Priča počinje divnim pejzažom Dunava i brda koje se valja u pozadini. Mesto se zove Tekija. Dužina kadra, oblaci koji pokrivaju brdo i tišina stvaraju neku jezu a taj utisak se dodatno pojača kad kreće svedočenje policajca koji je u tom Dunavu otkrio kamion – hladnjaču, a u njemu tela. Početak je ovo priče iz sjajnog filma „Dubina Dva“, Ognjena Glavonića, za koji je montažerka Jelena Maksimović dobila i nagradu za montažu na nedavno završenom festivalu „Beldocs“. Prvobitno, film je prikazan na festivalu u Berlinu. Ognjen i Jelena gosti su 157. KUPEK-a.
Piše: Dejan Kožul
A pre nego je Ognjen počeo da priča ovu priču u filmu „Dubina Dva“ imao je ideju da uradi dugometražni film o vozaču kamiona koji sa Kosova do Batajnice prevozi hladnjaču, a pri tom ne znajući šta se u njoj nalazi. U međuvremenu ipak saznaje mračnu tajnu, a Ognjen već šest godina pokušava da dobije neku podršku za ovaj film, ali uzalud.
Tako dolazi i do „Dubine Dva“ koji je rađen uz podršku Fonda za humanitarno pravo, jer učesnici u ovom „projektu“ nisu želeli pred kamere pa su korišteni audio zapisi sa svedočenja, uglavnom iz Haškog tribunala u čemu je Fond uveliko pomogao.
E, sad koliko će mu ovaj film pomoći da snimi dugo željeni igrani na temu vozača hladnjače veliko je pitanje o čemu smo sa Ognjenom i razgovarali.
U ovaj KUPEK smo vas uveli pokušavajući da vam dočaramo sliku i priču, a sjajan posao u tom smislu uradila je upravo Jelena Maksimović, koja potpisuje montažu ovog filma koja i nije bila toliko upoznata sa ovim zločinom i činjenicom da su ti leševi zajedno sa ostalima, a bilo ih je preko 700, završili u grobnici nadomak Beograda – u Batajnici. Za nju je to bio izazov u svakom smislu, što privatno, što profesionalno, što politički i simboličkim spajanjem slike i zvuka, bez korištenja arhivskog materijala, bez prikazanog ijednog leša, napravila je remek delo, kako kaže koje je „nastalo iz stomaka“. A kako je tako teška tema uticala i na njih same nakon višemesečnog rada?
Ovo je KUPEK o pokušaju predstavnika jedne generacije, one generacije koja je došla posle, da postavi pitanje odgovornosti one generacije pre njih. Ovde možemo usporediti ovaj film i ovo pitanje sa drugim remek delom još jednog Pančevca, jer i Ognjen je iz Pančeva. Reč je o Srđanu Keči i sjajnom filmu „Pismo ocu“ koga smo svojevremeno isto ugostili tim povodom gde Srđan posthumno razgovara sa svojim ocem koji je devedesetih godina bio na ratištima po Hrvatskoj. Zapravo, više postavlja pitanja što radi i Ognjen, a jedno od glavnih pitanja je zašto na prostoru, kog i danas koriste jedinice specijalne policije, nema nikakvog obeležja da se tu nekad nalazila grobnica kosovskih Albanaca, tada državljana Jugoslavije, odnosno Srbije.
Ovaj film, ovaj KUPEK je ujedno i poziv da se izgradi javno obeležje, memorijalni centar koji bi uz ovaj film opominjao da se nešto slično nikad više ne ponovi. (http://www.batajnicamemorialinitiative.org/)
Traži se malo, a izgleda kao da je tako puno. Za bolje razumevanje toga poslušajte ovaj 157. KUPEK i sjajne goste jer ćutanje ubija i ubijaće i dalje. I saznajte zašto se film zove „Dubina Dva“. Šta je sa jedinicom? Ima li trojke? KUPEK # 157 poslušajte ovde.