Ovo je prelomni trenutak iz dva razloga. Prvi je smrt kraljice Elizabete, a drugi je to što su se posle njene smrti oglasili kolonizovani u ime britanske krune. Čujemo ne usamljene, izdvojene glasove već hor globalne traume.
Piše Afua Hirsch, The Guardian
Prevela Milica Jovanović, Peščanik.net
Pripremala sam se za ovaj događaj kao period kada neću moći da govorim ono što mislim. Ne znam šta zapravo osećam zbog smrti kraljice Elizabete, jedinog britanskog monarha u mom životu, jer su mi poštovanje i divljenje prema njoj oduvek usađivani kao obavezni sastav, bez alternative.
Za nas manjine u Britaniji smrt monarha se ispostavlja kao test lojalnosti, patriotizma i statusa „dobrog imigranta“. Podelili smo se u dve kategorije: one koji se trude da polože taj test učestvujući u nacionalnoj žalosti većine i one koji su svesni štete koju je njima i njihovim zemljama nanela Britanija i koji se sklanjaju i ćute.
Ali patroliranje javnim govorom nije uspelo. Društveni mediji su preplavljeni mučnim sećanjima na nasleđe koje britanski establišment odbija da prizna. Pljačka zemlje i dijamanata u Južnoj Africi, zločini koji bukvalno krase kraljičinu krunu. Stradanje ljudi od nasilja koje je nanela njena vlada u Keniji, zemlji u kojoj je njena vladavina i započela. Ožiljci genocida u Nigeriji nakon prve decenije njene vladavine. Za britanske manjine elizabetanska era je doba razobručenog rasizma. Ni medijski linč crnog radijskog voditelja i bivšeg fudbalera Trevora Sinklera nije zaustavio globalnu provalu istine o svemu tome.
Težak zadatak izgovaranja istine u Britaniji navikloj na priče o svojoj slavnoj prošlosti uvek je bio neravnopravno raspoređen i uvek su ga obavljali najpotlačeniji podanici imperije. Dok ovo pišem naše priče se i dalje brišu. Tokom Elizabetine vladavine, kažu nam na BBC-u, kolonije su „stekle nezavisnost“, ali se ne pominju ljudi zatvarani i ubijani u borbi za sticanje nezavisnosti, od Zlatne obale do Kipra, od Indije do Malaje.
Sećanje na traume nije jedinstveno. Jedna od posledica imperijalne politike koju je kraljica Elizabeta personifikovala je da se njeno nasleđe nejednako pamti u našim zajednicama. Ljudi koji su bili robovi učeni su da je njihova asimilacija u kulturalno superiorno carstvo bila napredak. Porodice poput moje u Gani doživele su nasilje kolonijalizma, a zatim bile naterane da poveruju da je ono bilo opravdano.
Nikada neću zaboraviti posetu Luku nezavisnosti u Gani, prvoj zemlji u Africi koja se oslobodila stega britanske imperije. Prošla sam kroz lučnu kapiju koja simbolizuje ulazak u slobodu, sa crnom zvezdom na vrhu. S druge stane me je dočekala realnost: na spomen-ploči je pisalo da je ta sloboda posvećena kraljici Elizabeti Drugoj.
Bila je to lekcija da ni u našoj slobodi mi nismo slobodni. Od nas se očekuje da budemo zahvalni zato što smo bili kolonizovani. Od žrtava rasizma se očekuje da dokažu da rasizam postoji. Dok crni Britanci umiru od državnog terora kao nenaoružani Kris Kaba, vesti o protestima crne zajednice zbog toga prigušene su pričom o pripremama za kraljičinu sahranu. U meri u kojoj se uopšte priznaje da su crni životi važni, sada za to svakako nije dobar trenutak.
Saosećam sa svima koji oplakuju kraljičin odlazak. Dugi kontinuitet njene vladavine mnogima je bio snažan oslonac i sada su uznemireni i nesigurni. Bliska mi je ta anksioznost. Britanska imperija je po svojim kolonijama iscrtavala nove granice i ukidala vekovne tradicije. Naši preci su regrutovani za dobrobit Britanije iz razloga i pod uslovima koje moja generacija još uvek pokušava da shvati. Mi dobro poznajemo osećaj prekida kulturalnog kontinuiteta. Mnogi u Britaniji su uživali na naš račun.
Ako je kontinuitet apstraktna tema, evo nekih konkretnijih zamki kraljevske simbolike. Prošle nedelje je u pompeznom nekrologu Economista istaknuto da kraljica „potiče iz dobre hanoverske loze“. Ako vam ovo liči na propagiranje bele supremacije, u pravu ste.
Kada me budu kritikovali zbog ovog teksta, jedna od optužbi će biti da nije trebalo da govorim o rasi kada je u pitanju klasna eksploatacija. To nas vodi do drugog stuba rojalističke ideologije. Kraljica je bila oličenje klasnog sistema. Njena uloga, kao i uloga kralja koji je nasleđuje, jeste da sedi na vrhu klasnog sistema, u hijerarhiji koju je odobrio sam bog. U nekim slučajevima to je teško razlikovati od pomisli da je ona sama bila bog. Autorima britanskih tabloida za sada se ukazala u dugi i oblaku.
Do nekih promena je došlo, ali rasni i klasni sistem koji oblikuje naše sudbine ostao je isti. Genijalnost naše monarhije je u tome što ona ljude kojima bi demontaža tog sistema najviše koristila pretvara u strastvene podanike krune.
Ako bih sve to ostavila po strani, možda bih mogla da oplakujem kraljicu, vrednu staricu koja je bila simbol moje zemlje čitavog mog i života mojih roditelja. Ali ne mogu da je razdvojim od poretka koji je odbijao da prizna našu stvarnost i odbijao i da pokuša da je promeni.
Nikada nisam mogla da učestvujem u poricanju prošlosti ove zemlje. Ali prošle nedelje cela Britanija je sa gubitkom svoje kraljice izgubila i luksuz tog poricanja.