Već godinu dana traju ulični protesti građanstva protiv diktature. Prethodila im je pažljivo negovana atmosfera strepnje, koja je prerasla u sveopšti strah u koji smo odmah zatim uterani. Strahovanje nam je oduzelo veru u pravdu, obrazovanje, zdravstvo – sve to je izgubilo poverenje ljudi. Postalo je rizično oslanjati se na osnovne vrednosti društva. Strah je na kraju dokrajčio i ono malo društvenih odnosa koji su postojali.
Piše: Goran Marković, Peščanik.net
Pokušaću da stvari koje nam se događaju sagledam iz ugla moje profesije. Izazivanje straha, kao legitimni rediteljski postupak, obavezan je u različitim filmskim žanrovima i mnogi gledaoci svesno odlaze u bioskop da bi se plašili. Poznato je da horror filmovi, u kojima dominira ugroženost pojedinca od mračne sile, imaju širom sveta svoju vernu publiku pa dela te vrste ne moraju brinuti za svoju prođu. Nasilje, bilo da se radi o realističnim pričama ili negativnim utopijama, iz nekog razloga najbolje prolazi u Japanu. Špijunski filmovi, ili trileri koji poseduju zagonetku, imaju takođe svoje verne poklonike u koje spadam i ja. Svim tim različitim filmskim vrstama, međutim, zajedničko je gorivo koje ih pokreće – napetost. Ona gledalište drži u stanju visokog uzbuđenja i, ako kojim slučajem popusti, ceo doživljaj preti da padne u vodu.
Alfred Hičkok, svakako najveći majstor suspensa, ovako je definisao svoj postupak: „Ja razapnem konopac između dva čekrka i počinjem polako da ga zatežem. Cela stvar je u tome da konopac što kasnije pukne“. To je osnovna karakteristika gradnje napetosti – odloženo razrešenje. Neprekidno se dodaju novi i novi elementi straha od onoga što je neminovno i što će se, svi smo toga svesni, na kraju ipak odigrati. Ali ta neminovnost se stalno odlaže pa se strah u nama podiže na sve viši i viši nivo. Kada dođe do vrhunca, konopac puca i mi doživljavamo olakšanje: desilo se, ne moramo više da strahujemo. Doduše, pravi suspensi imaju još jedan dodatak na samom kraju. Kada smo konačno odahnuli, ponekad i posle odjavne špice, pojavi se nanovo pretnja! Ona ima oblik kadence, kratkog sadržaja onoga čega smo se sve vreme toliko bojali. Ali to traje samo trenutak, tek da se podsetimo traume.
Hičkok je u gradnju napetosti uveo i jednu igračku koju je nazvao Mekgafin (MacGuffin). To je nevažni detalj koji pokreće tok priče u lažnom smeru, angažujući likove da se pokrenu u sasvim pogrešnom pravcu. U „Vrtoglavici“, to je Šarlota Valdez (Charlotta Valdes) koja se ni u jednom trenutku ne pojavljuje u filmu ali progoni glavnu junakinju Medlin Elster (Madleine Elster). U „Psihu“, je to pljačka koju obavlja sekretarica Marion Krejn (Marion Crane) i koja posle ekspozicije filma više nema bilo kakvog značaja, jer počiniteljka biva ubijena od strane manijakalnog ubice. U svom poslednjem filmu „Porodična zavera“ stari Hič se poigrao možda najlepše. Film počinje pričom o dvoje sitnih prevaranata koje, međutim, napuštamo kada se na pešačkom prelazu ispred njihovog automobila pojavi novi lik koji će nas odvesti u sasvim drugi, pravi zaplet. Ali, ove stramputice se naknadno ipak ispostavljaju kao deo glavnog toka radnje, vraćaju se u priču, pa se na taj način igra sa zbunjenim gledaocima uvek završava vrhunskom napetošću.
Ako sam pogodio ono što vam ovog trenutka pada na pamet, to je: ko je autor horora koji se zove „Život u Srbiji“? Sudeći po propagandnim spotovima koje režim smišlja i prikazuje na svojim televizijama, radi se o priučenom i prilično nedarovitom reditelju. Rekao bih da se poslovima gradnje napetosti, kojom bi trebalo da nas sve drži u stanju panike, bavi uglavnom on – diktator. Uostalom, hiljadu puta se već predstavio kao stručnjak za sve, pa me ne bi začudilo da je preuzeo i ovu ulogu. Tehnički to verovatno obavljaju nekakvi mediokriteti ali glavnu reč sigurno ima on.
Stvari se, bio ja kvalifikovan za društvena kretanja ili ne, očigledno kreću ka klimaksu i svom neminovnom, katastrofalnom razrešenju. Količina zastrašujućih fantazija, kojima nas diktator i njegova mašinerija za izazivanje straha zasipaju, prešla je već granicu dobrog ukusa i preti da preraste u sopstvenu parodiju. Razni Mekgafini kao što su međunarodne zavere, strani plaćenici, atentati, Šiptari, Hrvati, opozicija, zli profesori i ko sve ne, toliko su već istrošeni da postaju neupotrebljivi.
Znate li šta najviše šokira kada odete u bilo koju drugu evropsku zemlju? Činjenica da tamo ljudi žive normalno. Bez stresa, strahova, bez stalne napetosti. Prosto vas to zapanji. Da, može i tako, pomislite. Biti na ivici živaca izgleda nije obavezno stanje kojim počinje svaki dan. A onda se vratite kući i zapljusne vas petparački film strave i užasa. Sa providnim scenarijem, neuverljivom glumom i jeftinim efektima. Sednete u kafanu i pogledate čoveka koji za susednim stolom drži u ruci tabloid i guta njegov mračni, perverzni sadržaj. Čovek mirno okreće drugu stranu i nastavlja sa konzumiranjem opijata. Dođe vam da mu priđete i kažete: „Kako možeš da čitaš to đubre, čoveče?! Zar ne vidiš da je to laž koja hoće da te onesposobi da misliš? Da li ti je lakše da živiš svoj ubogi život sada, kada si utuvio u glavu ono za šta je i detetu jasno da je obična obmana?“
Ali, naravno, ne prilazite mu jer bi ljudi pomislili kako ste nekakav ludak koji napada mirne ljude koji piju svoju jutarnju kafu. Izlazite iz kafane i polako koračate pokušavajući da iz sebe izbacite napetost.