Organizovanje pokreta nije proces ideološkog provodadžisanja. Politički stavovi većine ljudi neće biti slični našima kao jaje jajetu, a čak i ljudi koji se u nečem potpuno slažu s nama mogu imati veoma različito mišljenje o nečem drugom. Kad organizatori imaju različita uverenja ili identitete i ne razumeju se dobro među sobom, mogu početi da vređaju jedni druge iako žarko žele da grade na temelju solidarnosti. Nastojanja da se izgradi raznovrstan, međugeneracijski pokret, generišu sukobe i nelagodu. Ali želja da se grupa svede na prostor u kom se lako postiže saglasnost ne pomaže u građenju pokreta.
Autori: Kelly Hayes, Mariame Kaba, Boston Review
Prevod: Slavica Miletić, Peščanik.net
Sile koje nas ugnjetavaju možda se nadmeću i međusobno sukobljavaju ali kad, na primer, kapitalizam i nadmoćnost belaca osete da su ugroženi, oni sarađuju i usklađuju se na osnovu svojih smrtonosnih i eliminatorskih zajedničkih interesa. Ugnjeteni, s druge strane, često zahtevaju ideološko slaganje ili čak srodnost kad nastoje da uzdrmaju ili ukinu strukturno nasilje, a to moćnima daje prednost koju nije lako dostići.
Moramo da radimo s ljudima s kojima se ne identifikujemo u potpunosti i koji nam se čak i ne dopadaju. Prosto rečeno, potrebno nam je više ljudi. Šta to znači? Ne govorimo o započinjanju tragalačke ekspedicije čiji je cilj da nađe neotkrivenu armiju ljudi s već bezmalo izgrađenim sličnim političkim stavovima, ljudi s kojima bismo se lako i prirodno udružili. Umesto toga, organizovanje u obimu koji zahtevaju naše borbe znači nalaženje zajedničkog tla sa širokim spektrom ljudi s kojima inače nikad ne bismo sarađivali i građenje zajedničke političke prakse u traganju za pravednijim rešenjima. U tom procesu možemo se udruživati s ljudima koji sasvim izričito dele naša uverenja, ali kad stvaramo pokret, a ne krug istomišljenika, moramo se povezivati s ljudima s kojima nemamo mnogo šta zajedničko. Možemo se osloniti na svoja očekivanja od takvih ljudi i pregovarati o protokolima uzajamnog poštovanja, ali činjenica je da ćemo se nekad osećati nelagodno pa i uvređeno. Ponekad ćemo morati konstruktivno da kritikujemo ponašanje nekih ljudi ili da im damo prostora da se razvijaju. Ponekad ćemo morati beskompromisno da povučemo granice, ali ako nismo u stanju da se organizujemo izvan sopstvene zone komfora, nikad nećemo izgraditi dovoljno širok pokret za borbu protiv sila spremnih da nas unište.
***
Neke grupe su iz nužde naučile da zaobilaze razlike i animozitet. Zatvorenici koji se organizuju u kaznenoj ustanovi, na primer, često nauče da stave na stranu svađe, suparništva i lične razlike jer shvataju neophodnost saradnje s onima koji su u istom položaju.
Kao što su Kelly i organizatorka Ejeris Dixon napisale u Truthoutu, u junu 2020, kad su raspravljale o solidarnosti naspram desničarskog nasilja i uspona fašizma:
„Ne moraju nam biti ideološki bliski svi ljudi s kojima sarađujemo na nekoj konkretnoj stvari. Vešti organizatori morali bi biti sposobni da rade s ljudima koji im nisu po volji ili su im čak odbojni. Dovoljno je da zamislite napad fašista na ulici. U takvoj situaciji postoje samo dve strane: na jednoj je naoružana policija koja vrši nasilje, na drugoj svi ostali. Potrebno je da vidimo jedni druge u tom svetlu dok posrćemo pod nezamislivim nasiljem i batrgamo se da ostanemo živi i na slobodi i da zaštitimo jedni druge.“
Neće to biti lako zato što su bela suprematija i klasizam ubacili mnoge klipove među točkove naših zajednica. Pričinjene su velike štete i potrebni su vrlo teški razgovori, ali uzmaći od tog posla u ovom istorijskom trenutku znači abdicirati od odgovornosti. Nije preterano reći da je ugrožen ceo svet, i ne možemo sebi dozvoliti da minimalizujemo zahtev koji nam se upućuje.
To ne znači da nam nije potreban predah od haosa i povremenih neprijatnosti koje prate rad u širokim pokretima. Svakom je potreban prostor u kom može da radi unutar svoje zone komfora. Bilo da je taj prostor kolektiv, interesna grupa, proizvodni pogon, partijska ćelija ili grupa prijatelja, potrebni su nam ljudi koji nas vide i čuju, ljudi čije vrednosti delimo. U ovako nasilnom i ugnjetačkom svetu, svi imamo prava na utočište. Mnogi organizatori koji učestvuju u širim organizacionim naporima imaju čvrsto sagrađen dom, ponekad zasnovan na zajedničkom identitetu.
Ali široki pokreti su borbe, a ne utočišta. Oni su puni protivrečnosti i izazova za koje nismo pripremljeni.
Uspešni organizatori deluju izvan sopstvene zone komfora; kad je potrebno, kreću se u onom što bismo mogli nazvati njihovom „protegnutom zonom“. Niko ne mora biti u stanju da radi sa svakim, ali koliko daleko izvan granica lakog slaganja možete da se pružite? Koliko empatije možete da osećate za ljude koji ne razumeju u potpunosti vaš identitet i vaše iskustvo ili koji nisu imali jednak pristup slobodarskim idejama? Koliko nelagodnosti možete da podnesete kad je ono u šta verujete zaista ugroženo?
Na ta pitanja niko ne može da odgovori umesto vas jer svako mora samostalno odlučivati o tome s kim će se povezivati i graditi, ali ako od sebe ne zahtevamo da podnesemo izvesnu meru nelagode, naš politički domet će biti vrlo ograničen. Da bismo raširili praksu svoje politike u svetu, moramo biti u stanju da se organizujemo izvan svoje zone komfora. Ljudima čije reči i ideje nisu dorasle našim često je potreban prostor da se razvijaju, i neki se razvijaju gradeći odnose i radeći – često na nespretan ili nesavršen način. Promena nečijih političkih ideja nije jednostavna; ne možete pridošlicama dati nove političke smernice i reći im: „Tvoje su loše, koristi ove.“ Umesto toga ponekad ćemo morati da pratimo te ljude na njihovom haotičnom putu menjanja. Moramo, takođe, imati na umu da smo i mi, koliko god da smo daleko odmakli, i dalje na sopstvenom haotičnom putu menjanja i da će tako biti sve dok nastavljamo da se razvijamo.
***
Za takav rad potrebne su mnoge veštine, pa i sposobnost slušanja. Kad razmišljamo o bavljenju aktivizmom, često postavljamo pitanje: „Da li sam spremna da me uhapse?“ mada je za novu aktivistkinju zapravo važnije pitanje: „Da li sam spremna da slušam, čak i kad mi to teško pada?“
Organizatorka i profesorka Ruth Wilson Gilmore kaže da je naučila da sluša zahvaljujući vremenu provedenom u organizaciji Anonimni alkoholičari. „Najvažnija stvar koju sam naučila, posebno u prvih nekoliko godina dok sam odlazila na sastanke, bila je lepota pravila da se nikom ne sme upadati u reč. To je najbolje što mi se ikad dogodilo, to što nikom nisam smela da kažem da ne lupeta. Morala sam da slušam, morala sam da naučim da slušam.“ Potreba za upadanjem u reč i primedbama bila joj je duboko usađena. „Uvek sam bila štreberka i sveznalica“, rekla nam je. „Postojala je napetost između moje strasti prema učenju i mog sveznalaštva, koje je htelo da svi saznaju da ja već sve znam.“
U početku, slušanje joj nije bilo lako – niti joj je izgledalo naročito produktivno. „Sedela sam na tim sastancima i slušala ljude koji su govorili, i slušala ih, i slušala, i u početku sam mislila, ʼNe razumem ovo, ne razumem ovoʼ. U prvim danima za mene je to bio verbalni performans. Najvažnije mi je bilo: ʼNeću piti kad odem odavde. Neću piti, neću uzimati drogu.ʼ“
S vremenom je Gilmore počela da ceni ulogu slušanja u kolektivnoj borbi članova grupe protiv zavisnosti od droge i alkohola – čak i kad nije cenila ono što je čula. „Sve sam se više nervirala jer je neki seksista mleo o ženama i svojoj supruzi, a onda je neko drugi govorio koješta, ali naučila sam da sedim i slušam, i da ne ispuštam iz vida nagradu koja nije bila samo to da ja prestanem da pijem, već i saznanje da mogu prestati samo ako svi prestanu.“
Posvećenost dobrobiti svake osobe u prostoriji i slušanje svih priča pomogli su joj da razvije strpljenje. „Ta promena prenela se na organizacione poslove kojima sam se bavila i pre nego što sam prestala da pijem“, rekla nam je.
Naša sposobnost da konstruktivno radimo s drugim ljudima podupire naš trud. Moramo negovati tu sposobnost i poštovati njen značaj na sve one načine na koje to naše društvo ne radi. Veština konstruktivne saradnje započinje slušanjem.
Kao i mnogi drugi aspekti organizovanja, slušanje je praksa, ponekad i strateška. Možda nam je potrebno da čujemo neku istinu koja nam je neprijatna. Slušanje stvara prostor za to. Čak i kad osoba koja govori greši, ako je slušamo, ipak možemo nešto naučiti. Zašto se oseća tako kako se oseća? Odakle je dobijala informacije i uverenja? Šta na nju utiče? Šta podstiče njenu odlučnost? Zašto okleva da se više ili hrabrije angažuje? Zašto se našla u istom prostoru s nama uprkos svim razlikama? U čemu se slažemo, na kojim zajedničkim stavovima možemo graditi? Čime nas ta osoba iznenađuje? Dobar organizator želi da razume te stvari o ljudima oko sebe, a ne može ih razumeti ako ne sluša.
Organizatori će često ponavljati maksimu: „Moramo da upoznamo ljude onakve kakvi jesu.“ To je teško kad ne znamo kakvi su. Ako ih ne budemo saslušali, kako ćemo to saznati? Odnosi se ne grade na pretpostavkama, opštim mestima i stereotipima. Moramo da razumemo ljude s njihovim jedinstvenim iskustvom i traumama, borbama, idejama i motivacijama jer će sve to uticati na njihov rad u organizaciji. Neki aktivisti koji su usmereni samo na zadatak odbijaju aktivnosti koje podrazumevaju „govor o osećanjima“. Takav stav je zajednički onima koji loše slušaju. Ključna veština upijanja reči druge osobe, strpljivo, promišljeno, s poštovanjem, bolno nedostaje u našem društvu. Zato je besmisleno očekivati da će ona izroniti u svom razvijenom obliku onda kad je najpotrebnija, na primer na burnom sastanku, ako u svom radu ne razvijamo kulturu slušanja. Grupna kultura koja učesnicima omogućuje da razvijaju veštine slušanja važan je sastojak uspešnog organizovanja. Politička obuka može stvoriti prilike u kojima učesnici slušaju jedni druge, bez prekidanja, s umesnim komentarima i razmenom mišljenja. Na primer, tokom Velike depresije, organizatori komunističkih sindikata u Besameru, u Alabami, na svakom sastanku su posvećivali pola sata političkoj obuci. Trideset minuta materijal je čitan naglas, što je članovima koji nisu mogli da čitaju omogućavalo da čuju informaciju. Zatim bi se petnaest minuta raspravljalo o tom materijalu i svi su dobijali priliku da govore i slušaju.
Kad nešto organizujemo, očekujemo od ljudi – pa i od sebe – da odbace navike koje nam je usadilo ovo društvo pukom snagom volje; u stvarnosti nam je potrebna praksa. Aktivnosti koje nam pomažu da razvijamo praksu slušanja mogu nas učiniti boljim organizatorima, poboljšati naše lične odnose i doprineti građenju snažnijih i trajnijih pokreta.
***
Dok gradimo održivije pokrete, moramo razmišljati o strategijama reagovanja na greške organizatora. Društvene mreže često imaju nultu toleranciju za političko neznanje ili zablude. Platforme poput Twittera doprinele su ostvarivanju ogromnih postignuća u radu pokreta, ali su istovremeno stvorile arenu za političke prezentacije i kritike koje često nemaju nikakve veze s građenjem strateških ciljeva i odnosa među ljudima. Za mnoge ljude društvene mreže nisu sredstvo organizacije već oblast političke prezentacije i njene publike. Neki organizatori se zalažu za solidarnost i svest na društvenim mrežama, ali onda kritikuju ili čak sasecaju nesavršene prezentacije ili one koje im se čine neiskrene. Kao u televizijskim rijalitijima, pojavljuju se miljenici, a neke osobe se izbacuju glasanjem.
Kad se pre svega usmerimo na prezentaciju solidarnosti ponavljanjem pravih reči ili slogana, nije neobično što to nekima izgleda isprazno, pa i neiskreno. Izvikivanje slogana nije isto što i organizovanje, i pomodne, šuplje reči u službi neke ideje neće isprazniti nijedan kavez niti će promeniti ičije materijalne uslove. Umesto da se usredsredimo na gramatiku politike drugih ljudi, mi organizatori moramo se zapitati šta želimo da ti ljudi urade.
Kad se razvije debata o jeziku, moramo imati na umu u kojoj meri se promenio jezik otpora i oslobođenja. Termini i žargon koje danas koristimo nisu plod traženja nekih „pravih reči“ koje su uvek bile tu i čekale da ih nađemo, samo što to našim prethodnicima nije pošlo za rukom. Jezik koji danas koristimo u pokretima predstavlja beskrajan proces traganja za rečima koje ovaploćuju iskustvo potlačenih povezano s njihovom istorijom, njihovim sadašnjim životnim uslovima i kulturom u kojoj žive. Politički jezik nalik onom kojim se piše zakon pogrešno razume svoju svrhu. Ako te reči postoje da bi nas podelile u kategorije – na one koji mogu s lakoćom da raspravljaju o idejama i one koji to ne mogu – kakva je njihova vrednost u borbi za slobodu?
Mada je važno preispitivati terminologiju i baviti se njenom evolucijom, ovladavanje jezikom ne izaziva sistemsku promenu i ne menja ničije materijalne uslove. Pojam „savezništva“ (allyship), na primer, često počiva na prezentaciji a ne na konkretnoj akciji. Isto tako, ljudi koji veruju da su „dobri ljudi“ često shvataju dobrotu kao nepromenljiv identitet o kome svedoče njihova izrečena osećanja o nepravdi, a ne konkretni postupci. Dobrota je za njih ideja koju treba braniti, a ne nešto što nastoje da stvaraju u svetu zajedno s drugim ljudima. Liberalna većina često pada u zamku takvog razmišljanja zato što liberalna politika mnogo drži do političkog identiteta kao presudnog merila za to da li je neko dobar ili loš (na primer, demokrate su dobre, republikanci su loši). Ali levica može da upadne u sopstvenu verziju te zamke kad politiku vidi kao test za sposobnost jezičkog izražavanja ili deklamovanja ideja.
Naše pokrete ne vodi nastojanje da nađemo prave reči, već želja da se kolektivnom borbom ostvari promena. Trudimo se da razumemo ideje i pretvorimo ih u akciju. Nespretnost je neizbežna, ali kao što kaže Gilmore, „tu pomaže praksa“.
Dixon naglašava da ljudi koji se pridružuju neće biti savršeni, ali nije dobro da organizatori predviđaju njihove greške i nastoje da ih preduprede. „Bojim se da smo stvorili kulturu u kojoj se ljudi suviše plaše da će pogrešiti“, rekla nam je. „Misle da moraju sve da analiziraju pre nego što otvore usta. Pokušavam da gradim takve odnose u organizaciji da ljudi mogu da govore o onom čega se plaše ili stide ili o nečem što svi moramo da naučimo. Samo tako ćemo uspešno graditi bliskost i brinuti jedni o drugima u situaciji sve veće ugroženosti.“
Kad se izgubi poverenje, kaže Dixon, organizacija postaje ne samo teža već i osetljivija na nadzor i infiltraciju: „Veliki deo Kontraobaveštajnog programa FBI seje nepoverenje unaokolo.“ Zato organizovanje mora pre svega graditi odnose poverenja, a to je moguće samo ako je ljudima dozvoljeno da budu ranjivi i da prave greške.
Učenje i sazrevanje pred drugima može biti neprijatno, čak i zastrašujuće, posebno ljudima koji su u prošlosti bili omalovažavani. Čak i iskusni organizatori kao što je Dixon često strahuju da će jezičke greške poremetiti njen rad. „Imam jedan mali tim organizatora i najčešće pretresamo pitanja koja se plašimo javno da postavimo“, priznala je. „To je naš mali politički obrazovni kružok gde pitamo ʼŠta ovo znači?ʼ ili ʼDa li je ovo sranje?ʼ ili ʼKako bi ovo trebalo reći? Čini mi se da ne valja ovako.ʼ“ Dixon smatra da je „svakom potrebno takvo pretresanje“ i nada se da mnogi naši pokreti mogu funkcionisati u istom duhu i pružati ljudima priliku da se „ne plaše u procesu razvoja“.
„Najveći deo našeg rada je građenje i održavanje odnosa među ljudima i izbegavanje štete“, rekla nam je. „Zanemarivanje takvih stvari razbija grupu. To će razbiti svaki projekat.“ Dixon naglašava značaj rešavanja sukoba i mehanizama pozivanja na odgovornost u grupi – to jest metoda kojima se grupa ili zajednica suočava s mogućom štetom – metoda kao što su mirovni krugovi ili transformaciona pravda. Ali nas istovremeno podseća da ljudi mogu biti pozvani na odgovornost samo ako se razvijaju. „Ljudi moraju izgraditi veštine i mehanizme prevazilaženja sukoba. Nekad se ne izvinimo. Nekad nismo odgovorni. Nekad uradimo nešto štetno. Nekad uradimo nešto što se kosi s normama [grupe] zato što nas niko nije s njima upoznao, a onda nam se to natrlja na nos.“ U organizacionom prostoru pozivanje na odgovornost nema smisao korekcije ili kazne, ali naš poriv za kažnjavanjem ga može skrenuti u tom pravcu. Lako zaboravljamo greške koje smo mi sami pravili i u pokretu i u životu. Ponekad naše istresanje na druge ima koren u nekom bolu ili traumi koje smo doživeli, a ponekad u nelagodi zbog nečeg pogrešnog što smo rekli ili uradili u vreme kad nismo znali ono što sad znamo. Mnogi od nas danas ne bi ostali u ovome da neko nije imao strpljenja s nama. Čak i ako nikad ne razvijemo osećanje uzajamnog poštovanja i razumevanja, ako nam neki ljudi s kojima radimo nikad ne postanu draži, i dalje možemo da gradimo moć s njima. U mnogim slučajevima to moramo. Najzad, ulog je ceo svet. Moramo se zapitati koliko naše nelagode je on vredan?