Juče je obeležena godišnjica završetka velike ofanzive osovinskih okupatorskih snaga protiv glavnine operativne grupe NOP na području istočne Hercegovine i zapadne Crne Gore, sa težištem u dolini Sutjeske. Natčovečanski napori partizanskih jedinica okončali su se probojem iz čeličnog obruča koji su oko njih stezale dobro opremljene, odlično snabdevane i višestruko brojnije okupatorsko-kvislinške trupe. Cena proboja bila je ogromna: više od trećine partizanskih boraca i borkinja koji su ušli u bitku, iz nje nisu izašli živi. Proboj je izvršila Prva proleterska divizija, na čelu sa Kočom Popovićem, a za njom su krenuli Vrhovni štab i Druga proleterska divizija. Iznureni ranjenici i osoblje bolnice, koji su ostali u obruču, bestijalno su pobijeni, što je – ako se izuzme beskrupulozno ubijanje civila – jedna od najmorbidnijih epizoda fašističkog ratnog orgijanja u Jugoslaviji.
Piše Srđan Milošević, Peščanik.net
Borba jugoslovenskih naroda za oslobođenje i izgradnju pravednijeg društva posle pobede u ratu može se podeliti na period do i posle Sutjeske. To je bitka koja svojim epskim tokom i ishodom objašnjava i ono što joj je prethodilo i ono što će posle nje uslediti. Sutjeska je bila prelomni trenutak kada svaki učesnik tog događanja postaje heroj i kada se svi individualni napori idealno stiču u nepokolebljivoj odlučnosti ne samo da se preživi, nego da se ide dalje, u konačnu pobedu, koja je posle Sutjeske morala izgledati još privlačnija, makar u onoj meri u kojoj je bilo jasno da, osim borbe, drugog izlaza u odnosu sa takvim neprijateljem – nema. To je, ukratko, događaj za koji je već u trenutku dešavanja jasno da je istorijski.
Sutjeska je velika i veličanstvena, iako sadrži trenutke teških poraza. Sa partizanske strane, ona nije maestralno vođena. Imajući u vidu logistiku koja je partizanima stajala na raspolaganju, ona to, objektivno, nije ni mogla da bude. Faktor iznenađenja je bio na strani okupatora, a pojavile su se i lične sujete komandnog kadra, u čemu nije izostajao ni sam vrhovni komandant Tito. Deo tragedije, koja je dugo progonila mnoge koji su ostavili svedočanstvo o dešavanjima na Sutjesci, bila je i nemogućnost da se pomogne ranjenicima, od kojih su mnogi vapili da ne budu ostavljeni. Do izražaja je u bici pre svega došla neortodoksnost, kreativnost, inventivnost partizanskih jedinica, koje su te osobine ispoljavale u uslovima neviđenog pritiska, koji je morao delovati i na psihu boraca i kao takav lako mogao da bude inhibirajući.
Ukratko, dakle, na Sutjesci se reljefno vidi čovek, borac, revolucionar, sa svim svojim vrlinama i manama, snagom i slabostima, smelošću i strahovima, moralnom veličinom i posrnućima – nekada sve u jednoj ličnosti. Ali ta bitka ne bi bila simbol herojskog otpora fašističkoj okupaciji da vrline, snaga, smelost i moralna veličina nisu preovladali u tom kolektivnom heroju, kolosu antifašističkog rata i revolucije kojeg su isklesale granate i kuršumi i koji je isplivao iz mutne vode nabujale Sutjeske.
Iako je teško preterano naglasiti razmere epopeje na Sutjesci i važnost ove bitke u hodu ka konačnom slomu fašizma, ona danas nije mesto kolektivnog sećanja zajednice koja Sutjesci duguje makar parče onog boljeg dela svog istorijskog postojanja. Razloga za takvo stanje je više. Primitivni antikomunizam odavno je nametnuo mutan, pa i bedan odnos prema antifašističkom nasleđu, koje je od komunističke dimenzije istorije, odista, neodvojivo. Ali rezultat je, na kraju, porazan za zajednicu: pobeda opsesivnog antikomunizma nad antifašizmom.
Čak i kada se antifašizam utilitarno poteže, neautentično i groteskno, kako se to neretko čini, Sutjeska uopšte nije u vidokrugu onih koji tu upotrebu vrše. Najčešće se sve završava na obeležavanju godišnjice oslobođenja Beograda. Okolnost da je reč o glavnom gradu i, otuda, samorazumljivost obeležavanja datuma njegovog oslobođenja, lako skrene misao od drugih važnih činjenica, kao što je, primera radi, jugoslovenski karakter vojske koja je Beograd oslobađala. Kada je reč o Sutjesci, takve samorazumljivosti nema i nikakvom „optičkom varkom“ se ne može skrenuti pogled sa bratstva i jedinstva, revolucije i proletera. Sutjeska ne dopušta malograđanski sentimentalizam kakav se lako javlja kada je reč o oslobođenju „nacionalne prestonice“. Bez narativa o posvećenosti, požrtvovanosti i sadržaju ideala za koje su se borili heroji Sutjeske, ona zaista postaje samo jedna u nizu bitaka. Da bi se shvatio njen značaj i smisao, potrebno je da se o njoj kaže cela istina, smrtni neprijatelj savremene kulture sećanja na Drugi svetski rat na prostoru Jugoslavije.