U nedelju 27. maja sledbenici ekstremno desničarske partije Alternativa za Nemačku (AfD) okupili su se u centru Berlina. Osnovana tek 2013. Alternativa je brzo privukla masovnu podršku. Da se izbori održavaju danas, ova partija bi verovatno dobila više od sadašnjih 14 odsto glasova. Paralele između AfD-a i britanskog UKIP-a – to jest UKIP-a pre njegovog iznenadnog post-brexitovskog pada popularnosti – više su nego upadljive. Poput UKIP-a, Alternativa je zasnovana na nacionalističkim i anti-EU sentimentima. Ona se suprotstavlja navodnoj dominaciji Brisela i spasavanju banaka. Poput UKIP-a, ona kombinuje društveni konzervativizam sa manje ili više eksplicitnom ksenofobijom i rasizmom. Poput UKIP-a, ona sadrži otvoreno fašističke elemente. I, poput UKIP-a, i ona svoju energiju crpi iz osećanja napuštenosti, ogorčenosti i očaja koje proizvode neoliberalizam i mere štednje.
Piše Lorna Finlayson, London Review of Books
Preveo Rastislav Dinić, Peščanik.net
Zbrisavši sa naučne konferencije, zajedno sa jednim prijateljem pridružila sam se kontrademonstracijama. Nakon što smo zaobišli nekoliko policijskih kordona, konačno smo spazili svoje protivnike. Videli smo reku crnih-crveno-zlatnih zastava kako se vijore duž obale Špreje. Posmatrali smo pristalice Alternative kako se kreću suprotnom obalom i onda lagano prelaze most. Nakon par minuta, demonstranti su počeli da se razilaze. Kontrademonstranti su uzvikivali: „Nacisti raus!“ i „Niko nema pravo na nacističku propagandu!“.
Prema policijskim procenama, na maršu AfD-a je bilo oko 5.000 demonstranata. Procene broja kontrademonstranata kreću se između 20 i 25 hiljada. Komentator Die Zeita je zaključio da „demonstracije AfD-a i mnogo brojniji kontraprotesti pokazuju da politički diskurs funkcioniše kako valja“. Ali uprkos tome što smo petostruko nadmašili broj okupljenih pristalica AfD-a ovaj stav nije sasvim tačan.
Demonstranti Alternative predstavljali su tvrdo jezgro ovog pokreta i mnogi među njima su prešli stotine kilometara kako bi iz Bavarske došli u Berlin. Ne treba sumnjati da na svakog AfD demonstranta koji se u nedelju pojavio u Berlinu dolazi još mnogo njegovih istomišljenika koji su ostali kod kuće.
Kontrademonstranti su tvrdili da je kod njih bio bolji provod: tehno muzika, pivo, trava, golotinja i ples na vrelom berlinskom suncu. Što je sasvim okej. Ali to nije odgovarajuća manifestacija čvrstog i odlučnog otpora svemu što predstavljaju AfD i Pegida („Patriotski Evropljani protiv islamizacije Evrope“).
Pored tendencije da se potceni brojčana podrška AfD-u – iako su na poslednjim izborima imali bolje rezultate i od levičarske partije Die Linke i od Partije zelenih – neretko se greši i u kvalitativnoj proceni ove partije. Na primer, izveštaj objavljen u Die Weltu nudi prividno raznovrsnu listu stvari kojima se AfD suprotstavlja: korupciju, EU, neoliberalizam, imigraciju. Na taj način se zamagljuje činjenica da je AfD, baš kao i UKIP, prvenstveno izraz antiimigrantskih – iznad svega islamofobnih i antiarapskih – osećanja.
Komentatori se najčešće bave antisemitskim aspektom AfD-a: jedna od najistaknutijih figura ovog pokreta, Bjorn Hoke, nazvao je berlinsko spomen obeležje Holokaustu „sramnim spomenikom u srcu prestonice“ i izjavio da Nemci treba da prestanu da se iskupljuju za krivicu nacista. Generalna sekretarka vladajuće Demohrišćanske partije (CDU) Anegret Kramp Karenbauer izjavila je da je AfD „pretnja nemačkim Jevrejima“. Jorg Mojten joj je u ime AfD-a odgovorio preokrenuvši oštricu ove optužbe: upravo je politika „bezuslovne masovne imigracije iz islamskog sveta“ koju sprovodi CDU prava opasnost za nemačke Jevreje. Optužba za antisemitizam nosi sa sobom dovoljnu težinu da je obe strane vide kao šansu za napad na političke protivnike. Ali to nije slučaj sa optužbom za islamofobiju – toliko je temeljno demonizacija muslimana ugrađena u evropski politički mejnstrim. Kakva god bila izborna sudbina ekstremno desničarskih partija kao što su UKIP i AfD, ne bi trebalo potcenjivati šire posledice normalizacije njihovih stavova.