Evo kako kapitalizam dočekuje svoj kraj: ne u vihoru revolucije, već na smetlištu evolucije. Kao što je u svoje vreme neprimetno istiskivao feudalizam, dok jednog dana većina ljudskih odnosa nije dobila tržišno utemeljenje, tako se kapitalizam danas postepeno povlači pred novim modusom ekonomske organizacije: tehno feudalizmom.
Piše: Yanis Varoufakis, Project Syndicate
Preveo: Đorđe Tomić, Peščanik.net
Posle brojnih sličnih i preuranjenih najava propasti kapitalizma, naročito s levice, ovo je ambiciozna tvrdnja. Ali ovog puta prognoza bi se mogla ostvariti.
Simptomi su vidljivi. Cene državnih obveznica i cene deonica privatnih kompanija, koje bi uvek trebalo da se kreću u suprotnim smerovima, danas rastu zajedno. Taj rast se povremeno usporava i zastaje, ali njihove cene prate istu putanju. Takođe, cena kapitala, koja s rastom neizvesnosti treba da opada, nastavlja da raste iako su budući prinosi krajnje neizvesni.
Možda smo najjasniji signal da se događa nešto neobično dobili 12. avgusta prošle godine, kada je objavljeno da je u prvih 7 meseci 2020. nacionalni dohodak Velike Britanije opao za više od 20 odsto, što je premašilo i najpesimističnija predviđanja. Samo nekoliko minuta kasnije, vrednost deonica na Londonskoj berzi skočila je za 2 odsto. Nikada se nije dogodilo ništa slično. To potvrđuje da se finansijski sektor konačno oprostio od realne ekonomije.
Da li ti neobični događaji zaista znače da više ne živimo u kapitalizmu? Jer znamo da je kapitalizam već prolazio kroz duboke transformacije. Zar ne bi trebalo samo sačekati i pripremiti se za njegovu sledeću inkarnaciju? Ne mislim tako. Događaji kojima upravo prisustvujemo nisu samo još jedna od metamorfoza kapitalizma. Dešava se nešto dalekosežnije i zlokobnije.
Istina je da je kapitalizam od kraja 19. veka bar dva puta prolazio kroz ekstremne transformacije. Prva velika promena odigrala se s drugom industrijskom revolucijom i prelaskom sa slobodne konkurencije na sistem oligopola, kada je električna energija omogućila nastajanje džinovskih umreženih korporacija i megabanaka potrebnih da se takve korporacije finansiraju. Pekara, pivara i mesara o kojima je govorio Adam Smith zamenili su Ford, Edison i Krupp kao primarni pokretači istorijskih procesa. Ciklus mega-prinosa i mega-zaduživanja koji je usledio doveo je do sloma 1929. godine i Nju dila, a posle Drugog svetskog rata i do uspostavljanja novog sistema u Breton Vudsu koji je regulacijom finansijskog sektora osigurao jedan od retkih perioda stabilnosti.
Kraj Breton Vudsa 1971. doneo je drugu veliku transformaciju. Rastući trgovinski deficit Sjedinjenih Država bio je glavni generator agregatne tražnje za robama iz Nemačke, Japana i kasnije Kine, čime su Sjedinjene Države uvele kapitalizam u novu fazu globalizacije. Profiti iz Nemačke, Japana i kasnije Kine prelivali su se na Vol strit, odakle je čitav proces finansiran.
Da bi obavili svoj deo posla lideri Vol strita su tražili oslobađanje od kontrola uvedenih u doba Nju dila i Breton Vudsa. Zahvaljujući deregulaciji finansijskog sektora oligopolski kapitalizam se finansijalizovao. Kao što su Ford, Edison i Krupp zamenili Smithovog pekara, pivara i mesara, novi protagonisti kapitalizma postali su Goldman Sachs, JP Morgan i Lehman Brothers.
Prethodne transformacije kapitalizma su proizvodile dalekosežne posledice (Velika depresija, Drugi svetski rat, Velika recesija i stagnacija posle 2009), ali nisu uticale na ključne odlike kapitalizma kao sistema koji pokreću privatna dobit i tržišna renta.
Da, prelaskom sa Smithovog kapitalizma na oligopolski kapitalizam dobit je neverovatno uvećana i konglomerati su dobili priliku da tržišnu moć iskoriste za izvlačenje velikih renti od potrošača (pošto su se rešili konkurencije). Da, Vol strit je ekstrahovao rentu iz čitavog društva tržišno uređenim oblicima pljačke u po bela dana. Ipak, i oligopolski i finansijalizovani kapitalizam pokretale su privatna dobit i renta ostvarena uspešnom kontrolom tržišta, na primer, tržišta kojim dominira General Electric ili Coca Cola, ili tržišta koje je izgradio Goldman Sachs.
Posle 2008. sve se promenilo. Kada su u aprilu 2009. centralne banke zemalja G7 odlučile da štampaju novac da bi pokrenule globalni finansijski sistem, dogodio se veliki lom. Današnju globalnu ekonomiju ne pokreće dobit privatnih preduzetnika, već konstantna emisija novca iz centralnih banaka. U isto vreme, lokus ekstrakcije vrednosti pomerio se sa tržišta na digitalne platforme kao što su Facebook i Amazon koje ne funkcionišu kao oligopoli, već kao neka vrsta privatnih feuda.
Skok berze 12. avgusta 2020. može se objasniti činjenicom da našu ekonomiju ne pokreću ostvareni profiti preduzetnika, već uvećani bilansi centralnih banaka. Kada su čuli loše vesti, finansijeri su pomislili: „Odlično! Centralna banka je u panici. Odštampaće i podeliti nam još funti. Vreme je za kupovinu deonica!“ Na čitavom zapadu centralne banke štampaju novac koji finansijeri pozajmljuju korporacijama koje onda kupuju sopstvene deonice (čija cena više nema dodirnih tačaka s profitabilnošću njihovog poslovanja). S druge strane, digitalne platforme zamenjuju tržišta kao mesto ekstrakcije privatnog bogatstva. Prvi put u istoriji praktično svi besplatno proizvodimo akcijski kapital velikih korporacija. To radite svaki put kada postavite objavu na Facebook ili koristite Google navigaciju.
Tradicionalni kapitalistički sektori, naravno, nisu nestali. Mnogi feudalni odnosi su još opstajali početkom 19. veka, ali kapitalizam ih je potiskivao. I kapitalistički odnosi danas opstaju, ali tehno feudalizam ih polako istiskuje.
Ako sam u pravu, svaki novi program stimulacije biće u isto vreme i preglomazan i nedovoljan. Kamate više neće moći da prate stopu zaposlenosti, a da ne izazovu serije bankrota. Klasno utemeljena politika u kojoj se partije koje zastupaju interese kapitala nadmeću s partijama koje zastupaju interese rada potpuno će nestati.
Kapitalizam će se ugasiti gotovo u tišini, ali moguće je da će potom uslediti oluja. Ako svi oni koji su se našli na udaru tehno feudalističke eksploatacije i nezapamćenog rasta nejednakosti uspeju da pronađu zajednički glas, biće to veliki prasak.