Jednom sam svog mlađeg sina pitao da li može da mi doda slanik, a on mi je odgovorio: „Naravno da mogu!“ Kad sam ponovio molbu, on je likovao: „Pitao si me da li mogu i ja sam ti lepo odgovorio. Nisi mi rekao da treba.“
Piše Slavoj Žižek, Project Syndicate
Prevela Milica Jovanović, Peščanik.net
Ko je bio slobodniji u ovoj situaciji – ja ili moj sin? Ako slobodu shvatimo kao slobodu izbora, moj sin je bio slobodniji, jer je imao dodatni izbor kako da tumači moje pitanje. Mogao ga je shvatiti doslovno, a mogao ga je i shvatiti u uobičajenom smislu, kao zahtev učtivo formulisan kao pitanje. S druge strane, ja sam se praktično odrekao ovog izbora i automatski se oslonio na konvencionalni smisao svog pitanja.
Zamislite sada svet u kom se mnogo više ljudi ponaša kao moj sin kad me zavitlava. Nikad ne bismo sa sigurnošću znali šta su naši sagovornici hteli da kažu i gubili bismo vreme sa besmislenim tumačenjima. Nije li to upravo prikladan opis političkog života tokom poslednje decenije? Donald Tramp i drugi alt-desničarski populisti iskoristili su činjenicu da se demokratska politika oslanja na određena nepisana pravila i običaje, koje su kršili kad im je to odgovaralo, izbegavajući odgovornost tako što nisu uvek eksplicitno kršili zakon.
U Sjedinjenim Državama, takvu strategiju koriste lakeji Trampove Republikanske partije pripremajući se za sledeće predsedničke izbore. Prema pravnoj teoriji čiji su sledbenici, u saveznom izbornom zakonu postoji rupa koja bi zakonodavnom telu pojedine države omogućila da imenuje svoje predsedničke elektore ukoliko državni sekretar kaže da ne može da potvrdi izborne rezultate. Republikanci koji poriču Trampov poraz na prošlim izborima, sada se kandiduju za funkcije koje će im biti potrebne da pregaze volju birača 2024. Partija tako pokušava da uništi jedan od osnovnih uslova demokratije: da svi politički učesnici govore istim jezikom i poštuju ista pravila. U suprotnom, zemlja će se naći na ivici građanskog rata – ishod koji sada očekuje skoro polovina Amerikanaca.
Isti uslovi važe i za globalnu politiku. Da bi međunarodni odnosi funkcionisali, sve strane moraju bar da govore istim jezikom kada govore o konceptima kao što su sloboda i okupacija. Rusija očigledno podriva ovaj uslov kada svoj agresorski rat u Ukrajini opisuje kao „specijalnu operaciju“ za „oslobođenje“. Međutim, i ukrajinska vlada je upala u ovu zamku. Obraćajući se izraelskom Knesetu 20. marta 2022, ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski je rekao: „Mi smo različite zemlje, u potpuno različitim okolnostima. Ali pretnja je ista i nama i vama – totalno uništenje naroda, države, kulture. Pa čak i imena: Ukrajina, Izrael.“
Palestinski politikolog Asad Ganem opisao je govor Zelenskog kao „sramotu kada su u pitanju globalne borbe za slobodu i oslobođenje, a posebno palestinskog naroda“. Zelenski je „obrnuo uloge okupatora i okupiranih“. Slažem se. Takođe se slažem sa Ganemom da „Ukrajincima mora biti pružena svaka moguća podrška dok se opiru [ruskoj] varvarskoj agresiji“. Bez zapadne vojne podrške, veći deo Ukrajine bi sada bio pod ruskom okupacijom, uništavajući stub međunarodnog mira i reda: integritet granica.
Nažalost, govor Zelenskog u Knesetu nije bio izolovan događaj. Ukrajina redovno zauzima stav podrške izraelskoj okupaciji. Tako je 2020. napustila Komitet Ujedinjenih nacija za ostvarivanje neotuđivih prava palestinskog naroda; prošlog meseca, ukrajinski ambasador u Izraelu Jevgen Kornijčuk je izjavio: „Kao Ukrajinac čija je zemlja pod veoma brutalnim napadom suseda, duboko saosećam sa izraelskim društvom.“
Ovo poređenje Izraela i Ukrajine je potpuno pogrešno. Ako ništa drugo, situacija u kojoj se nalaze Ukrajinci sličnija je životu Palestinaca na Zapadnoj obali. Da, Izraelci i Palestinci bar priznaju drugost svog protivnika, dok Rusija tvrdi da su Ukrajinci zapravo samo Rusi. Ali ne samo da Izrael negira da su Palestinci nacija (kao što to čini Rusija sa Ukrajinom); Palestincima se takođe poriče mesto u arapskom svetu (kao Ukrajincima u Evropi pre rata). Štaviše, kao i Rusija, Izrael je nuklearna vojna supersila koja faktički kolonizuje manji, daleko slabiji entitet. Kao i Rusija u okupiranim delovima Ukrajine, Izrael praktikuje politiku aparthejda.
Mada izraelski lideri pozdravljaju podršku Ukrajine, nisu uzvratili istom merom. Umesto toga, kolebaju se između Rusije i Ukrajine, jer je Izraelu potrebna kontinuirana tolerancija Rusije na izraelske vojne napade u Siriji. Ali puna podrška Ukrajine Izraelu uglavnom odražava ideološki interes njenih lidera da svoju borbu predstave kao odbranu Evrope i evropske civilizacije od varvarskog, totalitarnog istoka.
Takvo tumačenje borbe je neodrživo, jer zahteva da zanemarimo ulogu Evrope u ropstvu, kolonijalizmu, fašizmu i tako dalje. Od ključnog je značaja da se Ukrajina brani u okvirima univerzalnih pojmova i zajedničkog značenja reči kao što su „okupacija“ i „sloboda“. Svoditi ukrajinski rat na borbu za Evropu znači koristiti isti okvir kao „dvorski filozof“ ruskog predsednika Vladimira Putina, Aleksandar Dugin, koji povlači liniju između „ruske istine“ i „evropske istine“. Ograničavanje sukoba na Evropu pojačava globalnu propagandu Rusije, koja invaziju na Ukrajinu predstavlja kao čin dekolonizacije – deo borbe protiv zapadne neoliberalne dominacije i neophodan korak ka multipolarnom svetu.
Tretirajući izraelsku kolonizaciju Zapadne obale kao odbrambenu borbu za slobodu, Ukrajina podržava agresiju druge sile i time kompromituje sopstvenu, potpuno opravdanu borbu za slobodu. Pre ili kasnije, moraće da napravi izbor. Hoće li biti istinski evropska, učešćem u univerzalnom emancipatorskom projektu koji definiše Evropu? Ili će postati deo populističkog talasa nove desnice?
Kad je Ukrajina pitala zapad, „Možete li da nam date haubice?“, zapad nije cinično uzvratio – „Da, možemo!“ Zapadne zemlje su na zahtev odgovorile razumno i poslale oružje za borbu protiv okupatora. Međutim, kad Palestinci zatraže bilo kakvu podršku, u najboljem slučaju dobiju isprazne fraze umesto odgovora, često praćene izjavama solidarnosti sa njihovim tlačiteljima. Kad zatraže soli, dobiće je njihov protivnik.