Čini se da intrigantnost Endija Vorhola nikako ne prolazi i da mu se s vremena na vreme opravdano vraćamo. Razlog je bezvremenost matrice u odnosu prema stvarnosti koju je stvorio, a koja se aktivira u određenim, ne samo opštim nego i ličnim, životnim okolnostima i stanjima.
Piše: Maša Kovačević, Kultivisise.rs
Endi Vorhol je filmove snimao onako kako je i gradio svoj odnos prema Holivudu i vladajućem konzumerizmu u Americi šezdesetih godina. Parirajući i postavljajući u kompetitivni odnos ekonomiju i umetnost, pozicionira film nasuprot ne samo holivudskoj mejnstrim produkciji nego i megalomaniji, prenaglašenoj potrebi za materijalnim.
Na taj način, i u tu svrhu, Vorhol će raditi po principu štancovanja, te će tako, samo u periodu od 1963. do 1968. napraviti čak 60 filmova. U tom prvom naletu ostvarivanja u ovom mediju, posvetiće se očiglednom pastišu, donekle i parodiranju, negaciji, antifilmu, tada već istorijskom, klasičnom holivudskom filmu.
Vorholov otrežnjujući film: Obedovanje
Konkretnije, ostvarenje Obedovanje (Eat), je crno-beli film, bez zvuka, u trajanju od 45 minuta sa samo jednim kadrom. Naime, pop artist Ričard Indijana jede sirove pečurke.
Kako to izgleda:
Samouveren, veseo umetnik, sa šeširom na glavi (što referiše na glamur mejnstrima) polako približava pečurku ustima, zagrize je i onda sporo žvaće. U svemu tome postoji doza smirenosti, usporenosti, senzualnosti. Taj ritual jedenja pečurke dok se lagano ljulja na stolici se ponavlja čitavih 45 minuta. Osim biljke, čije se lišće vidi u pozadini, monotoniju dekora i radnje prekida mačka koja upada u kadar, a glumac će se na kratko maziti sa njom i ponuditi je pečurkom koju će ljubimac odbiti. U dva navrata projekcija će biti prekinuta potpunim izostankom bilo kojeg sadržaja osim belog ekrana što podseća na kraj i zatim promenu trake.
Kao prvo, glavni dojam koji Obedovanje ostavlja jesu upravo fizičke karakteristike. Sve je svedeno na minimum. Minimalno pokreta, narativa, scenografije, glume, minimalno učetvovanje, nemontiranje, predugo trajanje i amaterizam u korišćenju kamere. Akter je izuzetno smiren i samodovoljan. Akcenat je na aktivnosti koju sprovodi, a koja je i eksplicitno sadržana u naslovu.
Subjekat samo jede. On nema nameru i funkciju da zabavi gledaoca nego da ga opčini u smislu pitanja: Šta ja ovde radim? Da li sam ja izmanipulisan da prisustvujem ovako banalnoj radnji koju i sam činim svakoga dana ili je umetnik pretenciozan?
Veseo, nasmejani Indijana (pogotovu kada mu se pridruži mačka) samodovoljno čak i privlačno, pomalo nadobudno obavlja sve to pred kamerom. Deluje kao da je svestan njenog prisustva, što ga čini zadovoljnim i kao da mu se sviđa što je sva pažnja usmerena isključivo na njega.
I svakodnevnom je mesto na platnu
Kao i u drugim Vorholovim filmovima iz ovog perioda, prikazivanje neke biološke potrebe nije bilo ni malo čudno. Čak se može reći da je to bila glavna osobina umetnikovog izražavanja kroz ovaj medij.
Naime, nešto tako banalno je atak i istovremeno osvrtanje na nešto tako prirodno i normalno, svakodnevno. Na ono što pripada kako holivudskim glumcima tako i avangardnim umetnicima (Ričard Ilinoj) ali i „običnim“ ljudima iz „niske“ neholivudske strukture.
Sa druge strane, usled sve te preopterećenosti stvaranja magije, nečeg nedostižnog što bi trebalo da nas oduševi, raspomami i izbaci iz sedišta, Obedovanje je povratak bazičnom, onome što je bit, što je hedonistički užitak.
Jedenje sirovih pečuraka, neobrađenih, termički netaknutih usred sve te pompe i megalomanije kunzumerizma: ovim aktom se i svakodnevne radnje stavljaju na ekran. Preispitujući moć filma kao medija, a istovremeno i izjednačavajući i mešajući nisku i visoku kulturu, Vorhol ruši tabue i igra se tehnikom i realnošću.
Tokom 45 minuta gledalac će biti umoren, izmrcvaren. Ili od iščekivanja da nešto eksplodira ili od želje da se već jednom ta plasirana dosada završi, a velika je mogućnost i da će napustiti projekciju (danas najverovatnije pritisniti STOP).
Ta činjenica otvara još jedno polje, polje reakcije i akcije. Posmatrač nije imun, nije ravnodušan, a nije ni zabavljen. Entertainment, zaplet, otkrivanje ubice, ljubavne smicalice, istorijski događaji obavijeni milionskom produkcijom: sve to izostaje. Glumac nije taj koji donosi uzbuđenje (bar ne u klasičnom smislu) nego stvara uznemirenost, pobunu.
Samim tim, nasuprot ustaljenoj navici koju stvara fabrika zabave zvana Holivud, eksperimentalni filmovi stvaraju od pasivnog posmatrača figuru koja misli. Postavljanjem na platno aktivnosti kao što su: ljubljenje, spavanje, obedovanje i to sa minimalno budžeta, sa oskudnom scenografijom, bez tona i boje, u upitan položaj postavlja celu mašineriju i to na način što se naglavačke okreću stožerske postavke funkcionisanja filmske industrije u američkom društvu.
Sa prethodnim je povezana i Endijeva rečenica o 15 minuta slave jer otvara umetnost ka svima, spušta je, daruje joj realan život, prizemljuje je. Za razliku od nedodirljivosti glumaca i glumica koji u to vreme dobijaju ikonički status, Vorhol ih ogoljava pomalo ismevajući propagandu i čitav sjaj i glamur nedodirljivosti visoke produkcije.
Međutim, zađe li se u ličnost ovog umetnika, stvara se osećaj da upravo on žudi za „normalnim“, po merilima nametnutim načinom života i za jednostavnim „biti ono što jesi“. Njegovi akteri kada glume stvaraju otklon od zadovoljstva, hladni su ali su realni.
Na primer, ako jedu, stvarno jedu (fizički), ako se ljube (film Kiss) oni se izistinski ljube (u filmu Šišanje ta aktivnost se realno dešava, a u Spavanju već naslućujete o čemu se radi; kada se dodiruju oni to zaista čine) dok u Holivudu imamo strast bez dodira, poljubac bez jezika, spavanje bez spavanja.
Takvo kritikovanje ogoljavanjem je ono što je zaluđenim masama željnim spektakla i uzbuđenja bilo neophodno za otrežnjenje.
Sam Endi Vorhol, kralj Fabrike, sa perikom, problematičnom kožom, aseksualan, samo je načinio svoju revoluciju pronašavši greške u sistemu.