Nedavno sam na svojoj kući, staroj 120 godina, mijenjala prozore. Stari prozori bili isto toliko stari. Bili su jednostruki. Inače ih ne bi mijenjala. Ja volim stare stvari. Ulijevaju mi sigurnost i povjerenje, imaju sadržinu. Novi prozori liče na ove stare. Drveni, sa šest kockastih polja, samo imaju dvostruka stakla. Nisu bili skupi. Pravio ih majstor iz sokaka. Nisu vjerovatno kvalitetni kao “Kontinental“ prozori, ali čini mi se da nisu ni loši. Nema se para za preseravanje.
Piše: Dolores Veledar-Perić, Abrašmedia
Dva dana poslije došli majstori staviti klupice. Široki zidovi, široke i klupice, ali od šest klupica jedna vidno šira. Zovnem ja čika majstora i kažem “Jedna je klupica dosta šira, prelazi rub zida tri centa više nego ostale“. Kaže meni majstor to vam je zbog zida. Zid vam je kriv. Rekoh ja “Ama čovječe, svi su mi zidovi krivi, kuća je stara 120 godina, ali ne možete ostaviti jednu klupicu da joj rub strši tri centimetra dalje od zida nego kod ostalih, vidi se. Ne želim pokrivati nove prozore zavjesama radi šire klupice“. Ja svoje, on svoje. Gledam onu klupicu, vidi se, ma nema zabune. Uzmem metar, zbilja veća, ispod ruba koji prelazi zid mogu staviti tri prsta. Ispod ostalih jedan. Jebo lud zbunjenog. Uzmem hemijsku olovku, metar i povučem liniju. “Reži“, rekoh majstoru, “reži, zvat’ ću vam šefa”. Pogleda on mene mrko i odreza. Eto tako. Sad izgleda ok.
Zadnjih dvadeset godina moga života u Mostaru konstantno ima elemente ove priče. A ja vazda nešto režem. U koncentričnim krugovima situacije ponavlja se i stalno sam u situaciji da me ljudi ubjeđuju da je crno bijelo, a bijelo crno. Mostar i čitava BiH kao da ima sposobnost da kroz morbidnu prizmu lomi stvarnost i vraća nam je iskrivljenu i izlomlljenu u milion komadića. Zbunjeni smo i mnogima je teško prepoznati pravu sliku, sagledati stvari jasno i jednostavno viknuti “reži“. Reži, jebote. Manipuliše se najslabijima, najjadnijima, a oni koji bi mogli promijeniti situaciju ne žele talasati. Utopljeni u konformizam, ne prepoznaju da umrtvljeni duh i tijelo koji gube reflekse reagovanja ka van, isto tako prestaju osluškivati i istinske vlastite humane potrebe.
Energija okoline u kojoj živimo sve nas prožima. Moj mali sin je neki dan rekao “Mama, Bog drži Mjesec na nebu, ali kad on padne dole neko ga možda može uzeti i odnijeti kući. “E, pa ne mogu uzeti Sunce i Mjesec samo za sebe. Kad je mrak, onda je mrak svima. Ako srce punite samo odsjajem ledene površine vlastitog odraza u ogledalu, a u isto vrijeme vas nije briga šta se oko vas događa, i ne reagujete na očigledne nepravde, onda ste slijepi i u srcu i kod očiju. A najgora vrsta sljepila je sljepilo duše…