Versajska republika je je 1871 u krvi ugušila radničku republiku Komune. Macron, njegovi ministri i njihovi ideolozi, možda nemaju ubilačke namere. Ali oni su jasno izabrali svoju republiku.
Poslednjih nedelja Emanuel Makron i njegovi ministri namerno su prešli tri crvene linije na kojima su se njihovi prethodnici zaustavili. Prvo, nametnuli su zakon za koji većina u Narodnoj skupštini nije glasala i koji je očigledno bio nepopularan. Potom su bezuslovno podržali najnasilnije oblike policijske represije. Konačno, kao odgovor na kritike Lige za ljudska prava, sugerisali su da udruženjima od javnog značaja mogu biti povučene subvencije ako izraze rezerve prema vladinoj politici.
Piše: Jacques Rancière, Versobooks.com
Prevod: Miroslav Samardžić, H-Alter
Vrlo je jasno da su ove tri odluke povezane i da nam omogućavaju da sasvim precizno sagledamo prirodu moći koja nad nama vlada. Prva je, naravno, bila u upadljivoj suprotnosti sa pozicijom koju su zauzeli Žak Širak tokom štrajkova 1995. ili njegov ministar Nikola Sarkozi, tokom pokreta protiv ugovora o zapošljavanju mladih 2006. Nijedan od njih nije bio naročito posvećen socijalnoj problematici. Program Širaka bio je vraćanje desnice na vlast, dok je Sarkozi govorio da hoće da vrati Francusku radu. Međutim, smatrali su da je nemoguće doneti zakon kojim se unose promene u svet rada, a koji je narod masovno odbacio. Kao staromodni političari, i dalje su se osećali odgovorni prema subjektu koji se zove narod – živom subjektu koji nije bio ograničen samo na učestvovanje na izborima i čiji glas, izražen kroz sindikalno delovanje, masovne pokrete na ulicama i reakcije javnog mnjenja, nije mogao biti zanemaren. Zato zakon koji je parlament doneo 2006. godine nije proglašen.
Jasno je da Emanuel Makron više ne deli ovu naivnost. On ne veruje da, osim brojanja glasačkih listića, postoji išta drugo, poput naroda, o čemu mora da vodi računa. Marks je pisao, uz izvesno preterivanje u to vreme, da su države i njihovi lideri samo poslovni agenti međunarodnog kapitalizma. Emanuel Makron je možda prvi šef države u našoj zemlji koji je potvrdio upravo ovu dijagnozu. Odlučan je da do kraja primeni svoj program neokonzervativne kontrarevolucije koja, od Margaret Tačer, ima za cilj da uništi ne samo sve ostatke onoga što se nazivalo socijalnom državom, već i sve oblike kontramoći koji proističu iz sveta rada. Na taj način on nastoji da osigura trijumf apsolutizovanog kapitalizma koji sve oblike društvenog života podvrgava jedino zakonu tržišta. Ova ofanziva je sebi dala ime, neoliberalizam, koji je podstakao sve vrste konfuzije i samozadovoljstva. Liberalizam, prema njegovim protagonistima, ali i mnogima od onih koji veruju da se bore protiv njega, jednostavno označava primenu ekonomskog zakona lese-fera, uz ograničenje ovlašćenja države koja treba da bude svedena na jednostavne zadatke upravljanja i da se uzdržava od bilo kakvih ograničavajućih intervencija u javnom životu. Neki samouvereni umovi dodaju da se sloboda kretanja roba i nerepresivna, facilitativna liberalna država dobro uklapaju u običaje i stanje duha pojedinaca koji se sada bave samo svojim ličnim slobodama.
Ovu bajku o permisivnom liberalizmu od samog početka opovrgla je upotreba policije od strane Margaret Tačer 1984. u borbi kod Orgriva, koja je bila osmišljene ne samo da rudnik bude prisilno zatvoren, već i da se sindikalistima pokaže da da nemaju pravo glasa kada je u pitanju ekonomska organizacija države. „Nema alternative“ značilo je i „Ućutite!“ Program za nametanje apsolutizovanog kapitalizma ni na koji način nije liberalan – to je ratoborni program za uništenje svega što stoji na putu zakonu profita: fabrika, radničkih organizacija, socijalnog zakonodavstva, tradicije radničkih i demokratskih borbi. Država svedena na najjednostavnije upravljačke poslove – to je policijska država. U tom pogledu Makron i njegove vlada si ekstremni primer. On nema o čemu da razgovara ni sa parlamentarnom opozicijom, ni sa sindikatima, ni sa milionima demonstranata. Ne zanima ga što javno mnjenje ne odobrava njegove postupke. Dovoljno je da ono bude poslušno, a jedina sila koja to može da obezbedi je policija. Samo na nju, u krajnjoj liniji, Makron može da se osloni.
Otuda i prelazak druge crvene linije. Desničarske vlade koje su prethodile Emanuelu Makronu su, prećutno ili eksplicitno, poštovale dva pravila: prvo je bilo da policija u suzbijanju demosntracija ne treba da ubija; drugo je bilo da je vlada odgovorna ukoliko njeni pokušaji da nametne svoju politiku dovodu do žrtava među protivnicima. Ovo je bilo dvostruko pravilo kome se vlada Žaka Širaka povinovala 1986. nakon smrti Malika Ousekina, koga su pripadnici letećeg policijskog odreda na smrt pretukli tokom demonstracija protiv zakona kojim se uvodi selekcija u visokom obrazovanju. Ne samo da su leteći odredi raspušteni, već je i sam zakon povučen. Ova doktrina očigledno pripada prošlosti. Leteći odredi ponovo su uvedeni kako bi bila suzbijena pobuna „žutih prsluka“. Energično su ponovo korišćeni za represiju nad demonstrantima u Parizu i Sent-Solineu, gde je jedna od žrtava još uvek životno ugrožena. Sve izjave zvaničnika govore da za vlast više ne postoji crvena linija – prema njoj, ne radi se o ekscesima do kojih je došlo zbog odlučnosti da se odbrani nepopularna reforma. Brutalna represija specijalnih policijskih snaga je „legitimna odbrna republikanskog poretka“, odnosno vladinog poretka koji želi da nametne penzionu reformu po svaku cenu. A oni koji idu na demonstracije za koje postoji verovatnoća da će biti nasilne, isključivo su sami odgovorni za batine koje mogu dobiti.
Zbog toga što joj nije prihvatljiva nikakva kritika delovanja policijskih snaga naša vlada je smatrala da je potrebno da pređe treću crvenu liniju napadom na udruženje “Liga za ljudska prava“. Ovu organizaciju ranije vlasti su izbegavale da frontalno napadnu, jer sam njen naziv simbolizuje odbranu principa vladavine prava za koji se smatra da obavezuju bilo koju vladu desnice ili levice. Posmatrači Lige su zaista ignorisali prepreke koje su snage reda postavile na putevima za evakuaciju povređenih. Ovo je bilo dovoljno da naš ministar unutrašnjih poslova dovede u pitanje pravo ovog udruženja da dobija javne subvencije. Ali, ne radi se samo o reakciji šefa policije na nepoštovanje njegovih podređenih. Socijalistička premijerka Elizabet Born čak je naglasila da reakcija Lige na stepen policijske represije u Sent-Solineu potvrđuje antirepublikanski stav koji je ovu organizaciju učinio saučesnikom radikalnog islamizma. Ovakva optužba izrečena je zbog toga što je Liga dovela u pitanje validnost različitih zakona koji ograničavaju slobodu pojedinca, a koji zabranjuju određene vrste odeće ili zabranjuju pokrivanje lica na javnim mestima. Takođe, Liga je izrazila zabrinutost i zbog zakonskih odredbi o „konsolidovanju principa Republike“ koje ograničavaju slobodu udruživanja. Ukratko, Liga, kao i svi oni koji se pitaju da li naša policija poštuje ljudska prava, osumnjičeni su da nisu dobri republikanaci.
Bilo bi pogrešno izjave Elizabet Born shvatiti kao usputne primedbe. One su logična posledica takozvane republikanske filozofije, koja je zapravo intelektualna verzija neokonzervativne revolucije čiji ekonomski program sprovodi njena vlada. „Republikanski“ filozofi nas već dugo upozoravaju da ljudska prava, nekada slavljena u ime borbe protiv totalitarizma, nisu tako dobra. Ona zapravo služe ciljevima neprijatelja koji ugrožava „društvenuo jedinstvo“ masovnim demokratskim individualizmom koji rastvara velike kolektivne vrednosti u ime partikularizma. Ovaj apel za republikanski univerzalizam protiv zloupotreba prava pojedinaca brzo je našao svoju omiljenu metu: Francuze muslimanske veroispovesti, a posebno devojčice koje su zahtevale pravo da pokriju glavu u školi. Protiv njih je upotrebljena stara republikanska vrednost – sekularizam. To je nekada značilo da država ne treba da subvencioniše versku nastavu. Sada, kada se takva nstava u stvari subvencioniše, načelo je dobilo potpuno novo značenje – shvata se kao obaveza da se glava drži nepokrivena. Protiv takvih svatanja podjednako su se protivile učenice koje nose marame i aktivistkinje koje nose kapuljače, maske ili marame tokom demonstracija. U isto vreme, „republikanski“ intelektualac je skovao termin „islamo-levičarstvo“ kako bi bila izjednačena odbrana narušenih prava palestinskog naroda sa islamističkim terorizmom. Tako su potpuno izjednačeni zahtevi za poštovanje ljudskih prava sa političkim radikalizmom, verskim fundamentalizmom i terorizmom. Neki su 2006. želeli da u isto vreme zabrane i nošenje marama u školama i izražavanje političkih ideja u njima. Godine 2010. zabrana skrivanja lica u javnom prostoru omogućila je izjednačavanje između žene koja nosi burku, demonstranta sa maramom i teroriste koji bombe krije ispod vela. Ali ministri Emanuela Makrona otišli su još dalje u „republikanskom izjednačavanju“. Veliku kampanju protiv islamo-levičarstva na univerzitetima pratio je i „Zakon o konsolidaciji principa Republike“ koji, pod maskom borbe protiv islamističkog terorizma, omogućava slobodno delovanje udruženja samo pod uslovom da ona „ prihvataju republikanske obaveze“, koje su dovoljno nejasne i mogle bi se koristiti protiv njih. Pretnje Ligi za ljudska prava upućene su na isti način. Neki ljudi su mislili da su strogosti „republikanske“ discipline rezervisane za muslimansko stanovništvo imigrantskog porekla. Sada se čini da su mnogo šire usmerene na sve one koji se protive republikanskom poretku.
„Republikanska“ ideologija, koju neki ljudi još uvek pokušavaju da povežu sa univerzalističkim, egalitarnim i feminističkim vrednostima, je jednostavno zvanična ideologija policijskog poretka čiji je cilj da obezbedi trijumf apsolutizovanog kapitalizma.
Vreme je da se podsetimo da u Francuskoj ne postoji jedna, nego dve republikanske tradicije:1848. postojala je rojalistička republika, i druga, demokratska i socijalna republika – srušena od strane prve na barikadama juna 1848. godine. Drugoj je oduzeto pravo glasa izbornim zakonom iz 1850. godine, a zatim je ponovo srušena silom decembra 1851. Versajska republika je je 1871 u krvi ugušila radničku republiku Komune. Makron, njegovi ministri i njihovi ideolozi, možda nemaju ubilačke namere. Ali oni su jasno izabrali svoju republiku.
Članak Jacquesa Rancièrea Emmanuel Macron’s republican order objavljen je 11. svibnja 2023. na portalu Versobooks.com. S engleskog preveo Miroslav Samardžić.