Prikaz knjiga: 1. Stuart Jeffries, „Grand Hotel Abyss: The Lives of the Frankfurt School ” / „Grand hotel Ambis: Životi Frankfurtske škole”, Verso; 2. Stefan Müller-Doohm, „Habermas: A biography“ / „Habermas: biografija”, prev. s nemačkog Daniel Steuer, Polity; 3. Peter E. Gordon, „Adorno and existence“ / „Adorno i egzistencija”, Harvard University Press
Marx je tvrdio da ekonomski sistemi uvek povlače izrabljivanje radnika u korist privilegovane klase koja poseduje i kontroliše „sredstva za proizvodnju“. Zato su, po njegovom mišljenju, radnici „otuđeni“ od svog rada i proizvoda tog rada, od drugih ljudi i, na kraju, od sopstvene ljudskosti – njihov život ne određuju oni sami već potrebe privilegovane klase i bezličnih tržišnih sila.
Autor Samuel Freeman, The New York Review of Books
Prevela Slavica Miletić, Peščanik.net
Radnici podnose tu očiglednu nepravdu, objašnjava Marx, zato što složena mreža iluzija, koju on naziva „ideologija“, sakriva eksploataciju od svih pogleda. Među značajne mehanizme kapitalističkog „sejanja magle“ spadaju ugovor o nadnici, koji prividno daje radnicima odgovarajuću vrednost za njihov rad, zatim „ideološka besmislicu o pravu“, na primer, pravu na „slobodnu i pravednu razmenu“ i „poštenu distribuciju“, kao i tvrđenje da kapitalisti doprinose proizvodnji rame uz rame sa radnicima. Te i druge iluzije, zajedno s religijom i državom, održavaju kapitalizam kao sistem eksploatacije i otuđenja.
Marksovo objašnjenje ideologije ili „lažne svesti“ je njegovo najistrajnije nasleđe na Zapadu. Na tom intelektualnom temelju nikla su dela marksista koji su osnovali Frankfurtsku školu 20-ih godina prošlog veka i nastavili da je razvijaju do 70-ih. Ti mislioci su postavili temelje „kritičke teorije“, koja, oslanjajući se na marksovske i frojdovske ideje, stavlja naglasak na važne, često skrivene sile koje oblikuju kulturu. Tri ovde prikazane knjige govore o životu i idejama najistaknutijih članova Frankfurtske škole.
Institut za društvena istraživanja, poznat kao Frankfurtska škola, otvoren je u Frankfurtu, u Nemačkoj, 1924. godine kao neomarksistički centar posvećen ispitivanju i kritici savremenog kapitalističkog društva. Finansirao ga je najveći svetski trgovac žitom Hermann Weil; njegov sin Felix zatražio je od njega da osnuje multidisciplinarni akademski institut koji bi se bavio pitanjem zašto komunistička revolucija nije uspela u Nemačkoj i kako bi mogla uspeti u budućnosti. Od 1930. do 1958. godine direktor instituta bio je filozof Max Horkheimer. On je bio na čelu instituta i tokom izgnanstva u Sjedinjenim Državama koje je počelo 1934. i trajalo do ranih pedesetih godina.
Vodeći mislioci Frankfurtske škole bili su Horkheimer, filozofi Theodor Adorno i Herbert Marcuse i psihoanalitičar Erich Fromm.(1) Književni kritičar i filozof Walter Benjamin, mada zvanično nije bio član instituta, bio je s njima tesno povezan i izvršio je snažan uticaj na njihovo mišljenje. Svi ti mislioci, osim Fromma, bili su deca uspešnih jevrejskih biznismena. Poput Felixa Weila, oni su odbacili materijalni uspeh svojih očeva, ali su istovremeno od njega imali koristi.
Grand hotel Ambis Sturta Jeffriesa, uglednog britanskog novinara i kritičara u oblasti kulture, zanimljiva je i pristupačno ispričana povest o životu i glavnim idejama vodećih mislilaca Frankfurtske škole od 1900. do kraja 60-ih godina prošlog veka. U završnom poglavlju govori se o okretanju škole od marksizma ka levom demokratskom liberalizmu pod uticajem Jürgena Habermasa.
Od samog početka Frankfurtska škola se usredsredila na pitanje zašto se radničke klase nisu priklonile komunizmu. Tokom tridesetih godina koristila je Freudovu psihoanalitičku teoriju kako bi objasnila zašto je radničke klase zahvatio kapitalistički konzumerizam i zašto ih je privukao nacizam. Članovi Frankfurtske škole u početku su shvatali fašizam kao jednu od poslednjih faza kapitalizma, a u prilog tome su navodili savez kapitalističkih industrijskih prvaka s Hitlerom. Međutim, 60-ih godina svi osim Marcusea počeli su da sumnjaju u to da će na Zapadu kapitalizam ustuknuti pred komunizmom.
Naslov Jeffriesove knjige izveden je iz jetke dosetke mađarskog marksiste Györgya Lukácsa, koji je optužio Adorna i druge članove Frankfurtske škole da žive u „Grand hotelu Ambis“, utočištu „opremljenom svim udobnostima, na ivici ponora, ništavila, besmisla“. Frankfurtska škola, smatra Lukács, napustila je Marxovu ideju o povezanosti teorije s revolucionarnom aktivnošću („praxis“). Njeni pripadnici su se udobno učaurili u domenu teorije kako bi iz daleka posmatrali spektakl monopolističkog kapitalizma i jalovo komentarisali njegov razorni uticaj na ljudski duh. Bertolt Brecht je izrekao sličnu kritiku kad je tvrdio da su filozofi Frankfurtske škole izdali revoluciju koju su navodno podržavali. Optuživši Frankfurtsku školu za distanciranje od stvarnosti i napuštanje radničke klase, Lukács i Brecht su joj zapravo pripisali elitizam.
Članovi Frankfurtske škole su imali dobre razloge za pesimizam u odnosu na sposobnost marksističke teorije da podstakne revolucionarnu praksu. Posle propasti marksističke revolucije u Nemačkoj 1919. godine, veliki deo radničke klase podržavao je veoma različitu vrstu revolucije. Sa usponom totalitarnog fašizma tridesetih godina, Frankfurtska škola je izgubila poverenje u sposobnost radnika da podignu revoluciju protiv monopolističkog kapitalizma i države na kojoj on počiva, kao što je predviđao Marx. Njeni članovi su smatrali da su radnici paralisani konformističkim sklonostima i nesposobni da razaberu izvor nepravdi koje trpe u kapitalističkom režimu. Jedan od zadataka škole za vreme tridesetih godina i kasnije bio je da objasni iluzije koje su navele i proletarijat i buržoaziju ne samo na konformizam već i na varvarstvo i uništavanje evropske civilizacije. Tokom sledećih četrdeset godina Frankfurtska škola će se baviti kritikom gotovo svakog aspekta kapitalističkog društva.
***
Waltera Benjamina mnogi (među njima i Jeffries) smatraju najoriginalnijom ličnošću povezanom s Frankfurtskom školom. Njegova književna kritika Kafke, Prousta, Baudelairea i drugih bila je izvanredno uticajna, kao i njegovi eseji o modernoj umetnosti i filozofiji istorije.(2) I pored nastojanja članova Frankfurtske škole da mu pomognu, on nije uspeo da dobije posao na univerzitetu niti da pobegne iz Evrope krajem tridesetih godina. Jeffries opisuje Benjaminov tragični život i njegovo samoubistvo u Port Bou, u Španiji, u blizini granice s Francuskom, dok je pokušavao da umakne Gestapou i otputuje u Ameriku preko Portugala.(3)
Čuvena je Benjaminova rečenica iz eseja „Istorijsko-filozofske teze“ da „nema dokumenta kulture koji istovremeno ne bi bio dokument varvarstva“.(4) Jednako je poznata i njegova metafora iz istog eseja o anđelu istorije koji gleda u prošlost i vidi stalno gomilanje ruševina istorije kao jednu jedinu katastrofu. Zamisao o neodvojivosti civilizacije i varvarstva, kojoj se Benjamin stalno vraća, duboko je uticala na Frankfurtsku školu. Jeffries smatra da su „Teze“ osnova Horkheimerove i Adornove Dijalektike prosvetiteljstva (1944), najvažnijeg pojedinačnog dela Frankfurtske škole. U predgovoru toj knjizi autori kažu da su „preduzeli ništa manje do da objasne zašto čovečanstvo, umesto da uđe u zaista ljudsko stanje, tone u novu vrstu varvarstva“. Oni tvrde da nacistički totalitarizam nije bio istorijska aberacija, već je bio ukorenjen u kapitalizmu, prosvetiteljstvu i zapadnoj civilizaciji.(5)
Horkheimer i Adorno smatraju da je prosvetiteljsko rasuđivanje postalo subjektivno i instrumentalno, da više ne teži otkrivanju objektivnih univerzalnih istina, istinskih ljudskih vrednosti ili pravednosti odnosno nepravednosti postupaka i institucija. Oni tvrde da postoji vrhovni imperativ da kapitalistička preduzeća ostvaruju najveći mogući profit bez obzira na posledice. U isto vreme oni tvrde da se racionalni učesnici u ekonomiji, kad maksimalizuju svoje zadovoljstvo, služe instrumentalnim razumom i strateškim kalkulacijama koji pokazuju amoralnu prirodu kapitalizma i njegove tendencije da podržava svaku arbitrarnu ili čak zlu svrhu, između ostalog i fašizam, radi ostvarivanja ekonomske dobiti.
Po Adornu i Horkheimeru čak i moderni naučni metod ovaploćuje instrumentalno mišljenje pošto je njegov cilj da iskorišćava i prirodu i ljudski rod. Društvene i prirodne nauke postale su alat kapitalističkih ugnjetača. Sada ekonomska struktura društva određuje pitanja kojima će se nauka baviti kao i pravac naučnog rada. Štaviše, naučna slika sveta kao prećutni temelj „pozitivizma“ – koji su Adorno i Horkheimer videli kao dominantan pravac zapadne filozofije – iskrivljuje stvarnost tako što tvrdi da se do istine može dospeti posmatranjem spoljašnjeg sveta i matematičkim ili logičkim operacijama među tim opaženim činjenicama, bez obaziranja na moralne ili estetske vrednosti.
Šezdesetih godina prošlog veka Karl Popper je branio naučni metod od Horkheimerovih i Adornovih napada u takozvanom „sporu o pozitivizmu“. On je tvrdio da se naučni metod uzdigao iznad klasnih interesa; uprkos svim nedostacima njegove primene u društvenim naukama, to je jedini način bezinteresnog kritičkog traganja za istinom. Kritičku teoriju u tome ometa njen društveni i politički radikalizam.
U poglavlju „Kulturna industrija – prosvećenost kao masovna obmana“, Adorno navodi sveprisutnost kapitalističke ideologije u američkoj masovnoj kulturi i žestoko kritikuje ono što naziva „kulturna industrija”. On opisuje popularnu muziku, radio, televiziju, holivudske filmove i reklamiranje kao plitkoumne i despotske. (Ta osuda popularne kulture i muzike izazvala je optužbe za elitizam, a Adornov odnos prema džezu čak je okvalifikovan kao rasizam). Masovna kultura nije rezultat samoizražavanja običnih ljudi već veštački izum nametnut odozgo da bi se ljudi odvratili od izvorno vrednih aktivnosti koje vode samoispunjenju. Adorno kaže da je u kapitalizmu navodna sloboda izbora koja stoji iza masovne kulture i kapitalističkog konzumerizma samo iluzija, ideologija koja uvek odslikava ekonomsku prinudu.
***
Po opštem mišljenju, Adorno je filozofski najsloženiji član Frankfurtske škole.(6) Njegova kritika Kirkegaarda, Husserla i Heideggera nalazi se u središtu pronicljivog filozofskog istraživanja pod naslovom Adorno i egzistencija, čiji je autor harvardski istoričar ideja Peter Gordon. Adorno osuđuje subjektivnost Heideggerovog i Sartreovog egzistencijalizma i Husserlove fenomenologije i njihovu usmerenost na same sebe. Za njega je „žargon autentičnosti“ u egzistencijalizmu XX veka, objašnjava Gordon, krajnje ispoljavanje buržoaskog narcisizma i samodovoljnosti, odbijanje suočavanja s društvenim stvarnostima; a „autentičnost“ kod Heideggera i drugih „filozofa fašizma“ je fasada za antisemitizam.
Gordon znalački raspravlja o kritici Heideggera i egzistencijalističke ontologije izloženoj u Adornovom glavnom filozofskom delu Negativna dijalektika (1966). Glavna tema tog dela je pogrešna usredsređenost na subjekt samosvesti koja je karakteristična za modernu filozofiju od Dekarta nadalje i posebno izražena u idealizmu Kanta i Hegela. Ta „pogrešna pretpostavka o konstitutivnoj svesti“ previđa ono što Adorno naziva „primat objekta“, to jest ključnu ulogu materijalne i društvene stvarnosti i istorijskih okolnosti u formiranju svesti i samosvesti.
Po Adornovom mišljenju, idealistički filozofi pogrešno shvataju subjektivnost sopstva i njegov odnos prema svetu: za njih je sopstvo krajnja konstitutivna stvarnost – „apsolutno Ja je izvor sveta“. „Suverenom umu“ je nepodnošljiva ideja o objektivnosti prirode kao primarne i nezavisne od subjektivnosti sopstva. Za Adorna je idealizam „gnev protiv prirode“ jer nastoji da pobedi i potčini sve što je „ne-Ja” i da ga posmatra kao inferiorno. Egzistencijalizam je pak neuspeli pokušaj oslobađanja od subjektivnosti idealizma. Adorno smatra da sopstvenim filozofskim naporima uspeva da postigne to oslobođenje.(7)
Adorno i Horkheimer su bili krajnji pesimisti. Erich Fromm, a donekle i Herbert Marcuse izražavali su nešto više optimizma. Obojica su ostali u Sjedinjenim Državama pošto su se Adorno i Horkheimer vratili u Frankfurt 1949. godine. Fromm je predvodio zaokret Frankfurtske škole prema Freudu tridesetih godina, ali je 1939. otpušten sa Instituta sa obrazloženjem da njegova tumačenja Freuda odudaraju od ortodoksnog.(8) Nasuprot Marxu i Freudu, Frommov „društveni humanizam“ drži da autonomni pojedinci čak i u kapitalističkim uslovima mogu da se oslobode od determinizma nagona i društva i da postignu ograničeni samopreobražaj, slobodu i autentičnu ljubav.
Marcuse je bio vodeći teoretičar Nove levice 60-ih i 70-ih godina prošlog veka. U Jednodimenzionalnom čoveku (1964)(9) on tvrdi da je zbog višeg životnog standarda radnička klasa odustala od pobune protiv kapitalizma i da su se potrošački mentalitet i popularna kultura pridružili religiji kao opijumu za narod. Radnička klasa, smatra on, mora osećati potrebu da se buni protiv vladajućih uslova samootuđenja i neslobode. Po Marcuseu, pripadnici kapitalističkog društva otuđeni su od samih sebe, od svog rada i jedni od drugih. Ograničeni su na potrošnju materijalnih dobara i ispraznost popularne kulture. Lažne potrošačke potrebe navode ih da rade daleko više nego što je potrebno. Ukusi su im manipulisani i nedostaje im sloboda da prepoznaju svoje „istinske potrebe“.
Marcuseova argumentacija u Erosu i civilizaciji (1955) malo je optimističnija. On tu odstupa od Freuda i zalaže se za oslobađanje principa zadovoljstva i seksualnosti kao načinima prkošenja buržoaskom moralu i stvaranja revolucionarne svesti udruživanjem Uma i Erosa: „Težnja za trajnim zadovoljenjem stvara ne samo širi poredak libidinalnih odnosa (‘zajednicu’) već i… Eros redefiniše Um na svoj način. Umno je ono što podržava poredak ispunjenja želje“. Marcuse očigledno samo upola ima pravo: „libidinalni odnosi“ su se „proširili“, ali revolucionarna svest nije; kapitalizam i njegova ideologiju su u usponu više nego ikad.
Frankfurtska škola opisuje ideju slobode u kapitalističkom društvu kao puku – poslužiću se terminom Isaiaha Berlina – „negativnu slobodu“ ili „slobodu od“ tuđeg ometanja. To vodi atomizaciji društva. „Pozitivna sloboda“, naprotiv, omogućuje ljudima da sopstvenim delovanjem ostvare svoju istinsku ljudsku vrednost. Taj oblik slobode postaje moguć samo s društveno-ekonomskom promenom kojom se dokida otuđenost pojedinaca od samih sebe i od drugih.
Liberalizam smatra da pojedinci moraju biti slobodni da sami odlučuju o tome šta je dobro i da postupaju u skladu sa svojim preferencijama i izborima. Kapitalizam u načelu dopunjava liberalno shvatanje ljudske vrednosti pošto ponuda odgovara na tražnju i sistem (navodno) teži najvećem mogućem zadovoljavanju subjektivnih preferencija – onih za koje ljudi plaćaju. U pozadini neumorne kritike kapitalizma i njegove kulture koju upražnjava Frankfurtska škola stoji odbacivanje liberalizma i subjektivne vrednosti, motivisano jednom vrstom etičkog perfekcionizma.
Ti mislioci ne mare za zadovoljenje želje ili potrošačkih preferencija. U njihovom stanovištu oličeno je, mada ne i jasno izrečeno, uverenje da je „emancipacija“ isto što i samoostvarenje „istinskih ljudskih potreba i vrednosti“. A ono se može postići korišćenjem i razvijanjem specifično ljudskih sposobnosti kada se svi članovi društva uključe u plodonosne aktivnosti kao što su demokratsko učešće u proizvodnji, politici i kulturi. Za Frankfurtsku školu kapitalistička potrošačka kultura onemogućuje emancipaciju tako što generiše lažne potrebe koje postaju snažne želje. Te želje ne proističu iz prirode i nisu potrebne za samorazvijanje ljudskih sposobnosti ili drugih proizvodnih snaga; niti su one preduslovi ostvarivanja istinskih ljudskih snaga.
Iako su članovi Frankfurtske škole mislili da je Marx u svojoj kritici kapitalizma(10) preterano nagašavao značaj rada, i oni su kao ključni problem videli osobinu kapitalizma da podstiče lažne težnje i ciljeve koji ometaju autonomno ostvarivanje istinskih ljudskih vrednosti. Osuđivali su utilitarni naglasak kapitalističkog sistema na uvećavanju bogatstva a time i ekonomskog zadovoljavanja želja, kao i svođenje uma na čisto instrumentalno mišljenje usmereno na gospodarenje prirodom i ljudima. Osuđivali su i kapitalističko manipulisanje težnji za potrošačkim dobrima pomoću reklamiranja i drugih sredstava i potiskivanje ljudske kreativnosti, spontanosti i slobode sopstva.
Vodeći teoretičari Frankfurtske škole nisu bili skeptici u odnosu na istinu ni relativisti u odnosu na vrednosti.(11) Izraz „lažna svest“ sugeriše da ljudi imaju pogrešnu koncepciju stvarnosti i lažna verovanja i vrednosti. Ali Frankfurtska škola nikad nije formulisala izričit iskaz o istinskim ljudskim vrednostima, kao ni teoriju o društvu u kom bi se takve vrednosti mogle ostvariti. Razlog za to nije relativizam – ti mislioci, ponavljam, nisu bili relativisti – već pesimizam u odnosu na valjanost filozofskog i etičkog znanja u kapitalizmu.
***
Jürgen Habermas je najistaknutiji predstavnik druge generacije Frankfurtske škole. On u Sjedinjenim Državama uživa ugled glavnog nemačkog filozofa i društvenog teoretičara u poslednjih četrdeset pet godina. Biografija Stefana Müller-Doohma je temeljna, detaljna hronika Habermasove intelektualne karijere.
Habermas je došao u Frankfurt 1956. godine kao Adornov asistent. Ostao je tu pet godina, a zatim je prihvatao akademske položaje u raznim institucijama. Godine 1983. vratio se na Frankfurtski univerzitet i 1993. se penzionisao. Tokom svoje karijere dao je značajne doprinose filozofiji, sociologiji, političkoj teoriji i kulturnoj kritici. Bio je i angažovani javni intelektualac od ranih pedesetih, kad je pozvao Heideggera da objasni svoj sud o „unutrašnjoj istini i veličini“ nacionalsocijalizma koji je izneo u Uvodu u metafiziku i ostavio u izdanju iz 1953. bez ikakve promene ili objašnjenja.
Habermas odstupa od glavnih ideja Frankfurtske škole, mada priznaje da su one uticale na njegova rana dela iz šezdesetih: „Počeo sam od stare kritičke teorije, koja se bavila iskustvima fašizma i staljinizma… [Ali] naša situacija posle 1945. je bila drukčija“. Kao i članovi Frankfurtske škole, Habermas je u početku smatrao da su iluzije o društvenim i ekonomskim odnosima koje je proizvela pozna kapitalistička kultura prepreka individualnoj i političkoj autonomiji. Ali odbacio je Horkheimerove zaključke o prosvećenosti:
„Ne delim osnovnu pretpostavku kritičke teorije, naime da je instrumentalni um stekao takvu prevlast da ne postoji izlaz iz totalnog sistema obmane u kom znanje napreduje samo zahvaljujući nastojanjima usamljenih pojedinaca.“
Umesto pesimističke „negativne dijalektike“ Frankfurtske škole i poređenja kapitalizma s fašizmom, Habermas nudi razloge za nadu. On predviđa mogućnost pozitivnog preobražaja kapitalističkog društva u demokratsko društvo „komunikacije koja je slobodna od dominacije“, čiji su članovi svesni i sposobni da javno priznaju i prihvate osnove svojih društvenih odnosa i da demokratski odlučuju o svojoj sudbini. Ti uslovi, smatra on, imaju suštinski značaj u prevazilaženju iluzija izazvanih ideologijom.
Po Habermasovom mišljenju, osobina po kojoj se ljudska vrsta najviše razlikuje od drugih nije društvena interakcija u procesu rada, kao što misli Marx, već društvena interakcija pomoću „govora“ i „komunikacije“. Uzajamno razumevanje je pravi clj ljudskog govora i izvor solidarnosti u društvu. Zadatak kritičke teorije je da razlikuje formalne uslove idealnog govora koji omogućuje komunikaciju, kojim ne dominira nijedan učesnik niti bilo šta drugo i pomoću kojeg pojedinci postižu razumevanje samih sebe i drugih. Tek tada se mogu ostvariti emancipacija i autonomija.
Habermasova teorija komunikativne racionalnosti i idealnog govora je, kaže Jeffries, više liberalna nego socijalistička. On ostaje kritičar kapitalizma, ali ne zbog tržišta, koje podržava,(12) već zbog koncentracije vlasništva nad kapitalom i iskrivljujućih dejstava bogatstva na političku demokratiju. Za razliku od neomarksističkih članova Frankfurtske škole, Habermas odbacuje komunizam i zalaže se za liberalno demokratsko uređenje, tržišnu ekonomiju i socijaldemokratsku državu blagostanja koja štiti prava radnika na zastupljenost i saodlučivanje u donošenju korporativnih odluka.
Liberalni ustavni poredak podrazumeva se i u Habermasovom opisu uslova idealnog govora. To je nužan uslov racionalne komunikacije i uzajamnog razumevanja. Da bi demokratski građani uspešno koristili svoje slobode i učestvovali u promišljenoj demokratskoj raspravi, moraju im biti garantovana jednaka osnovna prava i slobode, kao i odgovarajuća materijalna sredstva.
Kao što Jeffries primećuje, Habermas je izgradio najsloženiju i najsistematičniju filozofsku i društvenu teoriju posle Kanta i Hegela. I kao što mi je rekao John Rawls, on je prvi veliki nemački filozof posle Kanta koji podržava i savesno brani liberalizam i ustavnu demokratiju. U tome je veliki deo Habermasovog istorijskog značaja, posebno kad imamo u vidu da su Hegel, Schopenhauer, Marx, Nietzsche, Heidegger i većina članova Frankfurtske škole odbacivali liberalizam.
***
Pre nego što su se iz Kalifornije vratili u Nemačku 1949. godine, Adorno i drugi su sproveli istraživanje objavljeno pod naslovom Autoritarna ličnost (1950). Njihov cilj je bio da utvrde „novi antropološki tip“ koji je sklon da se poistovećuje sa autoritarnim vođama. Na upitnik sačinjen tako da meri i rangira ljude po njihovom fašističkom potencijalu – „F-skala” – odgovorilo je 2.099 ljudi. Svi su bili beli, agnostici, pripadnici američke srednje klase. Adorno je opisao autoritarnu ličnost pomoću devet ličnih osobina:
– Kruto prihvatanje konvencionalnih vrednosti srednje klase.
– Pokoran, nekritički stav prema idealizovanim moralnim autoritetima sopstvene grupe.
– Odbijanje subjektivnog, imaginativnog i bolećivog.
– Sklonost ka… osuđivanju, odbacivanju i kažnjavanju ljudi koji narušavaju konvencionalne vrednosti.
– Verovanje u mističnu predodređenost individualne sudbine…
– Zaokupljenost dimenzijom dominacija-pokoravanje, snažno-slabo, vođa-sledbenik; poistovećivanje s moćnim ličnostima…
– Generalizovano neprijateljsko ponašanje, ocrnjivanje ljudskog.
– Sklonost verovanju da se u svetu nastavljaju necivilizovano ponašanje i opasnosti; projektovanje nesvesnih emocionalnih impulsa na spoljašnji svet.
– Preterana zabrinutost zbog seksualnih ponašanja.
F-skala je žestoko kritikovana zbog mnogih nedostataka, između ostalog zbog pretpostavke da su konzervativizam i autoritarizam tesno povezani. Kritičari su se čudili što autoritarizam nije povezan s komunizmom i isticali da postoji jasnija suprotnost između liberalne demokratije i totalitarizma, i na levici i na desnici. Iako je Frankfurtska škola strogo osudila sovjetski totalitarizam, nije ga osudila tako oštro kao što je osudila nacizam. Razlog za to je lično iskustvo njenih članova, nemačkih Jevreja čiji je svet fašizam uništio.
Jeffries dodaje da su mislioci Frankfurtske škole odbili da stave u isti koš totalitarizam i fašizam i da ih jednako osude zato što su smatrali da u svakom društvu, čak i u liberalnom kapitalističkom, postoji neki oblik dominacije. Adornova, Horkheimerova i Marcuseova sklonost da kritikuju kao fašističko sve što danas smatramo običnim – kupovanje i potrošačko društvo, popularnu muziku i kulturu, radijsko i televizijsko oglašavanje – još više udaljava Frankfurtsku školu od liberalnih senzibiliteta. Možemo ponekad žaliti zbog kapitalističkih ekscesa i ispraznosti konzumerizma, ali malo je onih koji osuđuju kapitalizam kao moralnu pokvarenost sopstva koja nas sprečava da ostvarujemo istinske ljudske vrednosti ili da saznamo istinu o sebi i svojim društvenim odnosima.
Noviji događaji pokazuju, međutim, da kritika Frankfurtske škole može opet postati aktuelna. Nedavni predsednički izbori koristili su se autoritarnom taktikom i manipulacijom da bi pridobili ljude koji su posebno podložni takvim metodama; završili su se bezmalo potpunom pobedom jedne političke stranke koja u sebi spaja liberterski program privatizacije (ako ne i ukidanja) mnogih javnih funkcija i dominaciju pomoću koncentrisanog kapitalističkog bogatstva. Tako je na položaj predsednika dospeo čovek sa autoritarnim sklonostima koji namerno izaziva podele i nema razumevanja za javno dobro ili ga se ono ne tiče. Koliko god nam se nekad činila daleka osuda koju je Frankfurtska škola izrekla na račun sprege kapitalizma i autoritarizma, njena kritika nije zanemarljiva sad kad se suočavamo s jačanjem nativizma, slepom verom u demagoga, odbojnošću prema nauci i razložnoj argumentaciji i željom da se prihvati režim zasnovan na dezinformaciji i manipulaciji.
Samuel Freeman, The New York Review of Books, 23.03.2017.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net, 26.08.2017.
Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on RedditShare on TumblrShare on StumbleUponShare on LinkedInEmail this to someone
________________
(1) Ostali važni članovi bili su Friedrich Pollock, Franz Neumann, Otto Kirchheimer, marksistički ekonomista Henryk Grossman i Leo Löwenthal, koji je predavao sociologiju na Berkliju do kasnih osamdesetih godina; on je umro 1993, što znači da je nadživeo druge članove prve generacije.
(2) Ti eseji su objavljeni na engleskom 1968. u zbirci pod naslovom Illuminations, za koju je predgovor napisala Hannah Arendt. Vidi i Mark Lilla, „The Riddle of Walter Benjamin“, u NRB, 25. maj 1995, gde se prikazuje Benjaminova sabrana prepiska. Lilla izražava žaljenje zbog Benjaminovog uticaja na postmoderniste i tvrdi da su oni iskrivili njegove prave preokupacije. Vidi i prikaz Charlesa Rosena Benjaminove knjige Origin of German Tragic Drama na ovim stranama, od 10. novembra 1977.
(3) Spekulaciju da su Benjamina ubili Staljinovi agenti Jeffries smatra sumnjivom. Vidi Edward Rothstein, „Connections: A Daring Theory That Stalin Had Walter Benjamin Murdered“, The New York Times, 30. jun, 2001.
(4) Ta rečenica stoji na Benjaminovoj nadgrobnoj ploči u Port Bou.
(5) Adorno je kasnije govorio o „osnovnom principu buržoaske subjektivnosti, bez kog ne bi bilo Aušvica“.
(6) Adorno je bio i klasični pijanista; studirao je komponovanje sa Albanom Bergom, komponovao atonalnu muziku i napisao više eseja o modernizmu u likovnoj umetnosti i muzici. Neki od tih eseja (o Mahleru, Schoenbergu i Zemlinskom) znatno su doprineli razumevanju moderne muzike. Vidi Roger Scruton, „Why Read Adorno?“ u Understanding Music: Philosophy and Interpretation (Continuum, 2009). Ali poznato je i Adornovo mišljenje da džez pogoduje fašizmu i da „naprosto veliča ugnjetavanje“.
(7) Gordon objašnjava i to kako je Adorno kritikovao Sartra i francuske egzistencijaliste zbog njihovog oslanjanja na „staru idealističku kategoriju slobodnog čina subjekta“. Oni navodno zanemaruju kulturne uslove „neslobode“ koji diktiraju prividno slobodan izbor i činjenicu da smo beznadežno uronjeni u lažna verovanja i vrednosti. Spontani činovi „bezuslovne slobode“, o kojima govore egzistencijalisti, puka su iluzija. Vidi Negativna dijalektika.
(8) On je poricao Edipov kompleks i odbacio Freudovo uverenje da ne može biti sklada između sopstva i društva.
(9) Vidi prikaz Georgea Lichtheima na ovim stranama od 20. februara 1964, i razmenu pisama između Georga H. Fromma, Williama Leissa, Johna Davida Obera, Arnoa Wasermana, Edwarda J. Wilkinsa, et al., i Lichtheima od 19. marta 1964.
(10) Jeffries kaže da je „skeptičan stav prema mogućnosti da se ljudi određuju i oslobađaju kroz rad postao osobeni znak kritičke teorije tokom njenog razvoja od tridesetih godina nadalje“. Adorno je primetio, napominje on, da je Marx želeo da pretvori svet u „ogromnu radionicu“. A Benjamin je rekao da vulgarno marksistička koncepcija rada „već pokazuje tehnokratske osobine koje će se kasnije ispoljiti u fašizmu“.
(11) Adorno je rekao da je „buržoaski skepticizam, čije je doktrinarno otelovljenje relativizam, tupav“. Štaviše, „relativizam… je uvek bio povezan s momentima reakcije, počev od raspoloživosti sofista za moćnije interese“. Vidi Negativna dijalektika.
(12) U svom članku iz 1990. „Šta danas znači socijalizam?“, Habermas kaže: „revolucionarne promene koje se zbivaju pred našim očima šalju nam nedvosmislenu poruku: složena društva nisu sposobna da se reprodukuju ako ne napuste logiku ekonomije kojom upravlja isključivo tržište“. Vidi New Left Review, sv. 183, br. 1 (septembar-oktobar 1990).