(U ovom tekstu neću navoditi citate, jer tekst nije akademski. Štaviše, kako je tema neizmerna, a o njoj se iz raznih uglova već toliko pisalo, svaka referenca bi samo otvorila pitanje zašto baš taj, a ne neki drugi autor. Ovo je, dakle, samo lični stav – a, kao što znamo, pojedinci nisu bitni.)
Dva su problema kod istočnoevropskih intelektualnih elita. To su: nacionalizam i parohijalizam.
Piše: Branko Milanović, Global inequality and more 3.0
Prevela: Milica Jovanović, Peščanik.net
Da bismo razumeli nacionalizme (množina) istočnoevropskih elita, treba da pogledamo noviju istoriju. Pod „novijom“ mislim na prethodna dva do tri veka. Istočna Evropa je bila arena za imperijalnu konkurenciju. Carstva su često uspešno apsorbovala domaće elite, ali kako su se širili pismenost i urbanizacija, a lokalno stanovništvo imalo sve veći udeo intelektualaca, elite su se okrenule definisanju „nacije“ u okviru panevropskog romantičarskog pokreta. Počelo se s proučavanjem lokalnih običaja, poezije i narodnih igara, zatim se krenulo u kodifikaciju i standardizaciju jezika, da bi se prešlo na pretenzije na nacionalno samoopredeljenje. U zavisnosti od carstva čiji su deo bili, nacionalizam elita bio je antiruski, antiotomanski, antiaustrijski i antinemački. U nekim slučajevima (poput Poljske) bivao je istovremeno usmeren i protiv više njih. Nacionalizam je pokretao sve pobune 19. veka: srpske, grčke, a kasnije bugarske i albanske protiv Osmanlija, poljske protiv Ruskog carstva, hrvatske protiv Mađara, mađarske protiv Austrijanaca.
Takve elite su ideološki bile veoma bliske fašizmu i ne čudi da je podrška koju su nacisti uživali u istočnoj Evropi bila znatna, a u zemljama u kojima nisu imali podršku nacisti su planirali da unište lokalne elite. Stoga su se elite morale okrenuti protiv njih.
U svim slučajevima, nacionalističke elite su tražile podršku Zapada. Povremeno je ta podrška bila pri ruci, kada bi ključne zapadne sile (UK i Francuska) imale interes da rasparčaju carstva (od 1916. nadalje u odnosu na Austrougarsku), ili kada bi nastojale da ih obuzdaju iz ideoloških (kao što je slučaj sa Sovjetskim Savezom) ili iz čisto vojnih razloga (Francuska u odnosu na Nemačku između dva svetska rata). U drugim slučajevima, podrška bi izostala, a zemlje su služile za potkusurivanje velikih sila u Versaju i na Jalti. Međutim, to nije ometalo elite u uverenju da su one branik „Zapadne civilizacije“. U zavisnosti od okolnosti, branile su je (ili „branile“) od komunizma, ruskog azijatizma, turskih Osmanlija, ili od bilo koga drugog za koga je nacionalistička inteligencija mislila da je kulturno manje napredan od njih samih i njihove sopstvene nacije.
Komunistički režim koji je u mnoge zemlje stigao sa sovjetskom armijom, prinudio je nacionalizam da pređe u ilegalu. Izražavanje nacionalizma se više nije tolerisalo, ali on je i dalje postojao. Kako je komunistički stisak popuštao, a njegov ekonomski neuspeh postajao očigledniji, podzemni tokovi nacionalizma prerasli su u bujicu. Ta bujica je raznela sve pred sobom u revolucijama 1989-90. Sami učesnici ali i zapadne elite su te revolucije tumačili onako kako im se snilo, kao revoluciju liberalizma. U stvarnosti, to su bile revolucije nacionalizma i samoopredeljenja usmerene protiv imperijalne sile Sovjetskog Saveza (poistovećenog sa Rusijom). Pošto su revolucije 1989/90. odjednom dobile široku podršku, bilo ih je lako proglasiti revolucijama demokratije, a ne nacionalizma. To je bilo posebno lako u zemljama bez etničkih manjina ili „drugih“. Ali tamo gde to nije bio slučaj, usledio je nasilan sukob: raspad Jugoslavije i Sovjetskog Saveza. Aktuelno i najkrvavije poglavlje sada se piše u ratu između dve najvažnije države naslednice SSSR-a, od kojeg se strahovalo još u vreme Bjelovješkog sporazuma, ali su se svi nadali da će se taj sukob nekako izbeći.
Istočnoevropski nacionalizmi sebe uvek definišu kao „emancipatorske“ i „liberalne“ kada su suočeni sa jačom silom, dok se, kada jednom dođu na vlast, ponašaju imperijalno u odnosu na one koji su slabiji ili malobrojniji, reprodukujući iste one osobine koje su kod drugih osporavali.
Nacionalizam, naravno, prati parohijalizam. Kada se pojavio istočnoevropski nacionalizam u svojoj modernoj verziji, zanimao ga je samo evropski odnos snaga, jer je (zapadna) Evropa tada dominirala svetom i pisala pravila. Tokom komunističkog perioda, to interesovanje i poštovanje proširilo se od zapadne Evrope do Sjedinjenih Država. SAD su istočnoevropskim nacionalistima uvek bile privlačnije od evropskih sila, jer su bile udaljenije i istorijski nisu imale nikakav poseban interes niti pretenzije na istočnu Evropu. Za Amerikance, istočna Evropa je postojala samo kao izvor jeftine imigrantske radne snage. Tako su, zahvaljujući svojoj istorijskoj nezainteresovanosti, ekonomskoj i političkoj težini, kao i antagonističkoj ulozi u odnosu na Sovjetski Savez, SAD postale idealan saveznik.
To je išlo ruku podruku sa ignorisanjem ostatka sveta. Za istočnoevropske intelektualne elite, dekolonizacija, rat u Vijetnamu, svrgavanje iranskog premijera Mosadeka i čileanskog predsednika Aljendea, Mao i uspon Kine, nesvrstanost Indije, G77, azijsko-afrička konferencija u Bandungu – nisu postojali. Za poslednjih tridesetak godina, nivo nezainteresovanosti za oko dve trećine sveta, a na momente i arogancije, samo je porastao zbog članstva u Evropskoj uniji što je elitama, oduvek opterećenim kompleksom inferiornosti, davalo osećaj da konačno pripadaju Zapadu. Kao u karikaturi gde ostatak sveta, posmatran sa Menhetna, izgleda mikroskopski malo, za istočnoevropske intelektualne elite svet postoji samo severozapadno od mesta na kom se one sticajem okolnosti nalaze.
Ovaj specifičan obrazac razmišljanja otvara verovatno nerešiv problem za rusku intelektualnu elitu. Zahvaljujući svom antikomunizmu, a uprkos imperijalnom poreklu, ona deli mnoge odlike istočnoevropskih elita. Ali pošto su ove antiruski nastrojene, ne mogu da koegzistiraju u harmoniji. Ruska prozapadna elita se nalazi na ničijoj zemlji. Ne nalazi simpatije među istočnoevropskim elitama, ali ni među zapadnim elitama jer one podržavaju istočnu Evropu. Pošto su nacionalizam i mržnja prema drugom glavne komponente pogleda istočnoevropskih elita na svet, jedini način da ruska liberalna elita bude prihvaćena kao „zapadna“ leži u mržnji prema nekom istočnijem.
Tako su se ruske elite našle intelektualno izolovane (i u smislu simpatija). Mogu da ponavljaju opšta mesta liberalizma, ali im niko ne veruje. Ili mogu, kao što se čini da mnogi rade, da se vrate imperijalizmu i izmisle fikciju evroazijatizma koja im daje posebno mesto u svetu u kome im nije potrebno odobrenje zapadnoevropskih i istočnoevropskih elita. U oba slučaja, ishod je užasan.