Kada je prilikom proglašenja vanrednog stanja usled pandemije, u martu 2020. godine, predsednik Srbije, ređajući „teške momente za našu zemlju“, pomenuo Srebrenicu, malo kome je bilo jasno kakve kakve veze ima genocid počinjen pre 25 godina s pandemijom korona virusa.
Piše Jovana Kolarić, Peščanik.net
Istina je da veza između ta dva događaja ne postoji.
Utemeljivač Srebrenice kao „teškog momenta za našu zemlju“ jeste ministar Vulin i taj momenat nema nikakve veze sa genocidom i priznanjem tog genocida. Reč je o incidentu iz jula 2015. godine, kada je Aleksandar Vučić pogođen kamenom u glavu tokom komemoracije u Potočarima. Taj incident je naknadno, zahvaljujući Ministarstvu odbrane, izjednačen s pojmom Srebrenica.
Ministarstvo odbrane, na čelu sa Aleksandarom Vulinom kao glavnim analitičarem, zauzima značajno mesto u tumačenju naše političke stvarnosti. Sajt Ministarstva odbrane izgleda kao oglasna tabla na kojoj ministar Vulin komentariše sve: izbore u Srbiji i drugim zemljama u regionu, EU integracije, pregovore sa Kosovom, svaki oštriji medijski prilog o Srbiji ili vrhovnom komandantu vojske, rečju – sve.
Ministarstvo odbrane tako postaje i ključ za razumevanje političke svakodnevice.
Pored analize dnevno-političkih dešavanja, Ministarstvo odbrane značajnu pažnju, ali i značajna budžetska sredstva, ulaže u tumačenje naše prošlosti, ispisujući jednu novu (ili pak rehabilitujući staru), službenu, istoriju o ratovima na internet stranici Ministarstva, u službenim glasilima, svojom izdavačkom i filmskom delatnošću.
Ono što je prethodni ministar odbrane započeo 2015. godine dočekom generala Vladimira Lazarevića na aerodromu nakon odslužene zatvorske kazne za ratne zločine oblikovano je Vulinovom frazom o vremenu „tihog ponosa“ koja sadrži suštinu nove politike prema prošlosti – to je vreme u kojem nemamo čega da se stidimo, čak ni zločina koji su počinjeni, a svakako ne onih koji su za te zločine oglašeni krivim pred sudovima. Ta politika materijalizovana je izdavaštvom Ministarstva i produkcijom vojnofilmskog centra. Snimaju se dokumentarno-igrani filmovi o proklamovanim vojnim uspesima. Štampaju se memoari, ratni dnevnici, beleške i sećanja oficira osuđenih za ratne zločine.
Sva glasila Ministarstva, počevši od sajta, preko magazina „Odbrana“, do izdavačke i filmske delatnosti, služe stvaranju revizionističke platforme za utvrđivanje mita o oslobodilačkim i nametnutim ratovima, pri čemu se rehabilitacija osuđenih za ratne zločine shvata kao redovni dnevni (borbeni) zadatak.
Fokus je prvobitno bio na Kosovu. Ustanovljena je edicija Ratnik, u kojoj je objavljen i ratni dnevnik komandanta Treće armije Vojske Jugoslavije, general-pukovnika Nebojše Pavkovića, koji se nalazi na odsluženju zatvorske kazne za zločine počinjene na Kosovu. U istoj ediciji objavljena je i knjiga „Prištinski korpus 1998–1999 – svedočenja ratnih komandanata“, čiji deo čine i sećanja komandanta Prištinskog korpusa, general-pukovnika Vladimira Lazarevića, koji je odslužio svoju zatvorsku kaznu. Događaji na Košarama i Paštriku dobijaju svoja izdanja u okviru edicije, a ubrzo i filmove u koprodukciji Vojnofilmskog centra „Zastava film“.
Ovu vansudsku rehabilitaciju posredstvom izdavačke delatnosti Ministarstvo je poverilo ratnom ministru za informisanje Republike Srpske Miroslavu Toholju, postavivši ga na mesto načelnika Odeljenja za izdavačku delatnost Medija centra „Odbrana“. Toholj se za poziciju načelnika preporučio uredništvom u izdavačkoj kući svoje supruge koja je objavila knjige osuđenih ratnih zločinaca poput Radovana Karadžića i Vinka Pandurevića, Toholjevu prepisku sa Karadžićem dok je bio u bekstvu, ali i roman Mrak ministra Vulina.
U oktobarskom broju magazina „Odbrana“, Miroslav Toholj najavljuje nova izdanja MC „Odbrana“. Prva knjiga u novouspostavljenoj ediciji Svedok biće „Zrno rata“ Dragana Vujičića, novinara „Večernjih novosti“ poznatog i po knjizi „Srebrenički krug“, koja je (tako predvidivo) posvećena negiranju genocida.
Ediciju Ratnik upotpuniće i knjiga nedavno preminulog načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije Dragoljuba Ojdanića „Režiranje humanitarne katastrofe – Privremen odlazak Albanaca s Kosova i Metohije“.
Javnost je za Ojdanićevu smrt saznala iz saopštenja Ministarstva odbrane. Na sajtu Ministarstva smo mogli da saznamo sve o školovanju tog oficira, njegovim dužnostima i odlikovanjima, ali baš ništa nismo saznali o presudi Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju kojom je osuđen na 15 godina zatvora za zločine počinjene na Kosovu. Nismo saznali ni da je presude bilo.
Trenutno je u toku snimanje dokumentarno-igranog filma „Koridor 92“, koji je koprodukcija Vojnofilmskog centra „Zastava film“, Radio-televizije Srbije i Radio Televizije Republike Srpske, a lokacije za snimanje je obezbedila Vojska Srbije ustupanjem vojnih poligona i kasarni.
Nakon višegodišnjeg rada na etabliranju ratova kao svetlih trenutaka naše istorije, a oficira osuđenih za ratne zločine kao mudrih, odlučnih, nepokolebljivih vojnih stratega, ratnih hroničara, a posleratnih analitičara i predavača, usledilo je i etabliranje politike u ime koje su vođeni ratovi.
Ministarstvo odbrane je ove godine po prvi put obeležilo godišnjicu smrti bivšeg ministra odbrane SR Jugoslavije Pavla Bulatovića, a delegacija Ministarstva, predvođena ministrom Vulinom, položila je venac na njegov grob u Crnoj Gori. Pavle Bulatović je značajna figura političkog života devedesetih i zauzimao je vodeće pozicije u policijskim i vojnim strukturama zemlje. Podsećajući na „na život, na smrt čoveka koji je živeo za zajedničku državu Srbije i Crne Gore“, ministar Vulin je izostavio podatak da je Pavle Bulatović, kao ministar odbrane SRJ, početkom 1994. godine bio zadužen za koordinaciju akcije hapšenja i prisilnog povratka srpskih izbeglica iz Hrvatske i BiH na ratište, a da je pre toga u Crnoj Gori bio na položaju ministra unutrašnjih poslova dok je tamošnja policija hapsila Bošnjake izbegle iz BiH i deportovala ih vojsci bosanskih Srba. Taj deo biografije Pavla Bulatovića Ministarstvo ne smatra značajnim.
Politički pravac delovanja Ministarstva odbrane određen je političkom orijentacijom današnje vlasti i osnovni cilj te revizionističke hiperprodukcije u Ministarstvu je cementiranje narativa o ratovima devedesetih i isključivanje svake mogućnosti za prihvatanje odgovornosti Srbije. Pored toga, takvo revizionističko tumačenje uloge Srbije u ratovima funkcioniše i kao podloga za društveno opravdanje pojačanog naoružavanja i opremanja vojske i trošenja znatnih budžetskih sredstava u trenutku ekonomske krize. Prošlost se u ovom slučaju koristi kao opomena – ako ne budemo spremni i naoružani, ponoviće se. Naoružavanje tako postaje nacionalni interes, a svako ko bude postavio pitanje opravdanosti trošenja novca biće automatski proglašen protivnikom nacionalnih interesa.
Uprkos deklarativnoj posvećenosti sadašnje vlasti „unapređenju odnosa i saradnji u regionu“, osnovno načelo političke elite u Srbiji svodi se na izgradnju nacionalnog identiteta, bilo izgradnjom stadiona ili pak reinterpretacijom uloge Srbije u istorijskim događajima. Stvaranje nove nacionalne kohezije ova vlast, između ostalog, temelji i na revitalizaciji mitova Srbije Slobodana Miloševića – onih o vođenju nametnutih i odbrambenihratova iz kojih smo izlazili ponosni, o herojskim bitkama malog naroda protiv najmoćnijih zemalja sveta, o svim Srbima u jednoj zemlji i dr. Za stvaranje kontinuiteta nacije i učvršćivanje tog narativa potrebne su nam odsudne i slavne bitke, odlučne vojskovođe i svakako opravdane žrtve, datumi i ličnosti oko kojih ćemo da izgradimo identitet. Košare tako postaju Gazimestan ove vlasti, a predsednik Republike Srbije predsednik svih Srba.
Autorka je sociološkinja i istraživačica Fonda za humanitarno pravo na projektu „Dosijei – potraga za počiniocima ratnih zločina“.
Dealing with a Past (DwP) / Suočavanje s prošlošću, 20.10.2020.