Ukupno uzevši, Evropljani su 2008. godine zarađivali 10% više nego Amerikanci. Prošle godine Amerikanci su zarađivali 26% više nego Evropljani. Članak objavljen nedavno u Wall Street Journalu potvrđuje da su Evropljani sve siromašniji, ne samo kao kolektiv, već i pojedinačno. Taj šokantni preokret posledica je nezapamćenih mera štednje koje su evropske vlade nametale svojim ekonomijama posle izbijanja velike globalne krize 2008. godine.
Piše Yanis Varoufakis, Project Syndicate
Preveo Đorđe Tomić, Peščanik.net
Programi štednje ne pogađaju samo ranjive populacije kojima je u teška vremena potrebna podrška države; oni izazivaju i pad obima investicija. U svakoj ekonomiji kolektivna potrošnja uvek je jednaka kolektivnom dohotku. Značajnim smanjivanjem javne potrošnje u trenutku kada je privatna potrošnja već bila u padu, evropske vlade su dodatno ubrzale opadanje ukupnog dohotka.
Treba li da nas čudi to što evropske kompanije odbijaju da investiraju u kapacitete za proizvodnju stvari za koje potrošači više nemaju novca? Mere štednje uvedene posle 2008. godine oborile su nivo investicija na čitavom kontinentu i gurnule Evropu u sekularni pad.
Programi štednje uvek prvo i najteže pogađaju javne investicije. Zbog relativne neelastičnosti drugih obaveza države, kao što su penzije i plate u javnom sektoru, taj segment fiskalne potrošnje je najlakša meta kada treba revidirati budžet. Trajne ekonomske posledice koje su danas vidljive u Evropi rezultat su dugoročnih efekata mera štednje na investicije, kao i pogubnog uticaja na agregatnu tražnju i privatnu potrošnju.
Više od jedne decenije posle izbijanja krize, nivo javnih investicija u evrozoni (iskazan kao postotak agregatnog dohotka) manji je nego u bilo kojoj naprednoj ekonomiji ili ekonomskom bloku. Ako isključimo Irsku (zato što njen BDP uključuje i dohodak multinacionalnih kompanija koji do Iraca nikada ne stiže), Nemačka, kao najmoćnija evropska ekonomija, nalazi se na samom začelju liste evropskih zemalja po obimu ukupnih investicija.
Ako se zanemare luksuzna dobra (segment u kom dominiraju kompanije kao što su LVMH, Hermès, Porsche i Ferrari) i fudbal, Evropa se polako pretvara u ekonomskog patuljka. Snažna automobilska industrija u Nemačkoj još uspeva da održi nivo proizvodnje, ali dodata vrednost koju ostvaruje je u dugoročnom trendu opadanja.
Investicije u zelene tehnologije su nedovoljne. Baterije, veštačka inteligencija i digitalne tehnologije koje pokreću globalni rast zaobišle su Evropu. Ne tako davno, 1990. godine, na Evropu je otpadalo 44% globalne proizvodnje poluprovodnika; danas je taj udeo opao na 9% (Sjedinjene Države proizvode 12%). Napredne tehnološke kompanije gotovo isključivo su američke ili kineske. Među 20 vodećih tehnoloških kompanija samo dve su evropske – ASML i SAP.
Pandemija je donela privremeno ublažavanje mera štednje. Fiskalna pravila u EU su suspendovana i države su izdvajale velike sume za pomoć ugroženim kompanijama. Najavljeno je formiranje Fonda za oporavak, što su mnogi brzopleto protumačili kao hamiltonovski trenutak za evropsku ekonomiju. Ali to se, naravno, nije dogodilo (kao što sam svojevremeno upozoravao).
Pandemija je izazvala još jednu globalnu krizu koja je oslabila pozicije Evrope u odnosu na Ameriku. Ne samo da je pomoć odobrena u Evropi bila manja od paketa pomoći usvojenog u Sjedinjenim Državama, nego je i ukupni efekat svakog tako utrošenog evra bio znatno manji jer su evropske vlade pomagale pre svega kompanijama, za razliku od Sjedinjenih Država gde je veći deo novca direktno isplaćivan građanima. Budući da su u vreme krize kompanije manje spremne da troše novac (osim za kupovinu sopstvenih deonica) nego što je to slučaj s građanima, evropski program je dao znatno slabije rezultate nego što bi se moglo očekivati na osnovu visine isplaćenih iznosa.
Ekonomski istoričari će se jednog dana osvrtati na finansijski slom 2008, krizu javnog duga koja je potom usledila i pandemiju kao niz dobrih prilika koje evropske elite nisu iskoristile jer su pribegavale merama štednje čim bi im prilike to dopustile. Većina komentatora objašnjenje traži u iracionalnom strahu od inflacije (na primer, sećanjima Nemaca na inflaciju iz vremena Vajmarske republike), makroekonomskoj nekompetentnosti i sličnim faktorima. Ja sam uvek tvrdio da je motiv pre svega ukorenjeno klasno neprijateljstvo prema evropskim radnicima.
Nezavisno od razloga, činjenica je da se Evropa sada sprema da ponovi istu grešku, i to u najgorem mogućem trenutku. Dok naše industrije i infrastruktura propadaju zbog godina nedovoljnih investicija, Sjedinjene Države prolaze kroz investicioni bum zahvaljujući politikama predsednika Bidena koji je ponudio ogromne subvencije kompanijama (uključujući i one evropske) spremnim da investiraju u Americi, uglavnom u zelene tehnologije.
Evropska unija, s druge strane, planira da odgovori na svoj uobičajeni način: ponovnim uvođenjem fiskalnih pravila koja će doneti povratak politika štednje, onih istih koje su već izazvale relativno osiromašenje Evrope. Nije teško pogoditi šta sledi. Verovatno će biti razgovora o osnivanju investicionog fonda kojim Evropa treba da parira novim industrijskim politikama u Americi. Ali, kao i u slučaju Fonda za oporavak, konačni rezultat će biti razočaranje i još dublja podeljenost.
Pošto Evropa gubi pozicije, a njen neto izvoz u Ameriku i Kinu nastavlja da opada (između ostalog i zbog politika „umanjivanja rizika“ koje su Sjedinjene Države nametnule Evropskoj uniji), evropski protekcionisti će dočekati svojih pet minuta, a bes će usmeravati više na Kinu nego na Ameriku. Pored visoke cene prelaska s jeftinog ruskog gasa na skupoceni tečni prirodni gas koji se doprema iz Meksičkog zaliva, može se očekivati i rast cena solarnih panela (koje zasad jedino Kina može da ponudi po niskim cenama), a tu je i ukupan trošak zelene energetske tranzicije.
Analitičari u Evropi su i dalje preokupirani brigama zbog inflacije, što je razumljivo ako se ima u vidu da su naši konglomerati iskoristili dominantnu tržišnu poziciju da uvećaju profite dok su troškovi života za stanovništvo rasli. Ali ispod površine ekonomskih zbivanja u Evropi krije se jedna veća opasnost – to je nova recesiona dinamika na koju već ukazuju podaci o novčanoj masi i ukupnim investicijama.
Čovek ne mora biti prorok da bi predvideo šta čeka Evropu kada se ponovo okrene merama štednje. Život u Evropi će biti sve skuplji, realne zarade će opadati i biće sve manje kvalitetnih radnih mesta. Kao ideja i kao entitet, Evropa će nastaviti da se kreće sve užom stazom na kojoj se već deset godina nalazi većina radnih ljudi u Evropi.