Postalo je moderno mrzeti pokojnu Jugoslaviju, ili joj retroaktivno postavljati dijagnozu nekakvog Frankenštajna skrpljenog od rasparenih delova čiji je raspad stoga bio neizbežan i nužno krvav. Tako će možda za par decenija neki istoričar na think-tank sinekuri, u analizi pustoši koja u Americi ostane posle Trampa i njegovih trupa, otkriti obilje dokaza o stotinama godina mržnje i prirođenom američkom rasizmu, sa svakakvim istorijskim nužnostima koje vode u katastrofu. Ne bi bio u pravu, baš kao što danas nisu u pravu oni koji omalovažavaju Jugoslaviju, jer u oba slučaja postoji istorija sukobljenih tradicija i tendencija, istorija borbe protiv najgoreg ljudskog nagona, a u ime bolje države i plemenitijeg društva. U Jugoslaviji su loši momci pobedili i uništili sve što su stigli; lošim momcima ide prilično dobro i u Americi. Ali ništa nije neizbežno dok se ne desi. Ne postoji istorijska sudbina. Sve je borba.
Piše Aleksandar Hemon, The New Yorker
Prevela Milica Jovanović, Peščanik.net
Zemlja južnih Slovena, Jugoslavija, stvorena je kao Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca 1. decembra 1918. neposredno nakon Prvog svetskog rata. Tri velika carstva upravo su se raspala, posle više vekova uzbudljivog života, što je napravilo mesta za opskurne male države čiji su narodi čitav taj post-imperijalni haos doživeli kao slobodu. Ideja složene države pronosila se godinama, nadahnjujući vođe južnih Slovena koji su verovali u blagodeti ujedinjenja. Kraljevina je 1929. nazvana Jugoslavija, kada je kralj Aleksandar promenio ustav da bi sebe proizveo u apsolutnog monarha. Njegovo veličanstvo je potom ubijeno 1934. prilikom posete Marseju. Propagandna priča kaže da su kraljeve poslednje reči bile: „Čuvajte mi Jugoslaviju“. Moj deda sa očeve strane putovao je u Beograd da bi prisustvovao grandioznom pogrebu. Roditelji su mi rođeni kao podanici prestolonaslednika tinejdžera, Petra II, koji je 1941. pobegao od nemačke invazije, da bi završio u Sjedinjenim Državama.
Drugi svetski rat je bio krvav u Jugoslaviji, ali koje mesto u Evropi nije? Nemci su našli mnoge voljne sluge među lokalnim fašistima i nacionalistima, čiji je glavni istorijski modus operandi, kao i njihovih gospodara, bio genocid – njihovi potomci će ovaj modus ponovo usvojiti nekoliko generacija kasnije. Komunistička partija Jugoslavije, ilegalna u periodu pre rata, bila je iskusna u pružanju otpora i stvaranju podzemnih mreža i podstakla je, pod vođstvom Josipa Broza Tita, pokret narodnog otpora koji je savladao Nemce, uprkos njihovim naporima da ga satru u talasima neizrecivih zločina.
Recite šta hoćete o Titu i posleratnom režimu, centriranom oko njegove ličnosti do te mere da ga je tek za kratko nadživeo, ali je pod njegovim vođstvom Partija organizovala pokret otpora i oslobodila Jugoslaviju. Uspeo je da sačuva zemlju na bezbednoj udaljenosti od Sovjetskog Saveza, od 1948. i razlaza sa Staljinom i njegovom apsolutističkom kontrolom. Tito je bio pametan vođa, mada autoritaran, koji je zemlju pozicionirao između Istoka i Zapada na takav način – čineći je nesvrstanom – da je imala korist od obe strane.
Tito i Partija su izašli ne samo kao pobednici, već i kao istorijska sila koja je uvela Jugoslaviju u 20. vek. Doktrinom „bratstva i jedinstva“ koja je suprotstavljena post-genocidnoj traumi i ogorčenosti, stvoren je građanski identitet koji nadilazi etnicitet. Za to je doduše bilo potrebno nešto represije ali, u retrospektivi, možda je i vredelo, mada samo nakratko. Zemlja je imala definisani utopijski cilj ka kom su građani mogli da teže; bilo je optimizma, bolja budućnost se mogla zamisliti. Nekoliko decenija je socijalistička Jugoslavija bila zajednički projekat na kom su svi mogli da rade. Moji roditelji pripadaju generaciji koja je odigrala ključnu ulogu u tom radu, da bi na kraju otkrili da je sve bilo uzalud.
Teško je danas pojmiti raspon prelaska u bolji život koji je neko poput moje majke preduzeo u Titovoj Jugoslaviji. Nakon kataklizme, novi režim je 1946. uveo rodnu ravnopravnost i obavezno a besplatno školovanje, pa je bosanska devojčica sa sela, rođena u kući sa zemljanim podom, mogla da ide u školu. Da je rođena u prethodnoj generaciji, ne bi se školovala; radila bi u polju sa svojim roditeljima sve dok se ne uda, nakon čega bi počela da rađa decu sve do svog srednjeg doba, ako ne umre na porođaju ili od sepse posle kućnog abortusa, kao jedna od sestara majčinog oca. Mamina budućnost bila je isprepletana sa budućnošću Jugoslavije, što joj je omogućilo da izađe iz siromaštva koje je trajalo vekovima.
Jugoslavija je nudila okvir u kom je moja majka potpuno izrasla, otkako je u 11. godini napustila svoje manje-više 19-ovekovno detinjstvo. Gradila je zemlju dok je gradila sebe. Posle rata, uspostavljena je praksa „omladinskih radnih akcija“ na kojima su mladi Jugosloveni dobrovoljno pomagali u gradnji puteva i pruga kao „omladinske brigade“. Za vreme školovanja 1960. mama je bila jedna od mladih žena i muškaraca koji su leto proveli u izgradnji puta što povezuje Beograd i Niš, sastavnog dela većeg projekta povezivanja delova Jugoslavije putem poznatim pod nazivom Put bratstva i jedinstva. Dok smo bili deca, često nam je pričala priče o žuljevima od lopate i o solidarnosti, prijateljstvu i radosti, ili smo mi tako zamišljali, jer su omladinske brigade retko dobijale najteže zadatke. Kopali su zemlju i pomagali profesionalcima ali, više od svega, pevali su rodoljubive pesme i uzvikivali parole u slavu teškog rada: „Druže Tito, ljubičice bela, tebe voli omladina cela!“ i „U tunelu usred mraka, sija zvezda petokraka!“ Bilo je prazničnih logorskih vatri oko kojih su se pevale i druge pesme, a bivalo je i drugarskog flertovanja. Godinama je mama s ponosom pričala o svom učešću u izgradnji zemlje – makar i simboličnom – o znoju koji je prolila da bi zajedno s najboljom jugoslovenskom omladinom izgradila autoput.
Omladinske radne akcije organizovane su sve do osamdesetih i mama je često govorila da bi i ja trebalo da idem, jer bi mi iskustvo zajedničkih ciljeva, učešća u zajedničkim projektima i pevanja pored logorske vatre bilo dragoceno. Uvek bih prkosno odbijao. Ne samo da su dobrovoljne omladinske akcije postale parodija onih veličanstvenih akcija iz mladosti moje majke, nego su i moja tinejdžerska politička uverenja bila prožeta starmalim cinizmom. Pre svega, nikad nisam mario za tu vrstu kolektivne ekstaze vezane za rad; nikakav žulj ili opekotina ne bi me mogli učiniti ponosnim i radosnim. Mislio sam da su omladinske brigade bile vrsta prisilnog rada, čiji je osnovni cilj bila indoktrinacija. Prezirao sam taj „primitivni patriotizam“, kako sam ga nazivao. Od rane mladosti sam se posvetio životu kontemplativne, produktivne lenjosti; mrzeo sam pevanje uglas s drugima, osećaj jedinstva s kolektivom, čak i na rok koncertima. Bio sam, što bi rekli, individualac.
Posle rata, na užas naše majke, moja sestra i ja smo Autoput bratstva i jedinstva počeli da zovemo Autoput mladosti i ludosti. Danas joj zavidim; zavidim joj na osećanju da je gradila nešto veće; zavidim na plemenitosti i časti koji nastaju iz učešća u građanskom poduhvatu.
Na omladinskoj radnoj akciji moja majka je postala članica Komunističke partije. Partiji su pristupili i mnogi njeni drugovi i kolege dobrovoljci, jer je to tada bilo kul. Od tada je bila odana članica Partije i to je postalo deo njene ličnosti, kao što to biva sa religijom kod religioznih ljudi. Verovala je (a veruje i danas) u društvenu pravdu, velikodušnost i poštenu preraspodelu bogatstva. Verovala je u sistem posvećen unapređenju zemlje; Tito i Partija su bili taj sistem. Pre Dugog svetskog rata, volela je da kaže, u celoj Jugoslaviji je bilo samo 75 kilometara asfaltiranog puta, dok je samo Autoput bratstva i jedinstva bio dug preko hiljadu.
Baš kao i svaka druga zemlja, Jugoslavija je kroz javne rituale trenirala svoje građane da budu patrioti, učila ih da budu oduševljeno poslušni. Dok su klinci u Americi morali (a mnogi i danas moraju) da se zaklinju na vernost zastavi, mi smo imali Titovu sliku u svakoj prokletoj učionici. Od samih početaka jugoslovenskog socijalizma, kulturalna prisila na patriotizam zavisila je od ideoloških svetkovina poput Štafete mladosti, koja je imala veliki značaj za održavanje Titovog kulta ličnosti. Štafeta je bila simbol najlepših želja za njegov rođendan i krenula bi iz Kumrovca, mesta njegovog rođenja, na put po celoj Jugoslaviji nošena rukama omladine, svraćajući usput u razna mesta i gradove na govorancije i skupove, omogućavajući omladini da se zakunu na vernost svom voljenom vođi.
Svake godine 25. maja, izabrana mlada osoba, istovremeno izvanredna i tipična, predala bi štafetu Titu. Velika rođendanska proslava održavana je na stadionu u Beogradu uz učešće omladinskih brigada koje su koreografisanim vežbama demonstrirale svoju sposobnost i posvećenost. Na vrhuncu spektakla, izabrana omladinka ili omladinac potrčali bi uz duge stepenice, uručili neskriveno falusoidnu štafetu Titu i potom, zadihani, odrecitovali laskavu izjavu vernosti i najlepših želja svih naroda i narodnosti Jugoslavije. Tito bi ponekad dobroćudno potapšao donosioce štafete po glavi.
Čitava predstava je uvek prenošena na televiziji i porodice su je gledale širom zemlje kao Super Bowl. I mi smo gledali ali ja sam, čim sam ušao u pubertet, bez griže savesti ismevao atmosferu idiotske uniformnosti, ideološke stereotipe i mlade mišićave momke koji vrte drvene puške i dižu svoje drugarice preko glave, dok su komentatori čitav taj propagandni igrokaz tretirali kao spontani izraz ljubavi omladine prema Titu i delo javne umetnosti. Na kraju sam izgubio svaki interes, naročito pošto je Tito umro 1980. dok se Štafeta nastavila. Tokom osamdesetih, na vrhuncu mojih pobunjeničkih godina, štafeta je uručivana nekom izlizanom birokrati kog sam video kao svog izravnog neprijatelja. Zvanični plakat za Štafetu 1987, koji je dizajnirala subverzivna slovenačka umetnička grupa, bio je kopija nacističkog propagandnog postera. Za par godina, Štafeta je bila mrtva kao i Tito; za četiri godine mrtva je bila i Jugoslavija.
Mamu je oduvek vređao moj prezir prema svoj toj propagandi, disciplinarnoj patriotskoj retorici, moj nedostatak vere u socijalizam i Partiju. Često me je grdila što mi „ništa nije sveto“ i shvatala to lično, kao izraz nepoštovanja prema njoj. Među nama se otvorio jaz, ideološki i generacijski, umnogome nalik jazu između nje i generacije njenih roditelja, izuzev što ja nikad nisam (sve do sada) osećao krivicu zbog tog diskontinuiteta.
Kada je Tito umro imao sam šesnaest godina i osećao sam trijumfalnu želju da učestvujem u razgradnji socijalističke ideologije, uglavnom zato što sam je smatrao opresivno dosadnom. Bio sam prirodan, kakofoničan anarhista koji je svoje ideološke smernice dobio kroz gitare bendova Clash i Jam i Gang of Four. Kako to inače biva, cenio sam sve što je išlo na živce mojim roditeljima, pre nego što bih uopšte razmotrio stvarne vrednosti iza toga.
Ponosno i buntovno, optuživao sam generaciju mojih roditelja – a posebno mamu – da nisu dorasli utopijskim obećanjima budućnosti koju bih smatrao vrednom i udobnom. Bio sam potpuno nesvestan činjenice da su oni morali da rade za ono što sam ja uzimao zdravo za gotovo. Što se njih tiče, postarali su se da ne moram ni o čemu da brinem osim o školi. Kada me je mama pitala, „Na šta se žališ? Imaš sve!“, ja sam ponosno uzvratio, „Nemam budućnost!“ – aludirajući time, mimo njenih socijalističkih shvatanja, na stih iz anti-himne Seks Pistolsa „God Save the Queen“.
Sećam se duge i opširne rasprave s majkom, što se na kraju pretvorilo u nadvikivanje, o pismu grupe jugoslovenskih disidenata u kom su zahtevali neometanu slobodu govora. Nisam znao šta je tačno pisalo, jer je objavljivanje bilo zabranjeno; čitao sam samo uvodnike koji su odobravali zabranu. Pozivao sam se na pravo da ga pročitam i sam donesem svoj zaključak, dok je ona tvrdila da ti disidenti nisu imali dobre namere. Imao sam šesnaest, živeo sam s roditeljima i sav sam bio odan principima, dok je ona ponavljala da me ničemu nije naučila. „Naučila si me da mislim svojom glavom!“, urlao sam, „To je sve što možeš!“ Bila je uverena da smo se tako često svađali zato što smo bili suviše slični.
Bilo je dana kad je i ona sumnjala. Kasnih šezdesetih, studenti Jugoslavije su izašli na ulice baš kao i njihove kolege širom sveta. Jugoslovenske socijalističke vlasti nisu imale strpljenja za masovni protest, posebno u vreme kada su „unutrašnji i spoljašnji“ neprijatelji bili aktivniji nego inače. Partijska mašinerija se odrekla jugoslovenske omladine i njihovih buržujskih tendencija, kao i institucije države, pa je omladina dobila po svom omladinskom turu – i retorički i stvarno. Mama, koja je uvek isticala svoju principijelnu naklonost omladini, bila je toliko zgađena da godinu dana nije išla na partijske sastanke. Prošlo je još nekoliko godina dok se nije sasvim vratila u partijski zagrljaj, ali više nikad s istim entuzijazmom.
I pored svega, život u Jugoslaviji se ne može svesti na njegove ideološke prakse i javne rituale indoktrinacije, mada su oni bili od suštinskog značaja za kulturu. Napredak i optimizam koji su obeležili decenije posle Drugog svetskog rata bili su očigledni u nastanku srednje klase, sačinjene od ljudi nalik mojim roditeljima koji su, mada rođeni u kući sa zemljanim podom, stekli diplomu i dobar posao u gradu. Imali su auto i vikendicu, letovali su na moru, putovali u inostranstvo bez viza. Živeli su u stanovima bez kirije, koje su delile državne firme u kojima se radilo do penzije. Brinuli su se o svojim ostarelim roditeljima na selu, često ih posećivali (ali nikad dovoljno) i vraćali se kući sa zalihama dobre seoske hrane, koju su držali na balkonima i u sanduk-zamrzivačima kupljenim na kredit s malom kamatom. Njihova deca su živela s njima do svojih dvadesetih godina, ponekad i duže, bez srama. Planirali su da penziju provedu negde u prirodi, to jest u svojim vikendicama.
Jugoslovenska kultura je svojoj srednjoj klasi slala refleksiju njihove svakodnevice, u obliku narativa očišćenih od sukoba i sumnji, prožetih latentnom propagandom i obilno začinjenih dobrim humorom, što je sve činilo da jugoslovenska sadašnjica deluje večno, prirodno i neuništivo. Sve do Titove smrti, jugoslovenska kultura šezdesetih i sedamdesetih – što su u stvari bili televizija i popularna muzika – predstavljala je ljude poput mojih roditelja, bez obzira na njihovo etničko poreklo. Uključili bi TV i videli sami sebe u tumačenju poznatih glumaca koji jedni druge zovu drugovi i pričaju iste one viceve o ženskim spletkama, muškarcima nesposobnim da nađu svoje čarape i njihovim priglupim taštama koje dolaze u posetu, vukući burad smrdljivog kiselog kupusa.
Jugoslavija je bila diskurzivni univerzum, sa tek izniklom socijalističkom srednjom klasom u svom centru. U tom univerzumu je mami sve imalo smisla jer je bila njegov sastavni deo, jer je nastao na ideji na čijem je ostvarenju ona teško radila. Bila je građanka zemlje koju je gradila sopstvenim rukama, njen jugoslovenski identitet bio je posledica njenih životnih odluka, ishod njene ljudske, istorijske delatnosti. Izgradnja „domovine“ bila je praksa, svakodnevna radnja, a ne nostalgični ritual. Mamina domovina nije bila definisana stotinama godina nepromenjive istorije, već trudom i snovima ljudi poput nje, ljudi čija su braća i sestre ranjeni u oslobodilačkom ratu, koji su napustili dom u jedanaestoj godini da bi išli u školu, koji su dobijali žuljeve na radnim akcijama, koji su na fakultetu delili sobu i hranu sa još četvoro drugova koji dolaze iz iste takve sredine, i koji su bili prvi iz svoje porodice sa univerzitetskom diplomom i televizorom na kom gledaju sami sebe. Na kraju će im njihova deca (to jest, ja) reći da su svi ti napori bili uzalud, jer su sve upropastili na samom početku.
Raspad Jugoslavije je doživela kao rastakanje svoje domovine. Uništen je okvir unutar kog je njen život – sama njegova trajektorija – bio samo-opravdan, gde nikad nikome nije morala da se objašnjava. Njeno porodično ognjište, međutim, od pamtiveka je bilo unutar geografskih granica Bosne; izuzev četiri godine studija, tu je bio njen život sve dok se nije iselila u Kanadu. Mada je Jugoslavija bila praksa zasnovana na ideji, Bosna i Sarajevo su činili realni prostor u kom je živela, sa mirisima i komšijama i naročitim jezikom. Sve dok je Jugoslavija postojala, Bosna se uklapala u ideju i praksu – bila je deo zemlje u kom su vrednosti bratstva i jedinstva praktikovane najiskrenije i suštinski. S propašću Jugoslavije, Bosna je ostala nezaštićena a složeni multikulturalnni prostor je teško narušen. Mama je morala da ga napusti, i to zauvek.
Preseljenjem u Kanadu izgubila je, bukvalno i figurativno, sve što je nju činilo kao ličnost: od imovine do ideologije; od zajedničkih javnih rituala do spavaće sobe; od uspomena koje je čuvala od početka bračnog života, do izabranog državljanstva; od nesvesno poznatih mirisa do sveopšteg prisustva maternjeg jezika; od blizine prijatelja i familije do utešnog osećaja da svako ima pristup istom referentnom polju. Preko noći je postala niko, često ume da kaže; ništa.
U Kanadi, mama veći deo vremena provodi u kući i oko nje. Kuća je skromna i ukrašena ponekom porodičnom fotografijom, uglavnom njene dece i četiri unuke, i raznim suvenirima iz bivšeg života u bivšoj Jugoslaviji: Titova slika; model spomenika žrtvama fašističkog terora na Kozari, gde se njen brat borio u oslobodilačkom ratu protiv Nemaca; monografija o Emeriku Blumu, osnivaču i prvom direktoru Energoinvesta u kom je provela čitav radni vek. Ona ne vozi, pa na duže izlaske ide kad prati mog oca u posetu njegovoj porodici, koja većinom živi u blizini Toronta. Mada ceni Kanadu i svoj život tamo, gubitak Jugoslavije i Bosne za nju još uvek baca senku po toj smrznutoj zemlji.
Adaptiran odlomak iz autorove poslednje knjige „My Parents: An Introduction / This Does Not Belong to You“ (Moji roditelji: Uvod / To nije tvoje) u izdanju MCD i FSG.