U Srbiji je opet pokrenuta debata o uvođenju obaveznog služenja vojnog roka. Gostujući na jednoj televiziji ministar odbrane Nebojša Stefanović je izjavio da se o vojnom roku „ozbiljno razmišlja“. On i njemu slični žele „jaku, snažnu, opremljenu i dobro plaćenu vojsku, jer je samo takva vojska garant stabilnosti i bezbednosti Srbije“. Izgleda da se i građanima Srbije ova ideja dopada. Rezultati Istraživačkog centra za odbranu i bezbednost iz 2018. pokazuju da čak 74% ispitanika podržava ponovno uvođenje vojnog roka. Isti postotak se pojavljuje i u istraživanju Beogradskog centra za bezbednost i politiku iz novembra 2020. Za razliku od ministra Stefanovića, građani kao glavne razloge za vraćanje vojnog roka ističu disciplinu mladih i tradiciju.
Piše Vukašin Potić, Peščanik.net
Protivnici obaveznog služenja vojnog roka se pozivaju na neustavnost takve moguće odluke (Član 45 – prigovor savesti), njenu finansijsku neisplativost (50 do 90 miliona evra godišnje) i logističku neizvodivost (manjak inventara i kasarni). Ali sa velikom većinom u parlamentu vladajuća partija može da izmeni ustav, nađe novac i sagradi sve što je potrebno. S druge strane, umesto u proceduralnim problem obaveznog služenja vojnog roka možda treba sagledati kroz njegove društvene posledice. Prvo, služenje vojnog roka bi, kako je izjavio ministar Stefanović, obuhvatalo „mladiće“ koji dolaze u vojsku „da pokažu da mogu da budu njeni vojnici“. U ovoj izjavi odmah uočavamo naglašeni androcentrizam.
Dalje, redovnim vojnim rokom se konstruiše slika idealnog građanskog subjekta u društvu koje sebe neprekidno vidi na ivici mogućeg rata. Povezivanjem militarizovanog maskuliniteta i heroizma uspostavlja se poređenje između vojno sposobnih muškaraca i neproduktivnih građana, čija nespremnost za borbu i odbranu države postaje pretnja nacionalnom interesu. U tu grupu ne spadaju samo žene, već i osobe sa invaliditetom i seksualne manjine. Možemo samo da pretpostavimo kako bi u tom slučaju država tretirala transrodne i rodno fluidne osobe (i da banalizujem, vegeterijance ili vegane). Zaštita zemlje postaje rodno određena, dok se društvena pozicija onih koji ne služe vojni rok infantilizuje i oni bivaju pretvoreni u građane kojima je potrebna zaštita očinske figure. Tu figuru oličava moćan muškarac koji pruža ili uskraćuje tu zaštitu zasnovanu na monopolu na nasilje. Ratne vrline se iz kasarne prenose u civilni život, pa i samu porodicu. Muškarci dostojni da služe vojni rok time učvršćuju svoju dominaciju u javnom prostoru i društvu. Imajući u vidu spominjane beneficije pri zapošljavanju onih koji bi odslužili vojni rok otvara se i mogućnost stvaranja nejednakih kategorija građana. Uopšte uzev, služenje vojnog roka bi doprinelo legitimizaciji i normalizaciji heteronormativnog patrijarhalnog poretka i marginalizaciji već marginalizovanih ljudi.
Tu rešenje ne bi bila obaveza služenja vojnog roka za žene i ostale osobe van kategorije vojno sposobnih muškarca, što pokazuje primer Izraela gde obavezni vojni rok obuhvata i žene i gde su se društvene nejednakosti, umesto da budu smanjene, samo preselile u institucije. U Srbiji je to takođe slučaj, jer prema studiji iz aprila 2015. 19,42% zaposlenih u ministarstvu odbrane i vojsci čine žene, od čega je svega 1,98% njih na (srednjim i nižim) rukovodećim pozicijama. Među profesionalnim vojnim licima, prema istoj studiji, žene čine 0,65% oficira i 0,16% podoficira. Od žena zaposlenih u sistemu odbrane, 27,39% su u sastavu medicinskog i administrativnog osoblja. Ovde je došlo do zanimljivog fenomena da biti žena u takvoj ulozi postaje statusni simbol, za razliku od profesionalnih vojnikinja i vojnika koji su pretvoreni u idealne neoliberalne subjekte, radnike bez prava na štrajk (Zakon o Vojsci, član 14 i 148), primorane da neupitno slušaju naređenja. Poslednji izveštaj Vojnog sindikata Srbije ukazuje da su sem loše materijalne situacije, prekovremeni rad i preopterećenost dodatnim zadacima, nedostatak obuke i profesionalnog razvoja – glavni razlozi za napuštanje sistema profesionalne vojske. Uvođenjem obaveznog vojnog roka bile bi izbegnute neophodne sistemske promene i poboljšanje radničkog položaja vojnika i vojnikinja.
Da institucije odbrane socijalizuju društvene predrasude i socijalnu nepravdu pokazuje i studija Centra za istraživanje javnih politika iz 2013. u kojoj se analiziraju udžbenici vojne akademije, vojne gimnazije i materijala za obuku vojnika. U njoj se navode primeri stereotipa i društvenih diskriminacija kojima su polaznici ovih institucija izloženi. Tako se homoseksualnost u jednom od analiziranih udžbenika predstavlja kao „nastrano zadovoljavanje seksualnih potreba“, dok se u drugom pojašnjava da se „žene najradije daju ljudima koji umeju da ih zasmeju“ (pouka izvučena iz mizogenog opusa Jovana Dučića).
Poverenica za zaštitu ravnopravnosti je 2015. pokrenula postupak protiv Vojske i tadašnjeg ministra Gašića zbog diskriminacije na osnovu rodnog identiteta u slučaju otpuštanja transrodne osobe sa 22 godine rada u službi (slučaj Helene Vuković), uz nedopustivo obrazloženje da je kod te osobe „ustanovljena psihijatrijska dijagnoza koja može prouzrokovati štetne posledice po ugled Vojske Srbije“. U pomenutom izveštaju Vojnog sindikata Srbije navodi se i da mehanizam žalbe u sektoru bezbednosti ne funkcioniše, što svaku promenu čini malo verovatnom.
Da zaključimo. Potencijalnim uvođenjem obaveznog vojnog roka bi se učvrstile heteronormativne ideje i predrasude putem socijalizacije vojno sposobnih muškaraca u sistemu baziranom na diskriminaciji i rodnoj nejednakosti. Time bi vlast uspela da neutrališe zahteve profesionalnih vojnika i izbegne potrebne sistemske promene kojima bi se njihov položaj poboljšao. Izbegavanje odgovornosti za očajnu situaciju vojnih radnika i radnica je uostalom i cilj ove vlasti, i ona neće prezati od toga da ga postigne, šta god bile posledice njenih odluka. Umesto obaveznog vojnog roka, vlast bi trebalo da se fokusira na iskorenjivanje institucionalne diskriminacije u sektoru odbrane i poboljšanje pozicije profesionalnih vojnika u skladu sa preporukama Vojnog sindikata Srbije.
Autor je nezavisni istraživač iz Toronta.