Poznatog levičarskog intelektualca Stewarta Halla 2007. godine su pitali kako podnosi to što svet jednakosti za koji se čitavog života borio izgleda kao sve manje dostižna budućnost. „Teško mi je da razumem današnji svet“, odgovorio je. „Da li nam je potrebna politička partija koja veruje da je nužno da se prilagodimo globalnoj ekonomiji? Naravno da jeste – ali to ne moraju biti sve partije! Ako svi operišu na osnovu istih parametara, jedina debata koja nam preostaje je ona na tragu Swiftovog „Skromnog predloga“… da li da pojedemo decu odmah ili da sačekamo još malo?“
Piše Gary Younge, The Guardian
Preveo Đorđe Tomić, Peščanik.net
Kada se Jeremy Corbyn kandidovao za lidera Laburističke partije, njegov deklarisani cilj bio je proširenje područja debate. Njegova pobeda nije bila proizvod „pokreta“ već trenutka. Pojavio se u vreme kada su socijaldemokratske partije zapadnih zemalja propadale, jer čitavu jednu generaciju nisu uspele da ponude adekvatne odgovore na stagnaciju zarada, deregulaciju i neoliberalizam, deceniju ratova, pet godina krize i mera štednje i sve urgentniji problem klimatske krize.
Postavilo se pitanje može li levi centar ponuditi viziju društva u kojem siromašni nisu prinuđeni da plaćaju za krize koje izazivaju bogati, gde slabi ne moraju biti žrtvovani da bi se opravdale ludosti moćnih i gde planeta ne mora biti uništena. Corbyn nije pobedio zato što je imao spremne sve – ili bar neke – odgovore, već zato što je pokazao da je spreman da postavlja pitanja. Mandat koji je dobio širi je od onog za koji se kandidovao. Izabran je godinu dana pre nego što je Britanija glasala za brexit, a Amerika za Trumpa, što pokazuje da njegov neočekivani uspon nije bio uzrok krize u Laburističkoj partiji, već reakcija na već postojeće stanje.
Laburistički manifest objavljen prošlog četvrtka pokazuje zašto je korekcija kursa bila neophodna i neodložna. Manifest ne pokušava da opravda sve što je partija učinila ili propustila da učini u poslednje četiri godine. Rasprava koju on treba da pokrene u biračkom telu ne tiče se Corbyna kao partijskog lidera, već se fokusira na skup onih prioriteta, vrednosti i interesa o kojima svedoči njegova pobeda.
Sećam se da me je većim delom moje glasačke karijere Laburistička partija terala da izađem i glasam pod pretnjom da će ako laburisti izgube sve biti mnogo gore. Kakvo je olakšanje imati pred sobom partiju koja uverava glasače da će posle njene pobede sve biti bolje. Najava da će oporezovati naftne kompanije za potrebe zelene ekonomije, da će porezima od tehnoloških giganata platiti pristup internetu za sve, da će izgraditi društvene stanove i ponuditi besplatnu obuku za odrasle, to su promene koje želim i spreman sam da za njih platim svoj deo cene. Jer to je program zasnovan na vrednostima kojima se u centar postavljaju ljudi, a ne profit.
Manifestom takve vrste proširuje se ne samo područje poželjnog već i mogućeg. To je dokument koji će primorati ostale partije i komentatore da nam objasne zašto takve promene ne žele ili nisu spremni da ih postave kao prioritet. Odgovoriće da laburisti nemaju odakle da plate za data obećanja ili da im se ne dopada to kako nameravaju da obezbede sredstva, možda i tvrditi da su ta obećanja nepoželjna, neodrživa ili nepraktična. Partija koja je spiskala dve milijarde funti na pripreme za brexit bez sporazuma i milijardu funti na podršku Demokratskoj unionističkoj partiji iskoristiće priliku da nam ponovo popuje o rasipništvu.
Oni koji tvrde da će laburisti tako uništiti ekonomiju treba da se zapitaju: a za koga ta naša ekonomija, zapravo, treba da radi? Ako peta najbogatija zemlja na svetu nije u stanju da nahrani decu, da obezbedi smeštaj za zaposlene siromašne i zdravstvenu zaštitu za bolesne, onda nam je ekonomija već uništena. U svakom slučaju, svi oni koji su se žalili na ponudu kandidata u poslednjoj TV debati sad mogu da se posvete izbornim programima – da se fokusiraju ne na to ko bi mogao pobediti, već šta bi se moglo promeniti. Manifest će se otuda tumačiti i razumevati pre svega u kontekstu naredne tri sedmice. To je razumljivo. Ideja manifesta nije da izloži predloge za javnu debata, već da pridobije ljude da glasaju za predloge da bi se započela transformacija. Svakako nas očekuju ankete javnog mnjenja o predlozima, analize nedoslednosti, provere brojki.
Na izborima 2017. godine manifest je bio prekretnica. Kada bi im se ljudi požalili na Corbyna, aktivisti su se koncentrisali na politike. U velikom postotku slučajeva pokazalo se da iako im se Corbyn baš i ne dopada glasači umeju da cene ono što je ponudio da uradi. Prvi put posle njegove pobede 2015. mnogi su izašli iz defanzivnog stava i opredelili se ne nužno za njega, ali svakako za politički program koji je omogućio da se Corbyn pojavi.
Uticaj manifesta na izbore jeste važan, ali to je pre svega politički programski dokument. Ako ima prostora za ozbiljnu kritiku laburista, to bi bila primedba da se između prethodnog i ovog manifesta nije pojavilo dovoljno svežih ideja od značaja koje bi jasno pokazale za šta se partija zalaže i zašto bi to trebalo da nam bude važno. Rečima Lyntona Crosbya, australijskog konsultanta koji radi na izbornoj strategiji konzervativaca: „Ne goji se prase uoči Božića“. Program borbe protiv siromaštva i nejednakosti, protiv militarizma i bigoterije mora se razvijati konstantno i konzistentno i ne može se svesti na prigodnu izbornu atrakciju.
Veliki deo biračkog tela je otvoren za takvu raspravu, iako je još uspavan. Na dan kada je manifest iz 2017. objavljen, sedeo sam u fokus grupi neopredeljenih glasača iz Haroua na severu Londona. Tog dana Sarah se dovezla u London iz Edinburga gde je bila u poseti majci. Usput je slušala radio. Oporezivanje ljudi koji zarađuju više od 80.000 funti godišnje njoj je zvučalo kao razuman predlog. „Stvari su otišle predaleko na pogrešnu stranu“, rekla je, i tako postavila opšti ton rasprave u grupi. Vreme je da „stvari učinimo malo pravičnijim“. Debbie se složila: „Moramo pokazati ljudima da je nekome ipak stalo“.
Dok je štampa brujala o padu u socijalističku ortodoksiju i marksističku dogmu – što će se bez sumnje ponoviti – ljudi za stolom bili su odmereni i naklonjeni izloženim predlozima. Debbie i Sarah nisu govorile samo o dolazećim izborima – govorile su o čitavoj deceniji propadanja i mogućim putevima da se taj trend zaustavi. Verovale su da kao zemlja možemo bolje. Među žrtvama hroničnog manjka interesovanja medija za stvarne uzroke Corbynove popularnosti unutar i izvan Laburističke partije bili su njegovi glasači koji su opisivani kao beznadežni ekstremisti, iako su u stvarnom životu manje ideološki ostrašćeni i otvoreniji za dijalog nego oponenti.
Ali ovo nije 2017. Ne znamo kakav će biti učinak manifesta. Ne možemo pretpostaviti da će sve biti isto kao prošli put. Torijevci imaju novog lidera, brexit se transformisao; promenio se i utisak javnosti o Corbynu; tradicionalni savezi se raspadaju. Sve je moguće.
Ipak, nešto veliko se već dogodilo. Ponuđena nam je alternativa. U doba kada je mnogima lakše da zamisle kraj sveta nego kraj kapitalizma, to nije mala stvar.