Severni Atlantik se prošle nedelje vidno proširio. Što se Džo Bajden više trudio da izbegne odgovornost za avganistanski haos, sve je više rastao jaz između Amerike i njenih saveznika u Britaniji i Evropi. Američki predsednik koji propoveda vrednosti multilateralizma dok tera po svome, učinio je u proteklih par nedelja više da podrije zapadni savez nego što je to Donaldu Trampu pošlo za rukom.
Piše Simon Tisdall, The Guardian
Prevela Milica Jovanović, Peščanik.net
Imajući sve u vidu, to možda i nije tako loš ishod. Odavno već kasni konačno podvlačenje crte. Buš-Blerova invazija na Irak bila je istorijska greška. Obamino izvrdavanje Sirije bilo je sramotno, iz suprotnih razloga. Sada se ova, nepojmljivo skupa, dvadesetogodišnja avganistanska intervencija završava u opštem neredu, s još većim izbegličkim haosom i pod pretnjom obnove terorizma što će, opet, pre svega pogoditi Evropu.
Ako je to ono ka čemu američko globalno vođstvo zaista vodi, kome to treba? Kada Amerika izigrava svetskog policajca, kao što samoproglašeni „liberalni neokonzervativci“ kažu da mora, suviše ljudi na suviše mesta na kraju zajauče: „Ne mogu da dišem!“ Amerika je ili žalosno odsutna ili se njeno nadmeno učešće završi u suzama. I tako u krug. Raste bojazan američkih saveznika da će biti uvučeni u još jedan „večni rat“, ovog puta s Kinom.
Sebično ponašanje Amerike za vreme pandemije nije netipično. Tramp je izazvao neopisivu štetu poricanjem i odbijanjem da preduzme potrebne mere. Bajdenova administracija je ugrozila milione ljudi gomilanjem vakcina. Danas je Avganistan geopolitički izraz ovog poznatog fenomena. Nije Tramp izmislio koncept „Prvo Amerika“. Bajden je samo njegov najnoviji eksponent.
Predsednikov televizijski govor prošlog ponedeljka istinski je šokirao sve izvan Amerike. Njegov neopravdani prezir prema avganistanskim snagama i odsustvo svesti o žrtvama koje su podneli NATO saveznici, zaudarali su na aroganciju i izdaju. Tvrdnja da izgradnja nacije u Avganistanu nikad nije bio američki cilj groteskno je neistinit. „Misija u Avganistanu je bila ultimativno posvećena izgradnji nacije“, pisao je Džordž Buš mlađi 2010. u svojim memoarima pod nazivom Trenuci odluke. „Imali smo moralnu obavezu da za sobom ostavimo nešto bolje.“ Jesi čuo, Džo?
Ipak, britanski i evropski establišment uzdrman je Bajdenovim očiglednim prezirom prema tradicionalnoj američkoj ulozi lidera. „Beskrajno angažovanje američkih trupa“ u inostranim konfliktima nije u nacionalnom interesu, objavio je Bajden. Misija u Avganistanu vođena je isključivo za odbranu „domovine“. To je zapanjilo svakog ko je odrastao u svetu definisanom američkom moći i opasanom njenim stalnim bazama.
Armin Lašet, izabrani naslednik nemačke kancelarke Angele Merkel, opisao je povlačenje kao „najveći debakl koji je NATO podneo od svog osnivanja“. Konzervativni britanski poslanik Tom Tugendhat, avganistanski ratni veteran, osudio je „najveći britanski spoljnopolitički krah još od Sueca“ – što je, usput, još jedan fijasko kojem je doprinela Amerika.
Za to vreme, nesrećni Boris Džonson grokće okolo kao prase u škripcu. Otkako je spalio mostove prema EU, britanski premijer se besramno ulaguje Vašingtonu. Sad se pobesneli ministri i generali grizu za jezik iz straha da ne ugroze neizvesne „specijalne“ odnose. Cena Bregzita stalno raste.
Jasna lekcija za evropske lidere, pa čak i za Džonsona, glasi da se na Vašington ne mogu osloniti, ako su ikada mogli. Avganistan je najnoviji dokaz da SAD, kao i svaka druga nacionalna država, na kraju radi za sopstvene interese – onako kako ih razume u određenom trenutku – bez obzira na svečane zakletve koje javno polaže.
Ukratko, američka izuzetnost je oduvek bila iluzija. Veće oslanjanje Evrope na svoje snage jedini je logični odgovor.
Posle 1945. Americi je odgovaralo da utvrdi svoju novootkrivenu fizičku i ekonomsku prevlast nad Evropom i tako zaustavi svog sovjetskog rivala. Na tome je nastala Trumanova doktrina koja se u suštini rukovodi sebičnim interesima, dok se bori za univerzalne slobode. Za altruizam tu ima malo mesta. Danas, kada američka moć opada u odnosu na Kinu, uz nove izazove, sopstveni interes diktira novu procenu, nove prioritete i suzdržan odnos.
To je širi kontekst u kom treba razumeti povlačenje iz Avganistana – jer i Bajdenovi naslednici teško da bi postupili drugačije. Države EU, sa ili bez Britanije, moraju konačno nešto da naprave od svojih beskrajnih priča o izgradnji pouzdanih, nezavisnih kapaciteta za odbranu i bezbednost. Ukratko, francuski predsednik Emanuel Makron je u pravu, a Merkel nije.
Pogrešno je sve svaliti na Bajdena. Povlačenje je bez sumnje jezivo loše izvedeno. Amerika može i treba da održi minimalno prisustvo u bazi u Bagramu, za potrebe odvraćanja. Neprijatelji demokratije su svakako ojačali. Nema sumnje da Avganistanci plaćaju užasnu cenu.
Međutim, proglašenje kraja „beskrajnih ratova“ posle napada 11. septembra, kao deo nužne reforme američke spoljne politike, bilo je izvesno i neizbežno.
Ako Bajden ostvari svoje zacrtane ciljeve, buduće američko vođstvo u svetu imaće druge prioritete – diplomatiju, sredstva meke moći, ekonomske i finansijske poluge, tehnološku prednost, obaveštajni rad i specijalizovane veštine odbrane, pre nego golu oružanu silu, totalnu invaziju i beskrajne vojne okupacije. Bajdenovi ljudi to zovu „pametna moć“ za novo doba. Svakako će to biti neki napredak.
Bajdenova odluka da okonča Bušov „globalni rat protiv terorizma“ simbol je ovog zaokreta. Očekuje se da će revizija politike predložiti smanjenje američkog kontraterorističkog učešća u svetu, koji od 2001. eksponencijalno raste. Nova politika će se navodno baviti rastućom domaćom pretnjom desničarskih ekstremista.
Moratorijum na udare iz dronova na snazi je od januara. Nove smernice Pentagona pooštriće uslove za pokretanje vojne akcije, dok će se od zapovednika na terenu zahtevati više truda u izbegavanju civilnih žrtava. Za Avganistan je prekasno, posle više hiljada mrtvih građana – ali bi moglo smanjiti buduća krvoprolića.
Avganistanski projekat je propao. Došao je kraj obrukanoj Pax Amerikani i „neograničenom vojnom angažovanju“. Prošlo je vreme i za diskreditovan, loše vođen NATO. Potreban je novi, uravnoteženiji odnos SAD i Evrope, s više poštovanja. Bez toga neće više biti ni zapadnog saveza za predvođenje.