Empirijski nalazi jasno pokazuju da su demokratije poslednjih godina bile u opadanju, kako po broju tako i po kvalitetu. Otuda sledi da je u usponu neki novi politički sistem koji zamenjuje demokratiju. Kako se ta alternativa razlikuje od istorijski poznatih oblika autokratske politike još nije sasvim jasno. Pažnju javnosti uglavnom privlače politički moćnici, kao što su bivši predsednik Sjedinjenih Država Donald Trump i bivši predsednik Filipina Rodrigo Duterte, ali takve figure nisu ništa novo u istoriji sveta. Pravo pitanje je šta je omogućilo njihov uspon i hoće li njihov metod upravljanja opstati i posle njih?
Piše Jan-Werner Müller, Foreign Policy
Preveo Đorđe Tomić, Peščanik.net
Tri nedavno objavljene knjige posvećene političkim sistemima u 21. veku nude različite odgovore na ta pitanja. U jednoj se zaključuje da umesto otvorene represije današnji autokrati radije koriste manipulaciju građanstvom; to je verovatno najsofisticiraniji i najutemeljeniji prikaz novih alternativa demokratiji. U drugoj se ispituju greške liberalnih demokratija u ophođenju sa novim autokratima. Tema treće knjige je faktor koji je navodno doveo do opadanja demokratije – to su rastuća diversifikacija društava i teškoće u upravljanju takvim društvima – ali otuda ne sledi da su demokratije osuđene na propast.
***
Dominantan je utisak da se današnje autokratije razlikuju od nekadašnjih diktatura po tome što se vladari koji bezobzirno koncentrišu vlast u svojim rukama uzdržavaju od formalnog ukidanja institucija kao što je parlament. Štaviše, ne odriču se ni ideje demokratije. Sergei Guriev i Daniel Treisman to potkrepljuju empirijskim podacima u knjizi Spin doktori. Guriev i Treisman, eksperti za Rusiju, razlikuju „diktature straha“, tradicionalni model koji ideološku jednoobraznost osigurava terorom, i „diktature spinovanja“ kao noviji oblik u kome se ne pribegava otvorenoj represiji dok izgledi za smenu vlasti ostaju zanemarljivi.
Tradicionalne autokratije nisu nestale. Guriev i Treisman konstatuju da je Kina, kao najistaknutiji primer tog tipa, upravo obavila proces „digitalizacije starog modela izgrađenog na strahu“. Ipak, trend promene je evidentan: koristeći empirijski model autori su ustanovili da je u ukupnom broju autokratija udeo diktatura straha opao sa 60 odsto, koliko je iznosio 70-ih godina 20. veka, na manje od 10 odsto u periodu posle 2000. godine. U međuvremenu je udeo diktatura spinovanja porastao sa 13 na 53 odsto.
Spin diktatori stalno skreću pažnju stanovništva sa pravih problema i tako ga čine poslušnim. Oni ne insistiraju na neprekidnoj lojalnosti. Izborne pobede sa 99 odsto dobijenih glasova izazivaju gnev građana. Zato će se novi diktatori pobrinuti da pobeda bude dovoljno ubedljiva da demorališe opoziciju, a da pritom ne proizvede utisak očigledne prevare. Guriev i Treisman pionira tog novog oblika autoritarizma nalaze u Singapuru, gde je Li Kvan Ju, premijer od 1959. do 1990, uspeo da održi privid demokratije redovnim organizovanjem izbora. Umesto da opozicione lidere hapsi zbog drugačijeg mišljenja, izvodio ih je pred sud zbog kleveta. Posle bankrota zbog dosuđenih kazni gubili su pravo da se kandiduju, jer je usvojen zakon koji građanima koji su bankrotirali zabranjuje obavljanje javnih funkcija.
Ako su se tradicionalne autokratije oslanjale na iluziju konsenzusa, današnji autokrati nastoje da osiguraju konsenzus izgradnje iluzija – bilo da je to iluzija opstanka stvarne demokratije, neograničene kompetentnosti vladara ili povratka stare veličine. Guriev i Treisman primećuju da mnogi od takvih lidera u početku uživaju znatnu popularnost – primer je predsednik Rusije Vladimir Putin – da bi onda postepeno transformisali institucije da ne izgube vlast kada se okolnosti promene. Takav autokratski model lako prelazi nacionalne granice, tvrde autori, između ostalog i zato što ne podrazumeva jedinstvenu ideologiju (Li Kvan Ju je sebe nazivao pragmatičarem).
Guriev i Treisman navode mnoštvo empirijskih podataka kojima potkrepljuju iznete tvrdnje. U svakom od poglavlja opisani su različiti mehanizmi koje su diktatori 21. veka koristili da sačuvaju vlast, a da se pritom ne prikažu kao tirani. Autori pokazuju da su današnji autoritarni lideri manje nasilni u poređenju sa svojim prethodnicima iz 20. veka. Takođe su manje skloni započinjanju ratova. Ali i tu postoji izuzetak. Guriev i Treisman primećuju da je Putin započeo mnogo više ratnih sukoba nego bilo koji drugi spin diktator: 21 u vreme pisanja knjige, odnosno 22 sa invazijom na Ukrajinu.
Putinovo ponašanje nakon početka rata u Ukrajini dovodi u pitanje neke od aspekata prikaza novog autoritarizma koji nude Guriev i Treisman. Ruski lider je ovog proleća zatvorio poslednje – već marginalizovane – nezavisne medijske kuće u Rusiji i sada radi na nametanju sopstvene ideologije čitavom društvu. Turski predsednik Recep Tayyip Erdogan takođe je na sličan način odustao od simulacije demokratije i napravio iskorak u otvorenu represiju posle pokušaja puča 2016. godine. Izgleda da su današnji autokrati spremni da se vrate na model straha kada se okolnosti promene i međunarodni kontekst im to dopusti.
Pokušaji Erdoganove vlade da uz nategnute legalne izgovore spreči kandidaturu popularnog gradonačelnika Istanbula na predsedničkim izborima zakazanim za narednu godinu bliži su modelu koji opisuju Guriev i Treisman, što pokazuje da represivne taktike mogu koegzistirati sa naizgled mekšim pristupom. Takođe, nezavisno od karaktera njihovih režima, današnjim autokratima u prilog ide još jedan važan faktor: za razliku od 20. veka, kada su mnoge granice bile zatvorene, današnji nezadovoljnici mogu da napuste zemlju. Putin se tako oslobodio stotina hiljada obrazovanih ruskih građana koji su napustili zemlju posle invazije Ukrajine.
Ali činjenica da spinovanje lako može biti zamenjeno istinskim terorom kada prilike to dopuste nije ključni argument protiv teze Gurieva i Treismana. Oslanjajući se na širok uzorak slučajeva oni dolaze do važnih nalaza o stanju politike na početku 21. veka: suprotno uverenju popularnom među liberalnim demokratima posle pada Sovjetskog Saveza, autokratije ne padaju same od sebe; autokrati su sposobni da uče i usavršavaju svoje metode. To što su neki od njih bez razmišljanja pretvaraju u klasične diktatore dovodi u sumnju tvrdnje autora da će „koktel modernizacije“ koja donosi napredak u ekonomiji i naročito obrazovanju na kraju doneti i propast autokratija. Takvi lideri očigledno nisu nepobedivi, ali postavlja se pitanje mogu li oni jednostavno nastaviti da unedogled inoviraju i usavršavaju tehnike vladanja da bi neutralisali političke efekte modernizacije?
***
U novinarskom maniru pisano Doba moćnika Gideona Rachmana odlično dopunjava studiju Gurieva i Treismana napisanu jezikom društvenih nauka. Kao što naslov pokazuje, i Rachman, kolumnista Financial Timesa, veruje da je svet ušao u novo doba. Putin je izvorni arhetip političkog moćnika, a uspon Si Đinpinga na mesto šefa Komunističke partije Kine 2012. godine potvrdio je trend. Važno je primetiti da ovaj model nastao izvan zapada nije ograničen na autoritarne režime: Trump i britanski premijer Boris Johnson takođe su primeri političkih moćnika, piše Rachman.
Smeštanje trapavog pripadnika britanskog establišmenta i saudijskog krunskog princa Mohameda bin Salmana optuženog za ubistvo u istu grupu čini se neprimerenim, ali Rachman veruje da između njih postoji veza. Strategije koje današnji lideri koriste da bi kontrolisali nezavisne institucije, naročito pravosuđe i slobodne medije, veoma su slične, tvrdi on. Slične su i njihove retorike: Johnsonovo raspirivanje sumnji u „ljude koji zaista upravljaju državom“ ne razlikuje se mnogo od Erdoganovih napada na „duboku državu“.
Johnson ne izgleda kao autoritarna politička figura, pa je uspeo da preživi brojne krize zahvaljujući tome što se Velika Britanija u velikoj meri oslanja na nešto što istoričar Peter Hennesy opisuje kao model „dobrih momaka“ na vlasti, model u kom nije moguće da neko ko ostavlja utisak dobrog momka zapravo bude politički odmetnik. Uprkos brojnim ispadima s repertoara autoritarnih političara – kao što su pritisci na izbornu komisiju – Johnsonu su političari, novinari i građani godinama sve opraštali, delom zbog šarmantne persone koju je izgradio, a delom zato što niko nije bio spreman da poveruje da jedna od najstarijih demokratija klizi u pravcu autokratije.
Rachman je imao pristup mnogima od ličnosti o kojima piše, bilo kroz formalne intervjue ili društvene događaje. Između ostalog, on opisuje venčanje kome je prisustvovao pre nekoliko godina, gde je Johnson kao jedan od gostiju izjavio da kolumne koje je pisao protiv Evropske unije ne treba shvatati previše ozbiljno. Naravno, informacije takve vrste nije moguće verifikovati. Rachman piše i da je autokratski mađarski premijer Viktor Orban svog velikog saveznika, poljskog lidera Jaroslawa Kaczynskog, nazvao ludakom nakon što su zajedno proveli jedan dan 2016. godine – što bi trebalo da potvrdi kontrast između Kaczynskog kao nacionalističkog katoličkog fanatika i Orbana kao oportuniste. Ali i to je samo nešto što je neki Orbanov prijatelj ispričao Rachmanu.
Kroz Rachmanov prikaz galerije političkih moćnika provlače se i tonovi liberalne samokritike kada ukazuje na „potrebu zapada da otkriva nove liberalne heroje“. Figure kao što su Erdogan i etiopski premijer Abiy Ahmed nekada su slavljeni kao veliki reformatori; Rachman pokazuje kako političari spremni da ponavljaju ključne reči kao što su globalizacija, diverzitet i dobra uprava automatski dobijaju pažnju i podršku. Ali priznaje da je u tom pogledu i sam grešio i navodi sopstvene kolumne u Timesu kao primer pogrešnih procena figura kao što je indijski premijer Narendra Modi. Postoje li još mračnije strane ove priče – slučajevi kada zapad pruža legitimitet preobraćenicima i u to ime zanemaruje njihove zloupotrebe institucija demokratije? Rachman o tome ne govori.
Bertolt Brecht je rekao: „Teško zemlji kojoj su potrebni heroji“. Teško i onim zemljama u kojima se posao političkih analitičara svodi na nagađanje o tome šta je u glavama lidera. Postoji li neki širi obrazac kojim se može objasniti ovaj trend? Rachman nudi uobičajenu listu polazeći od gubitnika u procesu globalizacije, ali pitanje je koliko se ovaj trend može generalizovati. Politički moćnici u različitim zemljama možda slično izgledaju, ali to ne znači da su razlozi njihovog uspeha identični. Zapravo, Rachmanove analize lokalnih konteksta potvrđuju da karijere autokratskih lidera pokazuju osobenosti koje se ne mogu obuhvatiti uopštenim zapažanjima o globalnom talasu populizma.
Rachman identifikuje jednu posebno pogubnu strategiju moćnika u velikim multietničkim demokratijama kao što su Sjedinjene Države: strah da će „obični ljudi“ – što je eufemizam za belu većinu – biti zamenjeni pretećim „drugim“. Otuda sledi da jedino snažan vođa može zaštititi građanstvo od te „zamene“. Mada su današnji ambiciozni autokrati odustali od najvećeg dela repertoara diktatora 20. veka, sejanja panike se ne odriču.
***
Teorija o velikoj zameni stanovništva – zaveri koja neprijatelje nacije identifikuje kao one koji žele da „naše“ zamene „drugima“– centralni je element radikalno desničarske retorike u mnogim zemljama. Utoliko je važnije nego ikad pažljivo uokviriti rasprave o demografiji. U knjizi Veliki eksperiment Yascha Mounk, istaknuti politikolog, ponavlja zapažanje bivšeg američkog predsednika Baracka Obame i konstatuje da je multietnička demokratija „eksperiment“. Takva formulacija implicira da iza eksperimenta stoji neko ko vuče konce. U svakom slučaju, on je veoma zabrinut da bi se eksperiment mogao loše završiti. Mounk ukazuje na čovekovu plemensku prirodu ili, kako sam kaže, sklonost „grupisanju“. Zemlje visokog diverziteta mogu završiti u anarhiji, brutalnoj dominaciji jedne grupe nad ostalima ili nelagodnom kompromisu u kome je vlast podeljena između više grupa.
Mounk predlaže tri moguća rešenja: prilično nejasno formulisan skup politika; privlačnu metaforu za zamišljanje raznolikog, ali harmoničnog političkog tela; i uopšteno pozivanje na optimizam nasuprot „modernom pesimizmu“ za koji tvrdi da je dominantan jednako na levici i desnici. Mounk se elegantno pozicionira između etnonacionalizma i neke izmišljene levice. Radikalna desnica veruje da eksperiment neće uspeti zato što se manjine ne mogu u potpunosti integrisati, dok neki neimenovani „akademski i aktivistički krugovi“ sa levice očajavaju zbog nesposobnosti demokratije da učini kraj strukturnom rasizmu. Zato u tom sukobu bez kraja predstavnici progresivnih snaga pozivaju ljude da „prigrle svoje identitete“.
To je primer lažne ravnoteže zbog koje je centrizam postao ozloglašen. Raspirivanje mržnje prema etničkim i verskim manjinama je sasvim stvarna pretnja u nekim od najvećih demokratija: s druge strane, navodno pesimistična levica je u Sjedinjenim Državama potpuno marginalizovana, a u drugim zemljama o kojima Mounk piše nema mnogo uticaja. Umesto izračunavanja ekvidistance u odnosu na obe pozicije, autoru bi bilo bolje da je više poradio na slici koju predlaže kao zamenu za klišee melting pota i činije salate: otvoreni javni park u kome se susreću različiti ljudi radeći različite stvari. To je dobra metafora, ali nije jasno kako bi se to tačno pretočilo u konkretne politike.
Mounk nudi spisak stvari koje mu se dopadaju, od rangiranog glasanja do snaženja socijalne države. Ali knjiga zaobilazi najteža pitanja: treba li verskim zajednicama dopustiti rodno ekskluzivne škole, da li bi to potkopalo građanski patriotizam za koji se Mounk zalaže, da li je posvećenost razvoju diverziteta u institucijama poput univerziteta odgovor na potrebu da se „prigrli svoj identitet“ ili se to čini u ime zajedničkih univerzalnih ideja?
U Mounkovoj knjizi nema istraživanja i izveštavanja; najviše prostora dato je samozadovoljnom centrizmu koji je ovde u opasnosti da pruži legitimitet antidemokratskoj desnici. Zašto bi autor koji sebe smešta levo od centra zahtevao „razumne mere predostrožnosti koje će eliminisati izborne prevare“ ako je već dokazano da takvih prevara nije bilo? Zašto traži da Evropska unija prebaci donošenje odluka „u društvenom i kulturnom domenu“ na nacionalni nivo ako znamo da EU zapravo nema značajnih kompetencija u toj oblasti. Pod tradicionalnim političkim okolnostima verovatno bi bilo razumno činiti ustupke i jednima i drugima, ali u situaciji kada jedna strana sistematski plasira laži, to je pogrešna politička procena.
Jedini koristan uvid koji se može izvući iz ove knjige je konstatacija da demografija nije sudbina. U ovom slučaju Mounkov mehanički dualizam ima izvesno opravdanje: mnogi demokrati u Sjedinjenim Državama veruju da je budućnost njihova zbog rastućeg broja glasova pripadnika manjina. Zato republikanci pojačavaju napore da otežaju glasanje. I jedni i drugi gube iz vida fluidnost identiteta i činjenicu da partije imaju dosta manevarskog prostora za donošenje odluka o tome kome će se obratiti. Mounk je u pravu kada kaže da obe strane treba da se oslobode ove „najopasnije ideje u američkoj politici“ – ali to je prilično slab učinak za autora koji se predstavlja kao „jedan od vodećih svetskih eksperata za krizu liberalne demokratije“.
***
Možda svet zaista ulazi u novi hladni rat, ali za razliku od lidera Sovjetskog Saveza i Kine u 20. veku, današnji autokrati ne nude ideologije sa globalnim ambicijama. Oni zapravo nemaju nove političke ideje i često se pravdaju pozivanjem na demokratiju. Ono što je novo jeste veština usavršavanja tehnika vladanja i eksploatacija sklonosti zapada da profit postavlja iznad političkih načela. Putinov sistem se u velikoj meri oslanjao na rupe u zakonu i spremnost zapadnih bankara, advokata i agenata za nekretnine da sarađuju sa ruskim oligarsima. Diktature spinovanja imale su koristi i od spremnosti bivših zapadnih lidera da ih potvrde kao stvarne demokratije.
Ipak, moguće je da će invazija na Ukrajinu primorati zapad na suočavanje sa istinom i preispitivanje odnosa sa protivnicima. Odlična knjiga Gurieva i Treismana, a donekle i Rachmanova knjiga, mogu pomoći zapadu da razume svog protivnika.