Ovog leta dva velika kulturna događaja – ceremonija otvaranja Olimpijskih igara u Parizu i premijera filma Deadpool & Volverine – priredila su nam blještavi spektakl zasićen ironijom. Ali to je otprilike sve što im je zajedničko. U njihovim razlikama otkrićemo značaj krajnje dvosmislene prirode savremene ironije.
Piše: Slavoj Žižek, Project Syndicate
Prevela: Milica Jovanović, Peščanik.net
Ironična distanca prema preovlađujućem društvenom poretku često se javlja kao slabo prikriveni konformizam. Kako kaže kritičarka filma Deadpool & Volverine, najnovijeg nastavka naizgled beskrajnog ciklusa Marvelovih superherojskih blokbastera, taj film „može biti istovremeno odvratan i urnebesan… ali je i traljav, sa puno ponavljanja i jeftinih scena, i previše se oslanja na meme i interne šale strip fanova.“
Savršen opis kako ideologija danas funkcioniše. Pošto njenu suštinsku poruku više niko ne shvata ozbiljno, ideologija nudi samoreferentne, multiverzumske doskočice i servilne komentare koji razbijaju četvrti zid. Zahvaljujući tom istom pristupu – ironija u službi statusa quo – javnost je u stanju da trpi sve luđi i nasilniji svet.
Međutim, reditelj ceremonije otvaranja Olimpijade, Toma Žoli, podseća nas da na raspolaganju imamo i drugačiji manir ironije. Mada je verno poštovao pravila Olimpijske povelje u predstavljanju grada domaćina i francuske kulture, naširoko je kritikovan. Ne računajući katolike, koji su prikaz svečanosti Bahanalija pogrešno razumeli kao ismevanje Tajne večere, negativne reakcije sažeo je mađarski premijer Viktor Orban:
„Zapadnjaci veruju da nacionalne države više ne postoje. Oni poriču zajedničku kulturu i na njoj zasnovan javni moral. Morala nema i to ste mogli i da vidite ako ste juče gledali otvaranje Olimpijskih igara.“
To nam govori koliko su značajni ulozi. Za Orbana, ceremonija je označila duhovno samoubistvo Evrope, dok je za Žolija (i, nadam se, mnoge od nas) bila retka manifestacija istinskog evropskog kulturnog nasleđa. Svet je dobio priliku da okusi zemlju Dekarta, utemeljitelja moderne filozofije, čija je radikalna sumnja bila zasnovana na univerzalnoj – a samim tim i „multikulturalnoj“ – perspektivi. On je razumeo da vlastite tradicije nisu ništa bolje od navodno „ekscentričnih“ tuđih tradicija:
„… još u gimnaziji [sam] naučio da je nemoguće zamisliti išta što bi bilo čudnovatije i išta što bi bilo manje verovatno što već neko od filozofa nije rekao; a od toga vremena, putujući, uvideo sam da oni, čija su osećanja oštro suprotna našim, nisu zato varvari niti divljaci već da mnogi isto toliko, pa i više od nas koriste um svoj.“(1)
Samo relativizacijom partikularnosti možemo stići do autentične univerzalističke pozicije. Kantovskim jezikom rečeno, grčevito držanje za naše etničko poreklo vodi nas u privatnu upotrebu uma, gde smo ograničeni kontingentnim dogmatskim pretpostavkama. U svom eseju „Šta je prosvećenost“, Kant ovu nezrelu, privatnu upotrebu uma suprotstavlja javnoj, objektivnijoj. Privatna odražava i služi samo vlastitoj državi, religiji i institucijama, dok javna upotreba um zahteva od čoveka da zauzme transnacionalnu poziciju.
Univerzalni um je ono što smo videli na ceremoniji otvaranja: redak pogled na emancipatorsko jezgro moderne Evrope. Da, prizori su bili francuski i pariski; ali samoreferencijalne doskočice su jasno pokazale da to nije bila privatna upotreba uma. Žoli je maestralno ostvario ironičnu distancu od svakog „privatnog” institucionalnog okvira, uključujući i onaj francuske države.
Konzervativci naprosto nisu u pravu kada osuđuju ceremoniju kao prikaz LGBTQ+ ideologije i politički korektne uniformnosti. Naravno, bilo je implicitne kritike konzervativnog nacionalizma; ali po svom sadržaju i stilu, ceremonija je bila još više usmerena protiv tvrdog politički korektnog moralisanja – ili „probuđenosti“. Umesto da brinemo o raznolikosti i inkluziji po standardnom režimu političke korektnosti (koji isključuje svakog ko se ne slaže sa određenim pojmom inkluzije), predstava je obuhvatila sve. Giljotinirana glava Marije Antoanete koja peva, naspram Mona Lize koja pluta Senom i razdraganih bahanalija polugolih tela. Radnici koji obnavljaju Notr Dam plesali su na poslu, a šou se umesto na stadionu, odvijao po čitavom gradu, otvorenom za svet.
Takav jedan ironičan i opscen spektakl nema ništa sa sterilnom političkom korektnošću lišenom humora. Ceremonija nije samo predstavila Evropu u njenom najboljem izdanju; podsetila je svet da je samo u Evropi takva ceremonija uopšte moguća. Bila je globalna, multikulturalna i sve što ide uz to, ali poruka je poslata iz francuske prestonice, najboljeg grada na svetu. Bila je to poruka nade u svet velike raznolikosti, u kom nema mesta za rat i mržnju.
Uporedite to sa vizijom koju nudi ruski desničarski politički filozof Aleksandar Dugin u nedavnom razgovoru sa brazilskim novinarom Pepe Eskobarom. Za Dugina je Evropa sada nebitna, trula bašta ograđena visokim zidom. Jedini preostali izbor je između američke globalističke duboke države i miroljubivog novog svetskog poretka suverenih država. Bio bi miroljubiv, sugeriše Dugin, jer bi Rusija raspodelila nuklearno oružje svim zemljama u razvoju, tako da princip sigurnog uzajamnog uništenja važi svuda.
Tako će se, prema Duginu, na ovogodišnjim predsedničkim izborima u SAD – gde se nadmeću američka duboka država i Donald Tramp – odlučivati o sudbini čovečanstva. Ako Tramp pobedi, deeskalacija je moguća; ako pobedi demokrata, smatra Dugin, idemo ka globalnom ratu i kraju čovečanstva.
Postavljena nasuprot onome što misle ljudi poput Orbana i Dugina, Žolijeva poruka je duboko etička i konzervativnim nacionalistima govori: Pažljivo pogledajte ceremoniju još jednom i stidite se onoga što ste.
———————
(1) „Reč o metodi dobrog vođenja svoga uma i istraživanja istine u naukama“, prevod sa francuskog Radmila Šajković; Beograd, 1952; prim.prev.