Kada su britanski birači u junu 2016, nakon kampanje kojom je dominiralo sejanje straha od imigranata, izabrali napuštanje Evropske unije, mnogi su to videli kao prvi nagoveštaj mogućnosti da Donald Tramp pobedi na izborima u SAD. I u Evropi i ovde u Americi nacionalistička desnica je bila u naletu, jašući na talasu ksenofobije, nakon finansijskog kolapsa iz 2008. Za to vreme je došlo do podela u liberalnim i socijaldemokratskim partijama, a zaboravljeni levičari poput Bernija Sandersa i laburiste Džeremija Korbina dospeli su u središte debate zahvaljujući pobuni milenijalaca protiv liberalnog establišmenta. Ekstremna desnica je bila u usponu sa obe strane Atlantika, a levica je bila u haosu.
Razgovor sa Paul Masonom vodila Sarah Jaffe (New Republic)
Preveo Rastislav Dinić, Peščanik.net
Godinu dana kasnije, Britanija je u poziciji da preko izbora u četvrtak 8. juna 2017. Americi uzvrati sasvim drugačijom porukom. Oslanjajući se na svoj neustrašivo levičarski izborni manifest, Korbinovi laburisti su postigli do sada neviđeni uspon u anketama, smanjujući vođstvo konzervativaca sa 20 na svega nekoliko procentnih poena. Čak bi i tesan rezultat bio šok jednak Trampovoj pobedi, kao i pokazatelj dramatične promene i leve i desne politike nakon brexita i američkih predsedničkih izbora.
Prošle nedelje, britanski levičarski novinar i aktivista Pol Mejson, nekada zaposlen na Bi-Bi-Siju i Kanalu 4, razgovarao je preko Skajpa sa novinarkom časopisa New Republic Sarom Džafe, javljajući se iz Velsa gde su laburisti trenutno u ogromnom usponu. Mejson, koji je prošle godine napustio televizijsko novinarstvo kako bi se direktnije uključio u politiku, trenutno piše kolumnu za Guardian i bavi se laburističkim aktivizmom, kao ključni Korbinov saveznik. Mejson, autor knjiga o finansijskom kolapsu iz 2008. (Meltdown: The end of the age of greed / Topljenje: Kraj doba pohlepe), pobunama iz 2010-11. (Why it’s kicking off everywhere / Zašto svuda vri), i o budućnosti našeg ekonomskog sistema (Postcapitalism), razgovarao je sa Džafe o razlozima Korbinovog neočekivanog uspona u anketama i o tome zašto se godina brexita i Trampa iznenadno pretvorila u godinu Korbina i otpora.
Upravo sam pročitala novinsku priču u kojoj neimenovani izvor iz Konzervativne partije kaže: „Apsolutno očekujemo da padnemo ispod laburista u anketama narednih dana“. (Nakon ovog intervjua, pojavila se bar jedna anketa koja pokazuje da se to već desilo). To sasvim sigurno nije ono što su konzervativci očekivali kada su raspisali ove izbore.
Ne, jasno je da nije. Nekih osam ili devet meseci u kontinuitetu ankete su laburistima davale vrlo loše rezultate, oko 25-6 procenata, dok su konzervativci bili blizu pedeset procenata. To je bilo tako zato što je nakon brexita u progresivnom delu britanskog biračkog tela došlo do ozbiljnog rascepa. Neke ljude brexit je doveo u vrlo neprijatnu egzistencijalnu situaciju i zbog toga su bili vrlo kritički raspoloženi prema laburistima koji su rekli: „Moramo prihvatiti rezultat referenduma“. Veliki broj liberalnih profesionalaca, kosmopolitski nastrojenih birača i mladih ljudi osećao se povređeno nakon ishoda referenduma. To je ohrabrilo konzervativce da raspišu izbore. Rascep na progresivnoj strani je izgledao nezalečivo.
To je bilo 18. aprila. Kako su se stvari tako dramatično promenile za svega par nedelja?
Mi laburisti smo uradili dve stvari. Prvo, potrošili smo nekoliko nedelja pišući manifest koji predlaže da se pedeset miljardi funti od dodatnih poreza potroši na univerzalne službe: obrazovanje, zdravstvo. Manifest je onda „procureo“ na do sada nezapamćen način, ali ovo je izbore učinilo još dramatičnijim. To je bio trenutak kada su ankete počele da se menjaju u korist laburista.
Budući da u američkoj politici ne postoje partijski manifesti, da li biste nam objasnili šta je tu bilo tako značajno?
Britanija nema ustav. Ali običaj je da ako nešto zapišete u manifestu drugim partijama postaje jako teško da vas zaustave putem parlamentarnih manevara. Ekvivalent bi možda bio Obamaker. Ako je Obamaker u manifestu, ne možete ga zaustaviti u parlamentu.
Ali laburistički manifest ide mnogo dalje od Obaminog plana, zar ne?
U poslednjih čestrdeset godina, levica je bila sputana ludačkom košuljom neoliberalizma i govorila je: „Obećavamo samo ono što možemo da platimo“. To je značilo da je ona ponekad išla na izbore obećavajući mere štednje i da je trošila puno vremena na reformske mere minornog značaja. Korbinov finansijski savetnik Džon Mekdonel je sada rekao: „Obećavamo samo ono što možemo da platimo, ali to ćemo finansirati velikim povećanjem poreza za bogate, korporacije i one koji su do sada izbegavali poreze. Tako ćemo biti u stanju da ponudimo puno toga.“
Najvažnija stvar koju su ponudili je besplatno studiranje. Generacija mladih ljudi je svedočila rastu školarina sa tri hiljade na devet hiljada funti godišnje, tako da se došlo do toga da napuštate univerzitet sa 27 hiljada funti duga, i to ne računajući troškove života. Mi predlažemo takozvani porez na finansijske transakcije ili „porez Robina Huda“. Zato je Korbin u stanju da kaže: „Oporezujući bogate, platićemo vaše visoko obrazovanje“. Nekih milion mladih ljudi se registrovalo da glasa posle toga.
Proveli ste duže vreme 2010. izveštavajući sa studentskih pokreta u Londonu i okolini. Kako su ovi pokreti pripremili teren za Korbinov uspon?
Putanja studentskih pokreta iz 2010-11, koji su se transformisali u Occupy pokret u Britaniji, bila je vrlo slična onome što se desilo u Americi. To jest, ključni aktivisti su završili svoje doktorate, ušli na tržište rada i proveli pet godina suprotstavljajući se konzervativcima. Onda su 2015. sproveli revoluciju unutar Laburističke partije. Razlika je u tome što je naša revolucija uspela, a Bernijeva nije. Korbin je došao na čelo laburista.
Da li preuveličavamo sličnosti između Korbina i Sandersa?
Korbin i Sanders su vrlo slični u uslovima političkih sistema u kojima delaju. Oni u njih unose pogled na sve veoma drugačiji od onog koji promovišu tradicionalni laburistički aparatčici.
I obojica su se susrela sa otporom partijskih funkcionera.
Zapravo, laburistički aparatčici su praktično u štrajku. U nekim slučajevima, oni su otvoreno sabotirali ono što Korbin pokušava da sprovede. Imamo jedno vrlo tehnološki pismeno, vrlo profesionalizovano, visokoobrazovano jezgro ljudi koje je nakalemljeno na tradicionalno laburističko članstvo. Skoro niko u britanskim medijima ne podržava Korbina. Guardian, na primer, ne podržava Korbina.
Korbin je osvojio vodeće mesto u Laburističkoj partiji, ali nikada nije kontrolisao štabove, niti je stekao kontrolu nad nacionalnim čelnicima partije. To vam ja kao da je Berni dobio nominaciju, ali nije uspostavio kontrolu nad Demokratskim nacionalnim komitetom (DNC). Ovo je rezultiralo situacijom u kojoj Korbin nije u stanju da imenuje sopstvene kandidate za izbore. Bilo je zaista teških trenutaka u kojima su štabovi odbili da finansiraju kampanje.
Korbin se celog svog života suprotstavljao neoliberalizmu i kritikovao britanski vojni, politički i bezbednosni establišment. To znači da njegov dolazak na čelo laburista predstavlja skoro egzistencijalnu pretnju britanskom establišmentu. Marksistički mislilac Antonio Gramši je svojevremeno rekao: „Država nije samo glavna linija odbrane kapitalizma. Iza države se nalaze linije i linije rovova u kojima moćnici i elite pružaju otpor“. Teško je ne primetiti da jedan od ovih rovova preseca Laburističku partiju na pola.
Ako bi Korbin došao na vlast, to bi izgledalo kao državni udar. Izgledalo bi kao da je Berni pobedio na izborima. Ali i više od toga, jer je Korbin dugogodišnji kritičar Izraela. U tom smislu, našli bismo se na brisanom prostoru kao velika nuklearna sila, ako bi Korbin, koji se celog svog života borio protiv nuklearnog naoružanja, došao na vlast.
Levica i levi centar u SAD su nastavili da se bore nakon Trampove pobede prošlog novembra, a borbene linije su slične i u Britaniji. Ali, slične bitke vidimo i u liberalnim i socijaldemokratskim partijama u drugim zemljama. Zašto se ovo dešava na globalnom nivou?
Evo kako ja to vidim: 2008. je neoliberalizam kao sistem eksplodirao. Od tada se on ekonomski održava u životu na aparatima centralnih banaka. Ekonomiju možete održati u životu aparatima, ali ideologiju ne možete. Ako ljudi ne mogu da vide ubedljivu i koherentnu priču o tome kako će postati imućniji kroz generacije, oni će se baciti u potragu za drugim pričama. U Evropi je – ne samo u Britaniji – u toku uspon nacionalističke desnice, rasizma vrlo sličnog pokretu koji je stajao iza Trampa. Ali mi smo imali ventil za otpuštanje ovog pritiska, a to je bio upravo referendum o brexitu. Ovaj referendum, na kojem je 51,9 procenata izašlih glasalo za napuštanje EU, skoro da nas je spasio od pokreta poput onog koji je izneo kandidaturu Donalda Trampa. Naša ksenofobna desnica, UKIP, zapravo je nakon referenduma doživela ozbiljan pad popularnosti.
Mnogi od nas su pretpostavljali da će ljudi liberalno-demokratskih inklinacija formirati sopstvenu partiju, neku vrstu anti-brexit, pro-globalizacijske, pro-neoliberalne partije, poput Makronovog pokreta u Francuskoj. Ali oni to nisu učinili. Zato su ih izbori uhvatili na spavanju. Raspisujući vanredne izbore, Tereza Mej je dovela ovaj centristički, neoliberalni deo Laburističke partije u dilemu: ili će se boriti za pobedu, ili neće. Neki od njih, zaista manjina, izašli su i rekli: „Mi ne želimo Korbina na čelu“. Ali mnogi pripadnici profesionalne klase su se sada privoleli Korbinu, uprkos svojim sumnjama, jer pitanje više nije brexit. Pitanje je: u šta će se naša zemlja pretvoriti? Da li u desničarsko, ksenofobno, anti-imigrantsko mesto, ili će zadržati svoju otvorenost?
Mnogi su pretpostavljali da će teroristički napad u Mančesteru povećati podršku za Terezu Mej i konzervativce. Ali izgleda da se to nije desilo.
Mislim da Korbin ne bi imao nikakvu šansu za pobedu da konzervativci nisu potpuno uprskali svoju kampanju. Tereza Mej je operativka. Ona nikada u životu nije vodila nijednu kampanju, samo je sedela u kancelariji u parlamentu. Ministarstvo unutrašnjih poslova (Home Office) upravlja policijom i pravosuđem. Ona je u njemu sedela sedam godina. Nije imala nikakvih značajnijih katastrofa. Nikakvih značajnijih uspeha. Nikada nije vodila kampanju za bilo šta. A onda se odjednom našla na premijerskom mestu. Treba joj mandat da pregovara o brexitu, a izabrala je tvrdu, katastrofalnu strategiju za ove pregovore, koja se svodi na to da ustanemo od stola ako ne dobijemo dogovor kakav želimo, što bi obogaljilo britansku ekonomiju.
Na početku ove kampanje sam rekao: „Predviđam da se ona neće sresti ni sa jednim građaninom“. I to se pokazalo kao tačno. Ona je učestvovala u velikom broju režiranih tribina, na koje nije došao skoro niko.
U isto vreme, Korbina napadaju kao „simpatizera terorizma“.
Iz minuta u minut, desničarski mediji objavljuju nešto što je zapravo propaganda, pokušavajući da kažu da su laburisti krivi za terorističke napade. Zato što su sedamdesetih i osamdesetih Korbin i laburistička levica bili jedini koji su branili ljudska prava i sudske procedure tokom prljavog rata koji je britanska država vodila u Severnoj Irskoj. Oni su uvek govorili: „Tehnike koje se danas koriste u ovom ratu, jednog dana će se koristiti i protiv nas, i zato im se mi moramo suprotstaviti“. I zbog toga su stigmatizovani kao „podržavaoci terorizma“.
Korbin je bio na čelu ovih inicijativa. On nikada nije planirao da postane vođa laburista. Mislio je da će biti poslanik zadužen za ovu problematiku, kojem će se obraćati za pomoć po pitanju ljudskih prava. I tako, dok je Tereza Mej suspendovala svoju kampanju nakon napada, desničarska štampa nije suspendovala svoju kampanju protiv Korbina.
Način na koji mediji tretiraju Korbina podseća me na trenutak iz stranačkih izbora 2016. u Americi: to je bila čuvena noć kada su kablovske vesti prenosile 20 minuta Trampovog praznog podijuma, uz natpis „čekamo Trampovo obraćanje“ na ekranu, dok je istovremeno Sanders držao govor. Odbojnost medija prema levičarskim kandidatima izgleda utiče i na britanske izbore kao što je uticala i na naše.
Razlika između Britanije i Amerike je po ovom pitanju veoma jasna: mi nemamo super-pakove. Nemamo ni obične pakove. Imamo jasne granice dozvoljene potrošnje u kampanji; mnogi kandidati su već potrošili dozvoljene sume za svoje lokalne kampanje. Takođe, mi imamo medije koji su u državnom vlasništvu ili su regulisani od strane države. Svako ko dobije licencu za emitovanje televizijskog programa, mora da sledi ista pravila kao i Bi-Bi-Si. To jest, mora biti nepristrasan. Iako je 90 posto medija desničarski opredeljeno, počeli su da se razvijaju i levičarski mediji. Ovi sajtovi su za vrlo kratko vreme stekli vrlo brojnu čitalačku publiku.
Kao razultat svega toga, mislim da je ravnoteža ovde povoljnija za levičarskog kandidata nego u SAD. Zahvaljujući državnoj regulaciji medija, lažne vesti se ne mogu provući tako lako kao što je to bio slučaj tokom Trampove kampanje. Ako biste emitovali neku lažnu vest na državno-regulisanoj televiziji, ne samo da bi ova vest bila tako brzo ispravljena da se njeno emitovanje ne bi isplatilo, već bi ljudi koji je ponove verovatno odmah bili otpušteni.
Ako se Korbinov uspon nastavi sve do osmog juna, to će biti politička vest koja će izazvati seizmički potres u celoj Evropi i SAD – preokret u političkim pretpostavkama skoro trampovskih razmera. Ali parlamentarni sistem podrazumeva da je stvar komplikovanija od sukoba Korbina i Mej – moguće je da laburisti pobede konzervativce, ali da ipak nemaju dovoljno poslanika da formiraju vladu. Koji je put, ako ga uopšte ima, do toga da Korbin postane premijer?
Računica ne ide u korist laburista, iz sledećeg razloga: nakon 2014. i škotskog referenduma za nezavisnost, laburisti su se u Škotskoj, nekada svom najjačem uporištu, prosto samouništili. Tamo ima 49 poslanika, i Laburistička partija je nekada imala većinu njih. Sada ima samo jednog. Škotska nacionalna partija je od 2014. najjača partija u Škotskoj. To vam je kao da su američki demokrati uništeni u Čikagu.
Čak i ako laburisti zadrže ovaj zamah u ostatku Britanije, verovatno neće biti u stanju da osvoje puno mesta u Škotskoj. Stoga ćemo u parlamentu devetog juna verovatno imati anti-konzervativnu većinu koja će sadržati značajan broj škotskih nacionalista. Dok Korbin nije preuzeo partiju, SNP je po mnogim pitanjima bio levlje od laburista. Pitanje je: postoji li parlamentarni aranžman koji bi istovremeno omogućio Korbinu da vodi vladu i SNP-u da u njoj učestvuje.
Drugi problem je to što dve trećine laburističkih poslaničkih kandidata ne voli Korbina. Na desnom krilu Laburističke partije imamo neke vrlo ozbiljne zastupnike kapitala i vojno-industrijskog kompleksa, i ne mogu predvideti šta će oni učiniti. Ako bude izgledalo da će najlevlji socijalista ikada dobiti izbore u zemlji koja je stalna članica Saveta bezbednosti, njima se to neće svideti.
Istovremeno, može se lako desiti da konzervativci izgube izbore, ali ostanu najzastupljenija partija u parlamentu. U toj situaciji ćemo dobiti suprotno od onoga što Tereza Mej obećava. Ona obećava snažnu i stabilnu vladu, a može se desiti da dobijemo izuzetno nestabilnu vladu.
Najveće pitanje u ovom trenutku je mogu li laburisti da zadrže svoj zamah. Njihovi rezultati u anketama neumoljivo rastu. Nikada nisam video ništa slično. Zapravo, ljudi koji se već 50 godina bave analizom izbora nikada nisu videli da jedna partija u anketama poraste sa 24-5 na 38-9 procenata, u roku od samo tri nedelje.
Tereza Mej je raspisala izbore kako bi dobila parlamentarnu većinu od preko sto poslanika. To je ono što se predviđalo. Ko god da pobedi, trebaće mu snažna većina za pregovore o brexitu. Ako Mej dobije išta manje od većine koju je planirala, ona je izgubila. Ako izgubi poslanička mesta, moraće da podnese ostavku, čak i ako njena partija ostane najjača. Ali, ako laburisti pobede, to će biti jedno od najspektakularnijih samouništenja konzervativnog neoliberalizma u istoriji.
Ankete su joj rekle da će bez napora obrisati pod laburistima. Ovi su pretpostavljali da će Korbin biti njihovo tajno oružje. Ispostavilo se da je naše.