali ako želimo da zaustavimo trend daljeg rasta rekordne nejednakosti, prvo treba izmeniti zakone koji regulišu raspodelu moći unutar korporacija.
***
Iz perspektive zaposlenih u kompaniji – ili čak potrošača koji žele bolje proizvode po nižim cenama – primat akcionara je, blago rečeno, neobičan izbor načela za upravljanje kompanijom. U osnovi to znači da se sve poslovne odluke moraju ocenjivati iz perspektive efekata koje imaju na cenu akcija. Upravni odbori smatraju da su odgovorni isključivo akcionarima, jer su sve druge zainteresovane strane – zaposleni, klijenti, poreski obveznici – već obuhvaćeni „ugovorima“ (iako većina radnika gotovo i nema nikakva prava). Davanje prioriteta akcionarima znači da se troškovi – između ostalog i za plate radnika – moraju spustiti na najniži mogući nivo. Čak i ako to ima negativne efekte na dugoročne izglede kompanije za rast i razvoj.
Akcionari, zapravo, nisu „vlasnici“ korporacije; oni su vlasnici akcija koje je korporacija emitovala i u većini slučajeva su do akcija došli kupovinom od prethodnih vlasnika, a ne od same kompanije. Posle inicijalne javne ponude za kupovinu akcionari kupuju akcije na sekundarnom tržištu – od drugih akcionara – što znači da novac koji ulažu ne stiže do kompanije. Drugim rečima, konačni rezultat prihvatanja primata akcionara je to da se preduzećem upravlja u korist diversifikovanih akcionara koji su svoje udele kupili na sekundarnom tržištu, nisu direktno investirali u kompaniju i verovatno i ne znaju da su akcionari.
S druge strane, o zaposlenima se razmišlja kao o nužnom zlu. Pravna teorija o primatu akcionara daje rukovodstvu dobar izgovor: rukovodioci mogu tvrditi da ne mogu podići plate jer bi tako smanjili količinu novca na koju akcionari imaju pravo. Rukovodioci kompanija imaju na raspolaganju niz alatki kojima će bogatiti sebe i akcionare na račun ostalih zainteresovanih strana. To uključuje zakonske postupke kao što su otkup sopstvenih deonica, angažovanje radne snage preko spoljnih agencija, suzbijanje sindikalne organizacije, kao i menadžerske postupke kao što su racionalizacija poslovanja i pretnje baukom automatizacije da bi se smanjile plate i uvećalo bogatstvo akcionara. (Otkup sopstvenih deonica, koji podiže cenu preostalih akcija bez napornog rada i stvarnih poboljšanja u radu kompanije danas je na istorijski rekordnom nivou). Takve alatke daju rezultate zahvaljujući nejasno određenim pravilima fiducijarne obaveze (postupanja u najboljem interesu klijenta) i procedura izbora članova odbora koje su naizgled neutralne; u stvarnosti, one pomažu bogatima da se dodatno obogate.
Korporacije često tvrde da zaposleni imaju jednaku pregovaračku moć i punu slobodu ugovaranja sa kompanijom; budući da akcionarima njihova prava nisu zagarantovana ugovorom, oni imaju pravo na plen. Ali to je, naravno, fantazija: zaposleni ne ulaze u nekakav savršeni ugovorni odnos sa upravom firme – kompanije imaju ogromnu moć u domenu zapošljavanja i definisanja radnih uslova za svoje zaposlene. U poslednjih 40 godina, na primer, kompanije uglavnom nisu pratile rast produktivnosti podizanjem plata i posmatrale su radnike isključivo kao trošak koji se mora kontrolisati, a ne kao izvor profita za sebe.
Ulog zaposlenih je na više načina veći od uloga akcionara. Oni obično imaju samo jedan posao, dok je portfelj akcionara razgranat. Oni ulažu vreme i rad u stvaranje vrednosti za kompaniju, dok akcionari ulažu samo novac. Ako kompanija bankrotira, zaposlenima je mnogo teže da nađu novi posao ili reše problem gubitka obećane penzije nego što je to slučaj sa akcionarima koji odmah mogu prodati akcije. Profesor prava Kent Geenfield u knjizi Promašaj poslovnog prava (2005) ističe da se radnici nalaze u „komplikovanom odnosu zavisnosti“ sa korporacijom i da je njihova moć pregovaranja ograničena njihovom malom društvenom moći.
***
Model zainteresovanih strana u upravljanju kompanijom izmenio bi način upravljanja tako da sve zainteresovane strane u našoj ekonomiji (radnici, klijenti i javnost) imaju koristi od korporacija koje stvaraju dobit. To je radikalan i postepen proces koji treba da reorganizuje ekonomiju uvođenjem nekoliko jednostavnih zakonskih izmena. Varijacije su brojne, ali neophodne su bar tri promene u upravljanju korporacijama.
Prva promena je ukidanje prava korporacija da se registruju za sve poslove dozvoljene zakonom. Korporacije bi u osnivačkom aktu kao svoju svrhu morale da imaju navedeno „stvaranja opšte društvene koristi“. To je formulacija koju koriste benefit korporacije kao što su Kickstarter i Patagonia. Benefit korporacije su kompanije koje su odabrale da se njima upravlja u skladu sa novom vrstom zakona koja od njih zahteva javno dobro kao cilj i odgovornost pred zainteresovanim stranama. Status benefit korporacije je permisivan – svaka korporacija ga može odabrati bilo kad, ako to želi. Poslovno pravo treba izmeniti tako da sve korporacije – kao državne tvorevine – treba da doprinose stvaranju opšteg javnog dobra. To bi u najmanju ruku omogućilo da se ospore razni nepredviđeni ishodi korporativnog delovanja koji imaju katastrofalne posledice po društvo.
Druga promena je propisivanje da zaposleni i druge zainteresovane strane imaju izabrane predstavnike u upravnom odboru radi usklađivanja interesa onih koji donose važne odluke. Treće je uvođenje fiducijarne dužnosti za članove upravnog odbora – obaveze da budu lojalni i da odluke donose u skladu sa interesima korporacije, a ne samo svojim interesima – što bi se odnosilo na sve zainteresovane strane, a ne samo na akcionare koji aktivno trguju na sekundarnom tržištu.
Da bi se te promene sprovele potrebno je uvesti centralni federalni registar za najveće kompanije. U ranoj istoriji poslovnog prava registracija korporacija je bila u nadležnosti državnih zakonodavaca. Taj novi oblik poslovanja bio je toliko koristan za osnivače da su države želele da zadrže nadležnost za odluke o odobravanju ili uskraćivanja prava na registraciju. Još 1896. zakonodavci u Nju Džersiju su uočili komparativne prednosti koje bi mogli imati ako privuku firme da se registruju po njihovim zakonima, pa su zakon promenili tako da se kompanije mogu osnovati za obavljanje „bilo kojih poslova dozvoljenih zakonom“. Naravno, nove korporacije su pojurile u Nju Džersi.
Mogućnost registracije na nivou države dovela je do trke ka dnu u kojoj je najbolje prošla država Delaver: u državi sa 800.000 stanovnika registrovano je 66 odsto kompanija sa liste Fortune 500. Zakone Delavera pravljene po meri biznisa omogućila je „doktrina unutrašnjih poslova“ koja dozvoljava kompanijama da primenjuju zakone one države u kojoj su registrovane. Kompanijama je takođe dozvoljeno da se registruju u bilo kojoj državi, bez obzira na to gde posluju, zapošljavaju radnike ili troše novac. Kompanija ne mora imati nikakav dodir sa državom u kojoj je registrovana. Kompanije ne mogu izbeći zakone o radu, zakon protiv diskriminacije ili druge državne zakone koji regulišu njihovo poslovanje u državi u kojoj obavljaju delatnost, ali to ne važi za zakon o inkorporaciji.
To je krajnje nedemokratski. Zainteresovane strane povezane sa nekom korporacijom registrovanom u Delaveru, kao što su zaposleni ili kreditori, nemaju nikakvog uticaja na odredbe poslovnog prava u državi Delaver. Ista norma takođe onemogućuje državama da kompanijama koje posluju na njenoj teritoriji nameću svoje standarde poslovnog upravljanja. Države će nastaviti da se nadmeću – i usvajaju zakone koji su sve povoljniji za biznis – ukoliko ih mi u tome ne sprečimo. Doktrina unutrašnjih poslova nije uključena u federalne ili državne zakone i nije predmet ustavnog prava. To je samo široko prihvaćena praksa.
Alternativa je usaglašavanje poslovnog prava na federalnom nivou i uključivanje svih zainteresovanih strana u proces upravljanja. Podizanjem registracije kompanija na federalni nivo takođe se uvažava činjenica da velike korporacije prodaju svoje proizvode i zapošljavaju ljude širom zemlje, pa otuda svi imamo pravo da se izjašnjavamo o njihovim pravilima upravljanja, uključujući i način raspodele dobiti. Naše velike korporacije su multinacionalne i operišu u više država. Jedinstvena registracija na federalnom nivou uvela bi poslovno pravo u 21. vek i učinilo ga predmetom naše zajedničke političke volje, umesto da o tome odlučuju samo glasači Delavera, kojih ima manje od zaposlenih u Volmartu.
***
Model upravljanja koji uključuje zainteresovane strane lakše je zamisliti kada se ispita mnoštvo alternativnih poslovnih struktura koje već postoje i cvetaju u različitim delovima SAD – sve veći broj biznisa u vlasništvu zaposlenih (kao što je Publix Super Markets, sa 190.000 zaposlenih), benefit korporacije (kao što je Patagonia) i pokreti radničkih zadruga (kao što je Zadruga pružalaca usluga kućne pomoći sa 400 članova u Bronksu). U svim pomenutim modelima interesi zainteresovanih strana su zaštićeni, a uspešnost ovih modela dokazuje da nije tačno da biznisi moraju maksimalno uvećati vrednost za akcionare, ako žele da opstanu.
Biznisi u vlasništvu zaposlenih su mnogo češća pojava nego što se misli. Prema podacima Nacionalnog centra za biznise u vlasništvu zaposlenih, više od 25 miliona radnika u SAD učestvuje u nekom obliku programa vlasništva zaposlenih. Mada vlasništvo u rukama zaposlenih može uticati na poslovne procedure, većina takvih biznisa nisu zadruge u kojima se odluke donose konsenzusom. U njima često postoje čvrste upravljačke hijerarhije, baš kao u standardnim firmama, ali je razlika u tome što zaposleni direktno učestvuju u upravljanju zajedno sa ostalim zainteresovanim stranama ili sami upravljaju biranjem odbora i glasanjem o važnim pitanjima za kompaniju. Zaposleni dobijaju udeo u dobiti kompanije isto kao ostali investitori i akcionari.
Benefit korporacije u SAD imaju nešto drugačiji pristup. Pokret benefit korporacija uvažava dominantni model primata akcionara, ali ga zaobilazi uvođenjem sasvim nove vrste statuta. U njemu je jasno navedeno da je svrha korporacije javna korist: benefit korporacije ne postoje da bi izvlačile bogatstvo iz ostatka društva. Njihovi upravni odbori su odgovorni pred svim zainteresovanim stranama, uključujući zaposlene, klijente i širu javnost.
Kompanije mogu izabrati da se registruju kao benefit korporacije iz više razloga, na osnovu preferencija osnivača ili da bi tako pridobile obaveštene klijente. To znači da problematične kompanije kao što je Volmart svakako neće izabrati ovaj put, ali ohrabruje što je ovaj model sve relevantniji u svim segmentima ekonomije. Sada postoji oko 5.000 benefit korporacija, uključujući Kickstarter i Kleen Kanteen, a model je prihvaćen u zakonodavstvima 34 američke države.
Postoje uspešni primeri i van SAD. Gotovo 20 evropskih zemalja primenjuje neki oblik „ko-determinacijske“ filozofije, čime se otvara zakonski prostor za učešće radnika u donošenju važnih korporativnih oduka, a Japan je već poznat po strukturama za učešće i obuku radnika. Ipak, primer Nemačke je verovatno najzanimljiviji. Velike nemačke korporacije kao što je Folksvagen važan su deo nemačke ekonomije, a u svojim upravnim odborima imaju radnike i operišu u skladu sa načelima ko-determinacije. Štaviše, velike nemačke kompanije imaju i radničke savete, kao i kolektivno pregovaranje na nivou industrijske grane.
Suprotno onome čemu nas uči teorija poslovnog prava u SAD, takve strukture nisu dovele do propasti nemačke ekonomije i paralize koja nastaje zato što ne postoji jedno lice sa konačnim pravom odlučivanja unutar kompanije. Takođe, taj model nije ograničen na kompanije sa javnom misijom, kao u SAD: u Nemačkoj je 44 odsto radnika zaposleno u kompanijama sa radničkim savetima.
***
Uključivanje svih zainteresovanih strana u upravljanje kompanijama u SAD nije univerzalni lek. To nije dovoljno i samo od sebe ne bi preokrenulo trend rasta katastrofalne nejednakosti niti sprečilo rukovodioce da izmišljaju nove načine bogaćenja. To bi donelo i dodatne komplikacije koje bi se morale rešavati uglavnom pred sudom. Šta bi tačno značilo da je neka kompanija prekršila svoje obaveze prema javnosti? Ko će pobediti ako upravni odbor donese odluku koja daje prednost radnicima u odnosu na akcionare i akcionari odluče da tuže kompaniju? Da li će menadžment pronaći način da podstakne sukobe zaposlenih i akcionara radi sopstvene dobiti?
Reforma poslovnog prava koja uključuje upravljanje svih zainteresovanih strana sigurno bi naišla na takve prepreke, ali bi takođe omogućila istinsku borbu za moć unutar naših kompanija. Statistika koja govori o krizi nejednakosti dobro je poznata i tu se ništa neće promeniti dok se ne promene standardi korporativnog ponašanja. Najvažniji razlog za promenu poslovnog prava je reafirmacija jednostavne činjenice da su korporacije stvorene političkom voljom javnosti. Korporativna moć ne sme nadjačati moć naroda (namerno koristim tu reč). Ove godine jasnije nego ikada uočavamo opasnosti uticaja korporativne moći na naše živote i našu politiku. Da bismo izašli iz političke krize u kojoj se nalazimo treba intervenisati na dinamici moći koja je proizvela ovaj haos.
Nedavno usvojena sudska odluka u postupku Janus v. AFSCME pokazuje koliko je urgentan ovaj zadatak. Ta odluka je veliki korak unatrag za sindikalno organizovanje radnika. To nije kraj sindikata, ali jeste jasan pokazatelj da se korporativna moć mora suzbijati strukturnim intervencijama. U doba sudskih napada na pregovaračku moć radnika, Kongres bi morao da izvrši temeljnu reorganizaciju korporacija tako da zaštiti radnike. Kandidati za Kongres koji žele da pridobiju radničke glasove na izborima u novembru treba da predvode tu borbu.