Odlomak iz autorove nove knjige „Not So Black and White. A History of Race from White Supremacy to Identity Politics / Ne samo crno i belo: istorija rase od bele supremacije do politika identiteta“, Hurst 2023.
Piše Kenan Malik, The Guardian
Preveo Đorđe Tomić, Peščanik.net
„Crni čovek ne postoji. Kao što ne postoji ni beli čovek“. Tako je pisao Franz Fanon, revolucionar i intelektualac rođen na Martiniku, u slavnoj knjizi objavljenoj 1952. godine, Crna koža, bele maske. Pišući te redove imao je na umu iluzornost rasnih kategorizacija. A ipak, čitavih 70 godina kasnije, Fanonove reči još izazivaju nelagodu, jer dovode u pitanje ne samo rasijalizovani pogled na svet, već i naš identitet, samo naše biće. To pokazuje koliko su naši pogledi na rasu još opterećen dubokim kontradikcijama.
Živimo u doba kada se većina društava prema rasizmu odnosi s moralnom indignacijom, mada u većini tih društava još ima bigoterije i diskriminacije koja sakati živote mnogih ljudi. Naše doba je i doba visoke zasićenosti identitetskim načinom razmišljanja i opsesivnog smeštanja ljudi u odgovarajuće rasne fioke. Izgleda da što snažnije pokušavamo da odgurnemo rasni način mišljenja, to se on čvršće pripija uz nas.
To je paradoks kome je posvećena moja nova knjiga. Ne samo crno i belo preispituje istoriju ideje rase i napora da se rasizam suzbije, da se rasne kategorizacije prevladaju, na način koji problematizuje najšire prihvaćene oblike mišljenja o rasi i anti-rasizmu.
Većina ljudi pretpostavlja da se rasizam javlja onda kada pripadnici jedne rase počnu da diskriminišu pripadnike neke druge rase. Zapravo, redosled događaja je nešto drugačiji: intelektualci i elite počinju da dele svet na rase tek kada se ukaže potreba da se drugačiji tretman određenih grupa ljudi na neki način objasni i opravda. Preci današnjih Afroamerikanaca nisu završili u ropstvu zato što su bili crni. Obeleženi su kao crni, kao rasno drugačiji, zato što je trebalo opravdati njihov ropski položaj.
Danas o rasi razmišljamo pre svega kao o boji kože. Ali mislioci 19. veka nisu tako zamišljali rasu. Za njih rasa nije bila boja kože, već oznaka društvene nejednakosti. Možda to danas nije lako razumeti, ali mislioci 19. veka su i radničku klasu posmatrali kao zasebnu rasnu grupu, kao što danas mnogi vide crne ljude kao rasno različite od belih. Radnička klasa je uvedena u demokratski proces tek u 20. veku, nakon što je novi imperijalizam definisao „boju kože kao granicu“ i tako doneo novo shvatanje rase.
Isto tako, većina ljudi veruje da su identitetske politike relativno nova pojava, vezana pre svega za levicu. U knjizi pokazujem da korene takvih politika, zapravo, treba tražiti na reakcionarnoj desnici, kao i da je njihov primarni izraz, mnogo pre nego što smo ih upoznali kao „identitetske politike“, bio sam koncept rase, uverenje da je moralna i društvena pozicija čoveka u svetu određena njegovim bićem – njegovim identitetom.
Veliki deo istorije rase ostaje nerasvetljen, kao i veliki deo istorije borbe protiv rasizma. Ne tako davno, ljudi koji se suprotstavljaju nejednakosti i opresiji nisu to činili u ime bilo kog partikularnog identiteta, već u ime univerzalizma koji je proizveo velike radikalne pokrete i tako oblikovao moderni svet, od antikolonijalne borbe do kampanja za davanje prava glasa ženama.
Ovim naporima je prošireno naše shvatanje jednakosti i univerzalnosti. U živoj debati o prosvetiteljstvu koja se razvila u nekoliko poslednjih godina, i branitelji i kritičari su prikazivali prosvetiteljstvo kao pre svega osobenu evropsku pojavu. Na strani branitelja prosvetiteljstvo je pokazatelj veličine Evrope, a na strani kritičara još jedno podsećanje na to koliko su ideali epohe bili uprljani rasizmom i kolonijalizmom. I jedna i druga strana zanemaruju značaj neevropskog sveta za razvoj ideja koje se vezuju za prosvetiteljstvo. Ideje univerzalizma su stekle puni smisao tek kroz napore svih onih ljudi kojima je u Evropi i Americi bilo uskraćeno pravo na jednakost i slobodu. Zalaskom te radikalne tradicije univerzalizma otvoren je put razvoju identitetskih politika kakve danas poznajemo.
Naravno, u redovima antirasista uvek je bilo identitetskih strujanja, od pokreta za povratak u Afriku u 19. veku do Négritude u 20. Ali takve struje postaju dominantne i prihvataju se kao progresivne tek u posleratnom periodu. Razloge za to treba tražiti u mnoštvu društvenih i političkih zbivanja, od erozije klasne politike i nametanja kulture kao primarne optike za razumevanje društvenih razlika, do jačanja društvenog pesimizma kojim su univerzalističke perspektive marginalizovane.
U ironijskom obrtu, prihvatanje identitetskih politika na levici pružilo je priliku reakcionarnoj desnici da položi pravo na nasleđe koje joj izvorno pripada, pa je rasizam rebrendiran kao bela identitetska politika. Tako je napravljen pun krug: politike identiteta, koje su započele reakcionarnim nametanjem rasnih hijerarhija, ponovo su u rukama reakcionarne desnice koja se na njih poziva u ime zaštite kulturnih razlika.
Prerađeni izbor delova knjige koji sledi pokazuje kako se radikalna desnica preoblikovala u posleratnom svetu i kako je koristila jezik identiteta za ostvarivanje svojih ciljeva. Pokazano je i kako je konzervativni centar dopustio da se jezičke figure radikalne desnice neprimetno uvuku u našu kulturu.
***
Kada su u svetu posle holokausta reakcionarne grupe, koje su u periodu pre rata bile u centru pažnje, konačno potisnute na marginu, mnogi radikalni desničari bili su prinuđeni da preispitaju sopstvene poglede na rasu, identitet i različitost. Ključna figura u tom projektu bio je Alain de Benoist, utemeljivač francuske Nove desnice (Nouvelle Droite) i filozofski mentor današnjih radikalnih desničara.
Benoist se politički formirao u tradicionalnom fašističkom miljeu, pre svega kroz odbijanje radikalne desnice da pristane na nezavisnost Alžira. Šezdesetih godina, nakon što su Francuzi u Alžiru poraženi, pomirio se s nužnošću odustajanja od diskreditovanih argumenata ukorenjenih u biološkom rasizmu i prihvatio kulturni rat kao jedini način da se ponovo osvoji intelektualni teren. Benoist je 1968. učestvovao u osnivanju GRECE, Istraživačke grupe za proučavanje evropske civilizacije, ekspertske grupe koja će školovati kadrove radikalne desnice.
Nova desnica se u velikoj meri oslanjala na tradicionalne teme i izvore. Objavila je rat prosvetiteljstvu, modernosti, jednakosti, demokratiji i liberalizmu, insistirajući na značaju tradicije i hijerarhije. Prihvatila je francusku reakcionarnu tradiciju od Josepha de Maistrea do Charlesa Maurrasa, kao i nemačke desničarske mislioce, naročito „konzervativne revolucionare“ iz međuratnog perioda, kao što su Ernst Jünger i Carl Schmitt.
Ali istovremeno se ugledala na jednu sasvim drugačiju tradiciju: tradiciju Nove levice koja se pojavila 50-ih godina 20. veka. Od Nove levice je preuzela argumente o značaju kulture, otpor prema globalizaciji, antiamerikanizam i učenja italijanskog marksističkog filozofa Antonija Gramscija. Benoist je od Gramscija naučio da je osvajanje vlasti moguće tek nakon što se osvoji kultura. Liberalizam je već bio toliko duboko ukorenjen da je uspešno opstajao bez obzira na to ko je na vlasti. Antiliberali, govorio je Benoist, moraju svoje bitke voditi ne na ulicama već u glavama ljudi, na nivou ideja i „metapolitike“.
U jezgru Benoistovog učenja je odustajanje od rasne superiornosti u korist kulturnih razlika, uz preispitivanje odnosa između zajednice, identiteta i različitosti. „Najveće bogatstvo našeg sveta“, pisao je, „jeste raznolikost svih njegovih kultura i naroda“. U toj različitosti ljudi pronalaze smisao i identitet, koji se izvode iz kulture i kulturnog nasleđa od kojih su na izvestan način neodvojivi. „Različite kulture na suštinska pitanja odgovaraju na različite načine“; zato „svi pokušaji njihovog ujedinjavanja vode u propast“. To je bila narodnjačka vizija: „Svako od nas nasleđuje ’konstitutivnu zajednicu’ koja mu prethodi i koja je izvor njegovih vrednosti i normi“. Pojedinac svoje „ciljeve ne može birati, već ih mora otkriti“ i tim otkrićem izgraditi sopstveni identitet. Otuda, „da bih otkrio ko sam, prvo moram znati gde sam“.
Činilo se da tako ustanovljeni „etnopluralizam“ nije uprljan biološkim rasizmom: ali vezujući kulturu za određena geografska mesta i tvrdeći da pripadanje kulturi podrazumeva poreklo koje nas vezuje za izvorne stanovnike tog mesta. Nova desnica je „kulturu“ pretvorila u sinonim za „rasu“, što su kasnije prihvatili mnogi konzervativci i „postliberali“.
Imigranti, tvrdio je Benoist, zauvek moraju ostati autsajderi, jer su nosioci drugačijih kultura i istorija, pa zato nikada ne mogu biti apsorbovani. Državljanstvo treba da bude rezervisano samo za ljude za koje možemo reći da su „naši“. Imigranti ne smeju postati – ili bar ne bi trebalo da postanu – državljani. Demokratija uspešno funkcioniše samo ako „demos i etnos koincidiraju“.
***
„Mi smo Generacija identiteta… Prestali smo da verujemo da su nam stranci braća, da je čitava planeta naše selo i celo čovečanstvo naša porodica. Otkrili smo da imamo pretke i korene – i otuda budućnost. Naše jedino nasleđe su naša krv, naša zemlja i naš identitet… Ovo nije manifest, ovo je objava rata.“
Rat je objavljen na YouTube kanalu. Uprkos komično dramatičnoj muzici i pregrejanoj retorici, pokretanje Génération Identitaire, ili Generacije identiteta 2012. godine označava važan trenutak u razvoju modernog reakcionarnog identitarizma. Deset godina ranije, grupa aktivista francuske radikalne desnice, od kojih su mnogi bili povezani s Novom desnicom, oformila je Identitetski blok (Bloc Identitaire) koji je postao središte mreže radikalno desničarskih identitarističkih grupa, gde je Generacija identiteta bila omladinsko krilo. Francuska vlada je zabranila pokret u martu 2021. zbog „podsticanja na diskriminaciju, mržnju i nasilje“. Pokret je u međuvremenu proizveo desetak sličnih grupa širom Evrope, a njegov uticaj je primetan i s druge strane Atlantika.
Identitetski blok je od Nove desnice preuzeo članstvo i političke teme. Glavni lajtmotivi su dobro poznati: otpor globalizaciji, odbrana etnopluralizma i belog identiteta, neprijateljstvo prema imigraciji i islamu. Identitaristi strahuju da će demografske promene zbrisati bele Evropljane. „Kolevka je“, piše Adriano Scianca, jedan od lidera italijanskog krila pokreta, „najmoćnije oružje“, a „kada su kolevke prazne, civilizacija umire“, što je odjek izjava budućeg predsednika Sjedinjenih Država Theodora Roosevelta s kraja 19. veka, kada je govorio da se „nadmetanje rasa“ svelo na „rat kolevkama“. Za bele rasiste na kraju 19. veka opadajući natalitet u populaciji Anglosaksonaca ukazivao je na uznemiravajuću mogućnost da jedina „prava bela rasa“ u Americi bude pregažena „hordama imigranata iz Evrope“. Jedan vek kasnije, strahuje se od mogućnosti da Evropljani nestanu pred hordama s drugih kontinenata – posebno pred naletom islama.
Gisèle Littman, Jevrejka rođena u Egiptu koja se potpisuje pseudonimom Bat Ye’or (na hebrejskom: „Ćerka Nila“), skovala je termin „Eurabija“, reč koja upućuje na teoriju zavere prema kojoj Evropska unija pod vođstvom francuskih elita sprovodi tajni plan prodaje Evrope muslimanima u zamenu za naftu. U intervjuu za izraelski Haaretz izjavila je da „Evropa postaje politički satelit arapskog i muslimanskog sveta“. Evropljani će biti prinuđeni da prihvate stanje „dhimmitude“ – trajni status subjekata drugog reda podređenih islamskoj upravi. Izraelski istoričar Robert Wistrich odbacuje njene fantazije kao „protokole briselskih mudraca“. Ali posle napada 11. septembra, njene fantazije su stekle širu publiku, ne samo na marginama političkog života. Britanska spisateljica Melanie Philips, koja inače pripada glavnom toku političke misli, prihvatila je tezu iza arapsko-francuske kovanice „dhimmitude“, a to čine i uticajne javne figure poput Nialla Fergusona ili Brucea Bawera u Sjedinjenim Državama.
Generacija identiteta nije naročito masovan pokret: članstvo u različitim pripadajućim grupama je relativno malobrojno. Ipak, pokret je uticao na tok javne debate promovišući agresivne oblike reakcionarnog identitarizma koji dopire mnogo dalje od kružooka radikalne desnice. „Evropa vrši samoubistvo… do kraja životnog veka većine danas živih ljudi Evropa više neće biti Evropa, a Evropljani će izgubiti jedino mesto na svetu koje su mogli nazivati domom“. Takav citat bismo očekivali od Alaina de Benoista ili Guillaumea Fayea ili bilo kog od polemičara iz redova Nove desnice ili Generacije identiteta. To su, zapravo, reči Douglasa Murraya iz uvodnog dela njegovog bestselera iz 2017. Neobična smrt Evrope. Murray je vodeća figura u britanskim konzervativnim krugovima, pomoćnik urednika časopisa Spectator i autor niza popularnih knjiga. Često piše o „zameni velikog dela evropske populacije drugim narodima“ i zabrinut je zapažanjem da „London postaje strana zemlja“, jer u „23 od 33 londonske opštine ’beli Britanci’ čine manjinu“, što je takođe eho učenja Generacije identiteta.
Svoje glavne teme Murray preuzima iz tradicionalnog mišljenja o rasi. Frazu „rasno samoubistvo“ skovao je američki sociolog Edward Ross krajem 19. veka, a popularizovao ju je Theodore Roosevelt koristeći je da izrazi strah da će Anglosaksonci uskoro biti potisnuti množenjem inferiornih useljenika iz južne i istočne Evrope. Početkom 20. veka, beli rasista Theodore Lothrop Stoddard je upozoravao da je drevnu „domovinu“ bele rase na Kavkazu osvojila „rasa smeđe boje kože u kojoj bela krv opstaje samo u tragovima koji nestaju“. Isti trend je primetio i u Evropi. „Kakve garancije imamo“, pitao se, „da današnji svetski poredak neće preko noći i bespovratno propasti?“ Takve rasističke ideje su u posleratnom periodu uglavnom bile potisnute na marginu. Ali uz pomoć Nove desnice i Generacije identiteta nekada marginalizovane stavove sada preuzimaju brojne struje glavnog toka konzervativne misli.
U protekloj deceniji objavljeno je nekoliko knjiga koje upozoravaju da Evropa „vrši samoubistvo“, poput Kako Nemačka ukida sebe Thiloa Sarrazina i Francusko samoubistvo Erica Zemmoura. Sarrazin, član SPD-a, bivši ministar finansija za oblast Berlina i član izvršnog odbora centralne banke, jadikuje zbog nestajanja bele populacije i visoke plodnosti imigranata, zbog čega je Nemačka sve manje inteligentna i moralna, i sve manje je Nemačka. Zemmour, televizijski novinar koji se kandidovao na predsedničkim izborima 2022, zaključuje da Evropa „vrši samoubistvo s predumišljajem“ i da je levica „izdala narod u ime manjina“.
Teorija zavere o „velikoj zameni“, popularna u krugovima radikalne desnice, stiče sve više pristalica na konzervativnom centru. Renaud Camus, pisac i poklonik teorija zavere belih nacionalista, objavio je 2011. Le Grand Remplacement (Velika Zamena), knjigu u kojoj tvrdi da su globalisti stvorili „zamenljivog čoveka, čoveka bez bilo kakvih nacionalnih, etničkih ili kulturnih specifičnosti“, što „elitama koje sprovode zamenu“ omogućuje da bele Evropljane zamene neevropljanima. Neevropljane naseljene u Evropi opisuje kao „koloniste“, „elite koje sprovode zamenu“ kao „kolaboracioniste“, a proces zamene kao „genocid supstitucijom“. Camus je knjigu posvetio dvojici proroka koji su oblikovali njegovo mišljenje, britanskom anti-imigrantskom političaru Enochu Powellu i francuskom piscu Jeanu Raspailu, čiji je distopijski roman Logor svetaca iz 1973, u kome se opisuje kako su imigranti iz Indije osvojili Francusku i potčinili njenu belu populaciju, postao kultna knjiga unutar identitarističkih krugova širom sveta.
I u Britaniji su slična strahovanja sve češće predmet razgovora u konzervativnim krugovima. Slično Douglasu Murrayu, Lionel Shriver, američka spisateljica nastanjena u Engleskoj, piše o nestajanju belaca u Londonu i razvija sopstvenu verziju teorije zavere o velikoj zameni. „Rodoslovi belih Britanaca u njihovoj domovini obično sežu u prošlost stotinama godina“, piše ona, a opet, prinuđeni su da „poslušnički pristaju na etničku transformaciju“ Velike Britanije „bez reči protesta“. Zapadnjaci su, nastavlja, primorani da „pasivno prihvataju, čak i podstiču doseljavanje stranaca velikih razmera, čime domaće stanovništvo praktično predaje teritoriju bez ispaljenog metka“. Poznati ekonomista Paul Collier takođe strahuje zbog potiskivanja „indigenih Britanaca“ koji postaju „manjina u sopstvenoj prestonici“. Politikolog Eric Kaufmann veruje da je legitimno promovisati beli „rasni samointeres“ i koristiti ga za ograničavanje imigracije, kao i da bi u većinski belim zemljama i imigranti trebalo da budu većinski beli, da bi se olakšala „asimilacija“.
***
Identitaristički argumenti su se ukorenili i na drugoj strani Atlantika, od radikalne desnice do republikanskog centra. Beli nacionalista i neonacista Richard Spencer, koji tvrdi da je autor termina „alt-right“, ponavlja mnoge od uobičajenih tema reakcionarnog identitarizma: beli ljudi su žrtve kulturnog „razvlašćivanja“, a imigracija je rat objavljen belim ljudima koji se vodi „preko posrednika“. On zagovara „miroljubivo etničko čišćenje“ i stvaranje „etničke države koja će biti mesto okupljanja svih Evropljana“, države utemeljene na idealima suštinski različitim od onih iz Deklaracije nezavisnosti“.
Pobeda Donalda Trumpa na predsedničkim izborima 2016. otvorila je nove mogućnosti. Alt-right identitaristi kao što su Sttephen Miller i Steve Bannon ušli su u Belu kuću. Čak i pre Trumpove inauguracije, američki konzervativci su rado ponavljali popularne refrene iz Evrope. Glavno pitanje postavljeno u knjizi Christophera Caldwella iz 2009. Razmišljanja o revoluciji u Evropi – „Može li Evropa ostati ista ako se u nju nasele drugi ljudi?“ – sadrži ideju da je Evropu stvorila određena grupa ljudi i da će je imigranti, koji se od njih razlikuju, uništiti. I on ponavlja da je imigracija oblik „kolonizacije“ i da će migranti evropsku kulturu „zameniti“ nečim drugim. Caldwell hvali Raspailov Logor svetaca kao knjigu koja je uspešno prikazala svu „složenost modernog sveta“.
Posle 2016, teorija o velikoj zameni postala je opšte mesto republikanske retorike. „Ne možemo obnoviti našu civilizaciju tuđim bebama“, tvitovao je Steve King, kongresmen iz Ajove. Tucker Carlson, voditelj kanala Fox News, uporno optužuje demokrate da rade na promeni „rasnog sastava zemlje… sprovodeći politiku ’velike zamene’ koja stare Amerikance treba da zameni nekim poslušnijim ljudima iz drugih zemalja“. Ankete pokazuju da trećina Amerikanaca i gotovo dve trećine Trumpovih glasača veruju u teoriju velike zamene i tvrdnje da klika iz senke „pokušava da ljude rođene u Americi zameni imigrantima u nadi da će dobiti više glasova na izborima“.
Ironija je u tome što su mnogi od konzervativaca koji najviše paniče zbog „nestajanja bele rase“ istovremeno najoštriji kritičari identitetskih politika. Douglas Murray tvrdi da identitetske politike „atomizuju društvo deleći ga na interesne grupe“, što proizvodi posledice koje vode u „poremećenost i demenciju“. Ali to izgleda ne važi kada izražava zabrinutost zbog toga što „beli Britanci čine svega 44.9% stanovnika Londona“ ili zato što se Evropljani istiskuju iz svoje domovine. Učestvujući u debati u kojoj je tvrdila da „politike identiteta dele i polarizuju društvo“, Lionel Shriver je izjavila da se „žestoko borila“ na strani pokreta za građanska prava zato što je njihov cilj bio „rušenje veštačkih barijera koje nas dele“, da bismo „konačno stekli slobodu da jedni druge vidimo ne kao crne ili bele… već kao individualna ljudska bića“. „Boja moje kože je potpuno arbitrarna, ona je proizvod slučajnosti. Pregrada u koju sam rođena je zatvorska ćelija iz koje želim da se izbavim. To je vrsta slobode koju želim svima“. Osim, izgleda, imigrantima pogrešne boje kože. U tom slučaju, „arbitrarnost i nasumičnost“ čina rođenja odjednom postaju esencijalni element nečijeg identiteta, „veštačke barijere koje nas dele“ potvrđuju se kao nesavladive prepreke na putu asimilacije, pa se „zatvorske ćelije“ etničkih pregrada ipak moraju sačuvati, a ljudi posmatrati kao „crni ili beli“, a ne kao „individue“.
Reakcionarni desničarski pokreti – Nova desnica, Generacija identiteta, alt-right u Sjedinjenim Državama – koriste jezik diverziteta i identiteta kao sredstvo rebrendiranja rasizma. Mnogo ljudi na desnom centru primenjuje elemente takvog rebrendiranja, dok istovremeno osuđuju ekscese belih nacionalista. Murray osuđuje „rasizam zagovornika belog etno-nacionalizma“ i u isto vreme s odobravanjem gleda na teoriju zavere o velikoj zameni i učenja o važnosti bele rase. Tako zauzima poziciju u sivoj zoni iz koje može tvrditi da poštuje moralne okvire posleratnog rasizma, dok u isto vreme zadržava slobodu da se služi razornim rasističkim argumentima i doprinosi njihovoj daljoj normalizaciji.