Na prvi pogled, predsednikova poslanica povodom dolaska švedske kompanije „Ikea“ ne razlikuje se mnogo od njegovih ranijih poruka građanima. Sva opšta mesta su tu – i naš zaostali mentalitet koji treba menjati, i veliki uspeh vlasti koja je „dovela“ (za ruku?) jednu tako uspešnu stranu kompaniju, i neminovni ekonomski procvat koji nas čeka sada kada se to desilo, i Imitatio Weberi kao put ka uspehu, i džabalebaroši koji samo kritikuju na društvenim mrežama umesto da rade.
Piše: Rastislav Dinić, Peščanik.net
Međutim, u novom obraćanju postoji i jedan poseban momenat koji do sada nismo imali prilike da vidimo. Ne samo da je „Ikea“ uspešna kompanija koja će preporoditi srpsku ekonomiju, i ne samo da je velika čast što je ona odlučila da nas udostoji otvaranjem svoje prodavnice u našoj zemlji: „Ikea“ u predsednikovom tekstu uopšte nije prvenstveno privredna, već je obrazovna institucija.
Tako će predsednik reći da nas „Ikea“ „uči… da ne postoji nemoguće… niti bilo šta što je nerešivo“, da je „vera u sebe, u svoje mogućnosti, u sopstvene resurse… ono što učimo od ‘Ikee’ i što nam omogućava da više ne pristajemo ni na pomisao da za nas postoji nemoguće“. Na drugom mestu, predsednik će se osvrnuti i na „Testament prodavca nameštaja“, tekst osnivača „Ikee“ Ingvara Kamprada, i reći da je u pitanju „svojevrsni katehizis protestantskog duha“, te da je „Ingvar uspeo da oživi i živi Maksa Vebera u prodavnici nameštaja, u jednom zanatu, kao osnovi bilo kog posla, ali i najbolje moguće uputstvo za izgradnju velike, uspešne kompanije i velikog, uspešnog društva, društva koje stalno ide napred“. Konačno, predsednik zaključuje: „Sve to zajedno, ti fantastični delovi Ingvarovog ‘Testamenta’ jesu danas ono što se zove ‘duh Ikee’ i što stiže u Srbiju, da naučimo, zapamtimo i primenimo. Na sebi“.
Avaj, uprkos predsednikovim naporima da nas uveri u suprotno, „Ikea“ nije obrazovna ustanova, nego prodavnica jeftinog nameštaja. O Veberu se ne uči kupujući, niti pak radeći u „Ikei“, nego u školama i na fakultetima, institucijama koje uskoro očekuje talas otpuštanja. Kupujući ili radeći u „Ikei“, niko neće naučiti da postane uspešan preduzetnik, jer „Ikea“ nije ni kurs iz preduzetništva. Dolazak „Ikee“ u Srbiju sasvim sigurno nas ne uči „veri u sebe, svoje mogućnosti i sopstvene resurse“ – iz očiglednog razloga što „Ikea“ nije domaća firma, nije zasnovana na domaćim resursima, niti pak na uspehu domaćih privrednika. Malo je verovatno da će, kako to kaže predsednik, „duh ‘Ikee’“ nadahnuti građane Srbije da naprave slično čudo u „Kladovu i Vladičinom Hanu“. Mnogo je verovatnije da će se desiti upravo suprotno – da će domaći proizvođači nameštaja širom Srbije morati da zatvore svoje firme pod pritiskom konkurencije.
Čemu onda građane Srbije zaista treba da nauči, ne dolazak „Ikee“ (on nas sam po sebi ne uči ničemu, „Ikea“ ne predstavlja samu sebe kao obrazovnu instituciju, već, sasvim pošteno, kao prodavnicu jeftinog nameštaja, vođenu profitnim motivom) – već sâmo predsednikovo obraćanje tim povodom? Prvo, da se – sasvim u skladu sa politikom dualnog obrazovanja – više neće učiti u školi, nego na poslu. Drugo, da svoje pretvaranje u jeftinu radnu snagu stranih kompanija, građani treba da shvate kao jedino pravedno – tu su gde su, ne zato što ih je tu dovela katastrofalna politika u čijem je kreiranju presudno učestvovao i predsednik koji im se obraća, nego zato što su lenji, glupi i neinventivni, za razliku od svojih novih gospodara koji su oličenje protestantske vrline.
U jednom naročito dirljivom detalju iz teksta, predsednik roni suze nad „Ikeom“ koja je morala da čeka čitavih dvadeset pet godina da se vrati u Srbiju. On piše: „Pre 25 godina otišla zbog rata, da je neuspešno čekala na svoj dolazak više od deceniju posle 2000, a zbog korupcije i nesposobnosti, i da se vraća danas, u vreme našeg rasta i izuzetnih rezultata koje hvale vodeće finansijske instuticije, jasno je o čemu pričam“. U ovom skoro mitskom narativu o progonstvu, žrtva je „Ikea“, nepravedno prognana iz Srbije pre 25 godina. Heroj je sam predsednik, koji je nesrećnoj švedskoj firmi omogućio da se vrati na tržište koje je zaslužila svojom vrlinom i predanim radom. Ali ko su negativci, krivi za „Ikeino“ dvadesetpetogodišnje progonstvo? To su, „korupcija i nesposobnost“ i „rat“. Ko je u predsednikovom narativu zaslužan za „korupciju i nesposobnost“, znamo – to je tzv. „DOS-ovski režim“, ali ko je odgovoran za rat?
Odgovor na to pitanje ujedno je još jedna značajna lekcija koju građani Srbije treba da nauče iz predsednikovog pisma. U usputnoj napomeni o svom novom idolu Ingvaru Kampradu i njegovom „katehizisu protestanskog duha“, predsednik će reći i da je sve moguće, „ako se slede vrlo precizna uputstva koja nam je ostavio isti taj Ingvar Kamprad, koji se u životu borio i sa greškama iz mladosti (bio je član švedskog nacističkog pokreta)… ali koji, u svemu tome, nikada nije prestao da radi“. Lekcija je dakle – rad oslobađa – ovog puta, grehova iz prošlosti. Kampradov rad na izgradnji „Ikeine“ poslovne imperije oslobađa samog Kamprada od odgovornosti za „grešku“ nacizma, a predsednikov rad koji je rezultirao dolaskom te iste imperije u Srbiju, oslobađa samog predsednika odgovornosti za „grešku“ ratnog huškanja i nacionalističke politike. Zarobljeni ostaju samo građani, nekada u logorima, hladnjačama i vojnim transportima, danas na loše plaćenim, izrabljivačkim poslovima. Ali, budući kukavice i lenštine, bolje nisu ni zaslužili.