Sa Mariom Reljanovićem, profesorom radnog prava na Univerzitetu Union i jednim od retkih pravnika koji se ne pojavljuje u javnom prostoru samo da bi dao legitimitet odlukama vlasti, razgovarali smo o aprilskim protestima u Beogradu, radnom zakonodavstvu, njegovim budućim izmenama i društvenim posledicama.
Razgovarala: Isidora Petrović, Novi plamen
Kako komentarišeš zahtev skorašnjih protesta da se poboljša pravno zakonodavstvo i promeni Zakon o radu?
Protesti su logičan izraz narastajućeg nezadovoljstva. Da parafraziram poznatu izreku, vlast može da laže sve nas neko vreme i nekoga od nas sve vreme, ali ne može sve nas da laže sve vreme. Ljudi koji su trenutno na vlasti odavno su potrošili sve kredite koje su imali. Ako je uopšte neko sumnjao u to, sada je sasvim izvesno da su politike koje vode naopake i da neće običnim građanima doneti ništa dobro, već su usmerene ka bogaćenju političkih i ekonomskih elita. Mediji su udar na inteligenciju ljudi, čast izuzecima koji svoju novinarsku profesiju obavljaju objektivno i moralno, pa otuda mislim da su protestipre svega izraz potrebe ljudi da pokažu da nisu neinteligentni i povodljivi, onako kako ih vlast posmatra. Takođe, i prošlogodišnji i ovogodišnji izbori su pokazali da lagano ali veoma sigurno klizimo u autokratiju, da se partokratija već ustalila, kao i da će se neka osnovna prava morati da brane i vaninstitucionalnim putem – jer institucije jednostavno ne funkcionišu. Čini mi se da su to glavni pokretači protesta, osećanje da se mora pokazati da postoje ljudi koji vole svoju zemlju i istovremeno misle svojom glavom, da alternativa postoji i da nije dobro okretati glavu od stanja u kojem se nalazimo očekujući da će se ono na čudesan način preko noći popraviti. I naravno, samim tim učesnici protesta predstavljaju za vlast nepoželjnu pojavu koja će prema starom receptu iz devedesetih godina najpre biti ignorisana, a zatim i satanizovana preko odabranih „medija“.
Socijalna dimenzija protesta je takođe logična, budući da se u Srbiji socijalna i ekonomska prava posmatraju isključivo iz ugla kapitala. Socijalni dijalog je mrtav, zahtevi zaposlenih (ali i nezaposlenih!), marginalizovanih i obespravljenih, ne mogu se artikulisati kroz sindikate koji su birokratska, glomazna tela nesposobna da shvate svoj značaj i koja se vode spletom individualnih interesa ljudi koji su na njihovom čelu, pre nego kolektivnim potrebama njihovog članstva. U takvoj situaciji čini se logičnim da u prvi plan, osim ljudskih prava i osnovnih demokratskih vrednosti, isplivaju i socijalni zahtevi. A Zakon o radu jeste simboličan izraz svega što je naopako u politici aktuelnih vlasti, nije nimalo čudno što je izabran za simbol promena koji se žele inicirati protestima. U Srbiji vlada siromaštvo kojem se ne vidi kraj. Obećani bolji život je utopija sa ovakvim politikama države, a naročito iritira medijska slika u kojoj nam se saopštava da mi već živimo u tom boljem životu. Zar se ne osećate lično frustriranim, čak i ako imate dobar i stabilan posao, kada premijer izjavi da u Srbiji gotovo nema nezaposlenih? I onda se te frustracije izražavaju, u nedostatku mogućnosti institucionalnog delovanja – kroz proteste, mirne i kreativne, spontano nastale kao odgovor na narastajuću represiju.
Koji su glavni efekti Zakona o radu iz 2014. godine? Koliko se radno zakonodavstvo u Srbiji razlikuje u odnosu na zakonodavstvo zemalja bivše Jugoslavije, a koliko EU?
Zakon o radu je 2014. godine izmenjen tako da se uklopi u veću slagalicu investicione politike države. Ta politika zastupa pravac koji je poguban po radnike u Srbiji – da je jedino važno stvoriti nova radna mesta. Kvalitet tih poslova u nastajanju, obim prava zaposlenih, kao i činjenica da je reč samo o kratkoročnim rešenjima koja jednostavno nisu održiva, vlast ne zabrinjava niti postoji program koji bi pratio ovakve efekte i shodno tome prilagođavao politiku države. Otuda se forsira „predatorska“ varijanta investiranja – strani investitori se privlače jeftinom radnom snagom, poreskim olakšicama, subvencijama, mogućnostima da posluju na ivici zakona (a često i sa nezakonite strane te ivice) bez mogućnosti da se zaplašeni i obespravljeni radnici tome suprotstave. Tako izmene idu u pravcu pogoršanja prava zaposlenih – oni su pojeftinjeni ali im je istovremeno i ceo korpus radnih prava umanjen, ili ukinut. Ovo se naročito odnosi – ne slučajno! – na deo o zaštiti zaposlenih. Ostavljaju se „na milost“ poslodavcima, koji obilato koriste zakonske odredbe za maksimizaciju profita i minimalizovanje odgovornosti. Veće zapošljavanje nije posledica izmena Zakona o radu. Ono postoji izdejstvovano „na mišiće“ uplivom ogromnih sredstava za subvencije. Nezaposlenost međutim ni približno nije onolika koliko statistika predstavlja, i ta manipulacija brojkama jeste samo jedan od apsekata delovanja države u korist štete njenih građana.
Kada je reč o upoređivanju radnog zakonodavstva Srbije sa propisima zemalja u okruženju, od kojih su neke i članice Evropske unije, može se primetiti da postoje značajne sličnosti ali i velike razlike. Sličnosti su sasvim sigurno deo zajedničkog društvenog i pravnog nasleđa. Razlike su pre svega posledica toga da li su se te države uključile u „trku do dna“, ili i dalje svoje radno zakonodavstvo zasnivaju na nekim tradicionalnim principima socijalne države. Pravo Evropske unije ne sadrži preterano veliki broj pravila koja se vežu za kvalitet položaja zaposlenih. Sa druge strane, i u državama koje nisu članice postoji tendencija harmonizacije propisa sa pravilima EU, tako da postojeće razlike nisu rezultat članstva u Evropskoj uniji već drugih faktora. Razvoj koji se može nazvati globalnim, a naravno nije mimoišao ni Evropu, jeste da se prava zaposlenih umanjuju. Diktat kapitala, uz različite finansijske i ekonomske potrese na tržištu, doprineo je shvatanju da je socijalna uloga države preskupa. Nismo dakle mi u Srbiji izmislili taj trend. Međutim, iako se može reći da prava zaposlenih devoluiraju i u Nemačkoj i na Balkanu, velika je razlika u načinu i stepenu te devolucije. Balkanski scenario, koji je karakterističan za države koje su krenule u „trku do dna“, kao što su Srbija, Makedonija, donekle i Bosna i Hercegovina, svodi se na to da će zaposleni uskoro, možda već kod sledećeih izmena radnog zakonodavstva koje se najavljuju, morati da se iznova bore za osnovna prava, kao što je sistem 3×8, kao što je pravo na sindikalno organizovanje. Ta prava naravno danas nominalno postoje ali se ne poštuju – poslodavci ne plaćaju prekovremeni rad, ne plaćaju rad neradnim danima, često se krše zakonska ograničenja prekovremenog rada, ne isplaćuju se ni osnovne zarade po nekoliko meseci, sindikati se zabranjuju (otvoreno ili prikriveno) a držanjem u nezakonitom režimu kratkoročnog angažovanja (ugovori o radu na mesec dana) zaposleni su u konstantnom strahu za svoje poslove koji utiče na to da se spontano, svesno i voljno odriču prava na dostojanstvo na radu, uključujući niz prava kojih se po zakonu ne mogu odreći. Mnogi danas nezakoniti postupci poslodavaca će sutra biti ozakonjeni novim propisima – ovo smo već videli 2014. godine kod rada na određeno vreme. I onda se kvalitet radnih prava toliko srozava da je potrebno vratiti se u drugu polovinu XIX veka, da bi se mogao sagledati položaj zaposlenog u Srbiji. Toga u ostatku evropskih zemalja nema, ili nije izraženo u takvoj meri kao u državama koje strani kapital privlače isključivo promocijom obespravljenih radnika kao idealnih subjekata za eskploatisanje i maksimizaciju profita.
Od čega misliš da zavisi uspeh sindikalnog organizovanja danas u Srbiji? Koliko Zakon o radu dozvoljava borbu zaposlenih za sopstvena prava?
Zakon o radu dozvoljava kolektivno angažovanje zaposlenih i to su međunarodni standardi od kojih se ne može odstupiti. Oni se međutim kod pojedinih poslodavaca vrlo teško realizuju, dok država čini malo da zaposlenima pomogne u ostvarivanju njihovih kolektivnih prava. Sindikalno organizovanje u Srbiji i dalje deluje u domenu radničkih sportskih igara, povoljnog ogreva za zimu i svinjskih polutki ispod cene. Ono čega sindikalna rukovodstva nisu svesna jeste da je status quo koji je postojao jedno vreme, promenjen na štetu radnika i da se danas treba orijentisati na iste ciljeve kao pre sto godina – borbu za osnovna prava na radu. U periodu u kojem se država držala po strani a radno zakonodavstvo je bilo „konzervirano“ u nekvalitetnom zakonskom okviru, sindikati su još i imali interesa da umrtvljuju sindikalnu scenu i ne talasaju previše. Nakon izmena iz 2014. godine, a naročito povodom najava daljeg degradiranja prava zaposlenih novim Zakonom o radu koji je najavljen za 2018. godinu, ovakva situacija se mora promeniti. Pri tome, meni se čini na osnovu dosadašnjeg iskustva da u najvećim sindikatima postoje jasno izražena dva interesna sloja. Jedan predstavljaju sindikalni predstavnici na lokalu, koji ulažu značajne napore da ohrabre zaposlene da zaštite svoja prava i šire sindikalnu mrežu. Drugi su sindikalni funkcioneri na vrhu, koji kolektivne interese stavljaju po strani pre svega da bi zaštitili svoje individualne ili parcijalne interese. I takvi interesi po pravilu ne odgovaraju interesima kolektiva – svaka čast izuzecima.
Koliko je po tvom mišljenju postojeća ekonomska situacija posledica nepoštovanja Zakona o radu, a koliko šireg okvira radnog zakonodavstva i ekonomske politike?
Ono što se desilo sa Zakonom o radu, kako je izmenjen i kako se primenjuje (odnosno ne primenjuje), samo je posledica ekonomske i investicione politike države. Uzrok u izmenama dakle treba tražiti u politici koja se zalaže za privlačenje stranih investicija po svaku cenu. I umesto da budemo originalni kao tržište i privučemo investicije svojim inovativnim idejama, kao i da se oslonimo na sopstvene unutrašnje potencijale tamo gde strani investitori ne mogu ili ne žele da ulažu, vlast nas čini konkurentnim isključivo kroz prizmu obespravljenosti i mogućnosti da se profit koji investitori ostvare neometano iznese iz zemlje. Da je ekonomska situacija zaista tako dobra kako svakodnevno slušamo preko raznih režimskih medija, investitori bi reinvestirali u našu privredu. Umesto toga, sav profit koji se stvara radom eksploatisanih ljudi u Srbiji, iznosi se van njenih granica. Subvencije su takođe promašile svrhu, pa se tri četvrtine novootvorenih radnih mesta – zatvori po isteku subvencija. Sve ovo utiče da se kaže da ovakva politika investiranja za sobom neminovno ostavlja finansijsku i socijalnu pustoš. Ne samo da nema društveno odgovornog poslovanja, već se takvi poslodavci otvoreno ohrabruju da krše zakon – imamo jasan primer „donacije“ automobila Jure inspekciji rada. Stvara se dakle takva klima, u kojoj se onaj ko donosi kapital posmatra kao ničim ograničeni despot. Ironija je naravno da takvi investitori zapravo to i nisu – oni samo koriste obilate povlastice, koje su istovremeno uskraćene domaćim poslodavcima, na način na koji bi čak i srednji poslodavci u Srbiji mogli da budu konkurentni i pojave se kao investitori: dobijaju zemljište na korišćenje, infrastrukturu, ponekad čak i objekte. Dobijaju subvencije i carinske olakšice. Omogućava im se iznošenje profita iz zemlje, kao i nezakonito sklapanje kratkoročnih ugovora sa zaposlenima, što znači da mogu gotovo u svakom trenutku bez gubitaka da odluče da se povuku iz zemlje. Sve ovo dovelo je do one, sada već čuvene, konstatacije da je država Srbija najveći strani investitor u Srbiji. A Zakon o radu u toj priči ima zapaženu ulogu – ako takvi investitori dolaze zbog finansijskih olakšica i jeftine i obespravljene radne snage, ovo drugo je direktan proizvod izmena Zakona o radu. Zato se mora biti svestan da će se trend urušavanja prava zaposlenih nastaviti, jer će zahtevi onih koji dolaze sa predatorskim namerama biti sve bezobrazniji, šro se može videti i u čuvenoj „Beloj knjizi“ Saveta stranih investitora.
Da li misliš da je moguće i na koji način da se zaštite i organizuju prekarni radnici, odnosno oni koji su na ugovoru o privremenim i povremenim poslovima ili prinuđeni da rade na crno?
Moguće je, naravno. U oblasti rada na crno je sasvim jasno pokazano kako se dobri rezultati mogu postići sa minimalnom angažovanom političkom voljom. Pre par godina, nakon što je novi direktor došao na čelo inspekcije rada, prioritet je dat ovom problemu. Rezultati su vidljivi, iako skromni u odnosu na celokupno tržište neprijavljene radne snage, ali sasvim zadovoljavajući imajući u vidu fizičke potencijale inspekcije rada – nekoliko hiljada radnika godišnje se prevede iz crnog u beli sektor rada. Zamislite situaciju u kojoj bi postojalo deset puta više inspektora rada, u kojoj bi besprekorno funkcionisalo prekršajno ali i krivično kažnjavanje poslodavaca? Za nekoliko godina bi se rad na crno sveo na neki značajno manji procenat, koji nažalost postoji i u daleko uređenijim zemljama od Srbije. Nije dakle uvek zakonski okvir jedina prepreka, tamo gde postoji iskrena volja države da se stvari poprave mogu se načiniti i dobri rezultati.
Kada je reč o onima koji su angažovani na ugovorima o privremenim i povremenim poslovima, situacija je slična ali opet i donekle različita. Slična je zato što je predmet zloupotreba ovakvih ugovora najefikasnije suzbiti delovanjem inspekcije rada. Budući da to nije realno očekivati, a često nije ni fizički moguće, jedino rešenje koje se nameće jeste zakonska intervencija. Uporedno gledano, nema opravdanja za postojanje ovakvog ugovora o radnom angažovanju. Lica angažovana na privremenim i povremenim poslovima imaju sve obaveze koje imaju i zaposleni, pa i više od toga, a nemaju gotovo nijedno pravo koje je vazano za radni odnos. Otuda se njihov položaj mora kvalitativno promeniti – ugovor o privremenim i povremenim poslovima trebalo bi ograničiti na angažovanja do 30 dana u kontinuitetu a licima koja se tako angažuju trebalo bi dati različita prava iz radnog odnosa, uključujući i pravo na zaradu, odmore i odsustva, kolektivna prava – članstvo u sindikatu, pravo na štrajk. Tek tada bi se moglo govoriti o prestanku eksploatacije i zloupotreba tih lica. U trenutnom stanju stvari, normativnom i faktičkom, gotovo da je bolje biti zaposlen na crno nego prema ugovoru o privremenim i povremenim poslovima kod poslodavca koji takav režim zloupotrebljava – a to je apsurd bez presedana.
Koja bi, po tvom mišljenju, bila uloga pravnika kada je reč o kreiranju javnog mnjenja? Da li su studenti danas, s obzirom na veći fokus javnosti na radno pravo, zainteresovaniji za ovu oblast?
Bilo bi logično da se najveći broj građana Srbije angažuje u promeni aktuelnih politika. One pogađaju sve, bez obzira na trenutni radnopravni status, i dugoročno gledano sasvim je izvesno da neće doneti dobro nikome – uključujući i domaće poslodavce koji jako trpe zbog politike privlačenja stranih investicija, a isključujući samo uzak krug političara na vlasti i naravno onih kojima ide u prilog osiromašenje naroda radi uvećanja profita. Prva sankcija koja bi morala da stigne takvu politiku jeste upravo politička – kazna gubitka izbora. Vidimo međutim da se to u Srbiji ne dešava. Ne samo da nema ozbiljnijeg ugrožavanja vlasti od strane alternativnih stranaka i pokreta, već je izvesno da stranke na vlasti imaju komfornu podršku onih građana koji glasaju. Delimično je ovaj trend moguće objasniti time što su građani pod uticajem jakog medijskog pritiska – vlast preko poslušnih medija strateški šalje mešavinu ni na čemu utemeljenih kataklizmičnih (molićemo na kolenima investitore da dođu) i takođe ni na čemu utemeljenih preoptimističkih poruka (zaposlili smo gotovo sve nezaposlene). U takvoj situaciji značajan deo onih koji su nasiromašniji, a samim tim i najviše pogođeni ovakvim politikama, uvek glasaju „da ne bude gore“ (dakle, za opciju na vlasti) ili odustaju od glasanja „jer su svi isti i ništa se ne može promeniti“. Zbog toga je kreiranje javnog mnjenja prvi, možda i presudni korak ka stvaranju kritične mase onih koji svoje nezadovoljstvo trenutnim stanjem žele da kanališu kroz institucije. Pravnici tu imaju ulogu kao i u nekim drugim oblastima života, odnosno normativnim pitanjima. Nisu dakle ona snaga koja može sama nešto da promeni ali mogu značajno da utiču širenjem kritičkog tumačenja normi i prakse. Većina tekstova koje objavim a koji su vezani za neke naopake norme, dolaze kao posledica događaja koji su se desili u realnom životu. Tek kada se neko obrati za stručnu pomoć i podeli sa nama svoje probleme sa poslodavcem ili državom, može da se sagleda koliko su neka zakonska i druga rešenja štetna. I takva iskustva koja pravnici imaju, ključna su za edukovanje javnosti i formiranja kritičkog stava javnog mnjenja prema svim nedostacima koji danas postoje. Uostalom, svedoci smo da na protestima građana ima više ljudi nego na protestima sindikata. Oni nisu tamo da bi podržali neku sindikalnu ili političku opciju, već su došli da izraze svoje nezadovoljstvo postojećim sistemom. Oni ne ponavljaju tuđe političke mantre, već poseduju sopstveno kritičko mišljenje. Zbog toga su nepotkupljivi i ne mogu se preobraziti ili zaplašiti. Zbog toga ih se režim toliko plaši i zato su ovi protesti važni – pokazali su da ima ljudi koji ne pristaju na politički cirkus koji nam se dešava.
Studenti su poslednjih godina više zainteresovani za radno pravo nego što je to inače bio slučaj. I to naravno ohrabruje, ne samo zbog toga što u tome vide svoju specijalizaciju i budućnost, već zato što oni mogu predstavljati tu „pravničku snagu“ koja će slobodno izražavati svoje stavove o lošim zakonima i koja će pomoći da se izgradi nova generacija buntovnih mladih ljudi koji žele da žive u državi socijalne pravde i vladavine prava, u državi u kojoj dostojanstvo na radu i socijalni dijalog nisu apstraktne kategorije već radnička svakodnevica.
Budući da su materijalno najnezaštićeniji ljudi su prvi na udaru neoliberalne politike (otkazi, privatni izvršitelji i slično), da li postoji način da se zaštite oni koji nemaju novac za usluge advokata?
Ni na ovom polju naša država ne blista – iako se zakon najavljuje duže od deset godina, iako postoji međunarodna obaveza njegovog usvajanja, još uvek nemamo regulisano pružanje pravne pomoći. I ne samo pravne pomoći, već je potrebno preispitati i niz pravila koja postoje a koja u praksi dovode do diskriminacije siromašnih. Oni su ponekad dovedeni u apsurdne situacije – na primer, da moraju da plate taksu za podnošenje tužbe protiv poslodavca koji im mesecima unazad ne isplaćuje zaradu. Besplatna pravna pomoć trenutno postoji na nekim pravnim fakultetima, organizovana kao nastavna ili vannastavna aktivnost „pravne klinike“, kao i u pojedinim organizacijama civilnog društva. Mali je broj lokalnih samouprava koje imaju funkcionalne službe pravne pomoći, opet moram da napomenem – čast izuzecima. Sa druge strane, jedna od osnovnih karakteristika izmena Zakona o radu 2014. godine, bilo je upravo drastično pogoršanje položaja zaposlenih kada je reč o zaštiti prava iz radnog odnosa i aktivno destimulisanje zaposlenih da zaštitu potraže na sudu.
Pravna klinika za radno pravo organizovana na mom matičnom fakultetu, Pravnom fakultetu Univerziteta Union, pruža besplatne pravne savete i daje pravna mišljenja, svim zaposlenima koji tu pomoć zatraže. Studenti koji pružaju pravnu pomoć prethodno prolaze odgovarajuću obuku, dok superviziju nad njima vrši naša advokatica. Na taj način pokušavamo da svima koji nemaju dovoljno sredstava za profesionalnu pomoć ukažemo na njihov pravni položaj – da li je neko njihovo pravo ugroženo ili povređeno i na koji način ga mogu zaštititi, odnosno naknaditi štetu koja im je načinjena. Nažalost, zbog nedostatka zakonske regulative i političke volje, pravne klinike nemaju pravo zastupanja stranaka pred sudom. Stranke međutim često i osnovnu pomoć koju mogu dobiti smatraju veoma dragocenom, jer u postojećem sistemu ne mogu naći ni na kakvu drugu podršku. Kada je smanjen rok za pokretanje radnog spora sa 90 na 60 dana, što je u mnogim slučajevima očigledno nedovoljno vremena da se neuka stranka snađe u pravnom sistemu, ministar rada je to obrazložio „pravom poslodavca na pravnu sigurnost, da što pre sazna da li će biti tužen ili neće“. Ni na kraj pameti ministru nije bilo da je najbolji način da poslodavac ne bude tužen – da poštuje zakon. I to na neki način govori o tome koliko je državi stalo do zaštite zaposlenih.