Turska je u nedelju 21. janura krenula u vojnu operaciju širokih razmera protiv sirijskih Kurda. Sedamdesetak turskih borbenih aviona napalo je položaje kurdske milicije u pokrajini Afrin na severu Sirije, a potom su, presecajući tursko-sirijsku kopnenu granicu, krenuli i tenkovi. Kao i obično, sa mesta sukoba stižu protivurečne vesti. Turska se hvali velikim uspesima, mada pet kilometara pređenih za dva dana ne ostavljaju neki naročit utisak. Kurdske snage saopštavaju da su već u prvim satima borbe uništena tri turska tenka i da je napad odbijen. Cilj „Maslinove grane“ (turski naziv operacije) je stvaranje 30 kilometara široke bafer zone, koja bi zaštitila Tursku od upada „terorista“ povezanih sa Kurdskom radničkom partijom unutar zemlje.
Piše: Aleksandar Goljc, Ежедневный журнал
Prevod: Haim Moreno, Peščanik
Događaji na severu Sirije pokazuju kako Ankara i Moskva shvataju međunarodnu politiku. Po Putinu i Erdoganu, radi se o nekoj vrsti novog Parka iz doba jure, gde krupne zveri nadiru i proždiru one sitnije. Da jedne drugima ne bi smetale, krupne grabljivice prethodno precizno određuju i dele svoja lovišta. Načelnik turskog generalštaba i načelnik njihove nacionalne obaveštajne službe su tako posetili Moskvu radi dobijanja ruske saglasnosti za izvođenje ove operacije. Zašto, zapitaće se mnogi. Pa zar predstavnici ruske armije već mesecima ne tvrde kako naši sistemi protivavionske odbrane kontrolišu čitav vazdušni prostor Sirije?
Osim toga, poslednjih par meseci Moskva tvrdi da je u toj istoj pokrajini Afrin naša armija uspešno obavila posao stvaranja nekakve „bezkonfliktne zone“. Za ostvarenje tog cilja je navodno osnovan nekakav Centar pomirenja, a radi bezbednosti tog, u svakom pogledu krajnje nejasno definisanog „centra“, u toj oblasti je bio lociran i vojni kontingent (verovatno pripadnika vojne policije). Međutim, neposredno pre turskog napada, naši vojnici su odande brže-bolje evakuisani. „Da bi se predupredile moguće provokacije i isključile pretnje po zdravlje i život ruskih vojnika“, hladnim glasom nas je obavestilo naše ministarstvo odbrane. Uzgred, ruski vojnici su došli u Afrin ne radi zaštite svoje bezbednosti, već kao garant bezbednosti građana ove pokrajine. Moj savet i skromni doprinos rešavanju ovog problema bi bio sledeći: ubedljivo najbolji način za „isključivanje pretnji po zdravlje i život ruskih vojnika“ je ne slati ih nigde van teritorije Ruske Federacije.
Sada je postalo više nego jasno da je vojno prisustvo Rusije u Siriji deo cinične geopolitičke igre, u kojoj naši vojnici imaju ulogu vazda neophodne monete za potkusurivanje. Ovo poslednje povlađivanje Rusije Erdoganu neki analitičari vide kao naknadu za čin dobre volje Ankare, koja će Gaspromu najzad odobriti izgradnju druge grane Turskog toka. Bogami, ova naša vlast zaista misli da svet još uvek živi i funkcioniše saglasno principima epohe Palmerstona.
U isto vreme, predstavnici kurdskih boraca Moskvu direktno optužuju za izdaju. „Ruske oružane snage su skoro godinu dana boravile kod nas, a sada su nas bez reči ostavile na milost i nemilost turskim zavojevačima. Jedino što nam preostaje je da se sami branimo“, izjavio je portparol Jedinica za zaštitu naroda u Afrinu, Birusk Hasaka.
Ali naše ministarstvo odbrane ove reči otvorenog prekora nimalo ne uznemiruju. Za tursku ofanzivu oni u potpunosti krive (a koga bi drugog nego) Ameriku. „Najnoviju krizu na severu Sirije izazvali su provokativni koraci SAD usmereni na oblasti koje su naseljene pretežno kurdskim stanovništvom“, rečeno je u zvaničnoj izjavi naše vrhovne vojne institucije. „Američko pojačano i nekontrolisano naoružavanje proameričkih grupa kurdskih boraca na severu Sirije, između ostalog i protivavionskin raketnim naoružanjem, uslovilo je brzu eskalaciju zategnutosti u toj regiji i dovelo do vojne intervencije turske armije“, uveravaju nas naši vrli ljubitelji ratnih igara.
To što sve direktno zainteresovane i manje zainteresovane zaista čudi je da se danas u Moskvi više niko ne seća šta je zvanično bio glavni razlog našeg direktnog vojnog uplitanja u sirijski problem. Da podsetim: bila je to na sva zvona oglašena odbrana suvereniteta i teritorijalnog integriteta Sirije. Zato je Bašar Asad oštro osudio „drski napad Turske na grad Afrin“. Na tursku agresiju je oštro reagovao i Iran, drugi ruski partner u poslu podrške Asadovom režimu.
Sve ovo naravno dovodi u veliku sumnju održavanje Kongresa sirijskog naroda u Sočiju, koji je prema dogovoru Moskve, Ankare i Teherana bio planiran za kraj januara ove godine. Po verziji koju je krajem prošle godine lansirala Moskva, ovim sastankom bi bio otvoren put ka političkom regulisanju problema i konačnom prekidu šestogodišnjeg građanskog rata u Siriji. Ali kako vidimo, geopolitičke igre Moskve i Ankare povećavaju šanse da se ovaj rat oduži u beskraj.