Mesecima imamo mogućnost da budemo prilično dobro informisani o ratovima u Gazi i Ukrajini. Ali jedan drugi užasan rat ima tako malu pokrivenost da nije neobično što o njemu ništa ne znate. Imamo na umu beskrajni, krajnje razoran rat u Sudanu. Mislite o njemu kao o nevidljivom ratu. Ako vrlo uskoro – a to znači odmah – ne počnemo da obraćamo mnogo više pažnje na ono što se tamo događa, biće prekasno. Posle petnaest meseci borbi između Sudanskih oružanih snaga (SAF) i paravojnih Snaga za brzu podršku (RSF), eksperti za neizvesnost hrane procenjuju da bi do septembra bezmalo 26 miliona ljudi (ne, nije slovna greška) ili više od polovine sudanskog stanovništva moglo patiti od neuhranjenosti. Osam i po miliona tih ljudskih bića moglo bi se suočiti sa akutnom neuhranjenošću. Još gore, ako se rat ovako nastavi, milioni će umreti od gladi i bolesti u narednim mesecima (a u našem svetu malo ko će to primetiti). Dosad su zaraćene vojske dovele Sudan na ivicu totalne gladi, delom i tako što su raselile više od petine stanovništva, odvojile te ljude od kuća, sredstava za život i farmi, i što istovremeno sprečavaju isporuku hrane na ona mesta na kojima je najpotrebnija. Pošto su spoljne politike usmerene na Gazu i Ukrajinu, sigurno se nećete iznenaditi kad saznate da su vlada naše zemlje i druge širom sveta posvetile vrlo malo pažnje sve većoj krizi u Sudanu, da su, u najboljem slučaju, učinile neke polupokušaje (četvrtpokušaje?) da pomognu u pregovorima o primirju između SAF-a i RSF-a, kao i da su poslale samo delić pomoći koja je Sudanu potrebna da bi se izbegla glad istorijskih razmera.
Autori: Priti Gulati Cox i Stan Cox, TomDispatch
Prevela: Slavica Miletić, Peščanik.net
Od vanredne situacije do katastrofe
Krajem juna sistem Fazne klasifikacije izvesnosti hrane (IPC), iza kog stoje Ujedinjene nacije i koji nadzire regione ugrožene umiranjem od gladi, izvestio je o „očiglednom naglom opadanju sigurnosti hrane“ u Sudanu. Primećeno je i da se broj ugroženih koji se mogu svrstati u Fazu 3 („Kriza“) ili Fazu 4 („Vanredna situacija“) povećao za 45 posto od kraja prošle godine. U decembru 2023. nijedan Sudanac nije bio u Fazi 5 („Katastrofa“), to jest u stanju koje znači sigurno umiranje od gladi. Sad je više od tri četvrtine miliona ljudi u poslednjoj fazi. Ako sukob nastavi da se razbuktava, veliki delovi Sudana mogu se naći u toj situaciji, koja postoji, po kriterijumima IPC-a, kad je najmanje 20 posto stanovništva neke oblasti u Fazi 5.
Donedavno su najžešći sukob i najteža glad bili koncentrisani u zapadnom Sudanu i oko glavnog grada Kartuma. U međuvremenu su se proširili i na istok i jug. Što je još gore, rat u Sudanu je dosad raselio neverovatnih 10 miliona ljudi, među njima milion dece (nije slovna greška). Mnogi su morali da se sele više puta, a dva miliona je izbeglo u susedne zemlje. Pošto je tako mnogo ljudi oterano sa svoje zemlje i daleko od svojih radnih mesta, kapacitet seljaka da obrađuju zemlju i drugih vrsta radnika da donose kući platu i kupuju hranu za porodicu znatno je poremećen.
Nije neobično ni to što je 15 meseci brutalnog rata teško oštetilo useve. Žetva je 2023. bila daleko manja nego prethodnih godina i zalihe žitarica u ambarima (koje obično obezbeđuju 80 posto sudanskog kalorijskog unosa) već su potrošene, a do sledeće žetve će proći meseci – period koji se čak i u dobrim godinama naziva „mršava sezona“. S obzirom na rat koji besni, ove godine se ne očekuje bogata žetva. Baš kad je naišlo vreme setve, žestoki sukobi prelili su se u Geziru, jednu od 18 „država“, koja je poznata kao nacionalna žitnica.
Sudanu je očajnički potrebna hrana, a ne dobija je dovoljno. Visoki komesarijat za izbeglice UN-a dobio je manje od 20 posto sredstava koja su neophodna da bi se Sudancima pomoglo ove godine i morao je „drastično da smanji“ sledovanja hrane. Kao što je Tjada DʼOyen McKenna, direktorka neprofitne organizacije Mercy Crops, rekla New York Timesu: „Svetski lideri nastavljaju da podnose predloge i izražavaju zabrinutost zbog sudanske krize. Ali ne uspevaju da odgovore na taj izazov.“ Što je još gore, u uskovitlanom haosu, čak ni hrana koja stigne u Sudan uglavnom ne uspeva da dopre do izgladnelog stanovništva u bar približno adekvatnoj količini – a i kad je dostupna, ljudi obično ne mogu da je priušte. U izveštajima se kaže da izgladneli kuvaju lišće i jedu travu, ljuske kikirikija, pa čak i zemlju.
Izgladnjivanje: „Jeftino i vrlo efikasno oružje“
Za mnoge porodice slamku spasa predstavljaju kuhinje koje dele besplatnu čorbu. U jednom izveštaju objavljenom u maju, Timmo Gaasbeek iz holandskog Instituta za međunarodne odnose primećuje: „Sudan ima dugu tradiciju deljenja hrane. Kad je izbio rat i zavladala glad, širom zemlje nikle su inicijative za deljenje hrane na nivou zajednice. Te ʼkuhinjeʼ su često neformalne, ali mogu biti veoma dobro organizovane.“
Gaasbeek je, međutim, upozorio da kuhinje mogu da zapuše tek nekolicinu rupa u sistemu koji je poremećen ratnim razaranjem, raseljavanjem i propašću useva. Njegov institut procenjuje da bi, pri sadašnjim stopama deljenja hrane, 2,5 miliona ljudi moglo da umre od gladi i bolesti do žetve u septembru. Drugim rečima, moglo bi da umre od 10 do 20 posto Sudanaca u najteže pogođenim oblastima – što su stope smrtnosti slične onima za vreme strašne gladi u delovima Nigerije 1959, Etiopije 1984. i Somalije 1992.
Po Gaasbeekovom proračunu, agresivnije deljenje hrane preko kuhinja i na druge načine moglo bi da smanji broj mrtvih na jedan milion, što je i dalje užasno. Ali čak ni to ne izgleda verovatno pošto su obe zaraćene strane napadale čak i postojeća nastojanja grupa za uzajamnu pomoć i međunarodnih organizacija da obezbede hranu. Šest međunarodnih eksperata koji pišu za Kancelariju visokog komesara za ljudska prava UN-a optuživali su SAF i RSF da „koriste hranu kao oružje i izgladnjuju civilno stanovništvo“. Oni su takođe utvrdili da je „namerno pretvaranje humanitarnih radnika i lokalnih dobrovoljaca u metu oslabilo operacije pomoći i za milione ljudi povećalo opasnost umiranja od gladi“.
Nedavno smo stupili u kontakt s Hadeel Mohamed, nastavnicom s kojom smo razgovarali prošlog oktobra nakon što je pobegla iz Sudana u Egipat. U mejlu od 16. jula napisala nam je da se pokazalo da je „rat u Sudanu, kao mnogi ratovi, više napad na civile nego na bilo koje oružane snage“. Pošto još održava kontakt sa susedima koji su ostali u Kartumu, kaže da ni jedna ni druga vojska ne štite civile. Ponekad se ima utisak da su se obe urotile da ih pobiju. Na primer, kad RFS izvrši napad, vojnici SAF-a su često „udaljeni s tog mesta satima pre napada“. Za one koji sad pokušavaju da pobegnu onako kako je to ona uradila prošle godine situacija je mnogo teža: „Neki kažu da su ih pri pokušaju bekstva iz Kartuma presretale snage RSF-a da bi ih opljačkale. Opet im je sve ukradeno.“
Alex de Waal iz Svetske fondacije za mir rekao je za BBC da je paravojska RSF-a „zapravo pljačkaška mašina. Oni divljaju po selu i gradu i kradu sve pred sobom“. Čak su bombardovali i opljačkali poslednju bolnicu koja je još funkcionisala u Severnom Darfuru. Ne manje užasne su aktivnosti SAF-a: državna vojska pokušava da izgladni ljude u oblastima pod kontrolom RSF-a. De Waal kaže da nijedna strana ne želi da se „odrekne tog jeftinog i vrlo efikasnog oružja“.
Odjeci s mesta udaljenog hiljadama kilometara
Počinje li sudanski košmar da zvuči neprijatno poznato?
* Porodice raseljene više puta, s ratom za petama.
* Očajno nedovoljna pomoć u hrani.
* Humanitarnu pomoć presreću vojnici i drugi naoružani ljudi pre nego što stigne do onih kojima je namenjena.
* Napadi na kuhinje su deo taktike.
* Radnici humanitarne pomoći postaju mete napada.
* Bolnice se bombarduju, osvajaju i zatvaraju.
* Kapaciteti za proizvodnju useva sabotiraju se za vreme krize gladi.
* Vašington čini malo ili ništa da zaustavi užas.
Imamo li na umu pojas od četrdeset kilometara teritorije, hiljadama kilometara severno od Kartuma, odmah iza egipatske granice?
Nažalost, ima mnogo upadljivih sličnosti između ratova koji se vode protiv civilnog stanovništva Sudana i Gaze. Ali bilo bi pogrešno kriviti interesovanje sveta za košmar u Gazi i za odvlačenje pažnje s civilnog rata u Sudanu. Niko ne bi smeo koristiti nijedan od tih zločina protiv čovečnosti za umanjivanje težine onog drugog. Štaviše, obraćanje više pažnje na košmar u Sudanu i slanje više hrane gladnima u toj zemlji ne znači uspostavljanje ravnoteže. Činjenica je da ni Sudanci ni Palestinci u Gazi nisu dobili ono što im je sad najpotrebnije: primirje, završetak ratnih dejstava.
Napori Sjedinjenih Država i drugih zemalja na okončanju tih ratova pokazali su se bezmalo kataklizmično neadekvatni i neefikasni. Za Sudan je to bilo posebno obeshrabrujuće. Prošlogodišnji razgovori između SAF-a i RSF-a, u kojima su posredovale Saudijska Arabija i Sjedinjene Države, nisu čak uspeli ni da ublaže sukobe, a najnoviji pokušaji da se ti razgovori obnove očekivano su propali. Početkom juna Egipat je bio domaćin predstavnicima sudanskih zaraćenih strana na pregovorima u Kairu. Jedini ishod: osnivanje krajnje birokratskog odbora radi sastavljanja besmislenog saopštenja.
Kolektivna hrabrost
Prošlog oktobra Hadeel Mohamed napisala je da postoji samo jedna skromna nada za Sudan, za milione Sudanaca koji doživljavaju novi nacionalni košmar: „Na kraju se okrenete ka pomoći koja je zasnovana na zajednici. Uprkos svojim ograničenim sredstvima i mogućnostima, još nalazimo ljude koji se mobilišu da bi brinuli jedni o drugima.“ Oni to i danas rade. Samo što to nije dovoljno da spreči katastrofalnu glad dok traju sukobi.
S obzirom na slabu podršku spoljnog sveta, civili u Sudanu nemaju mnogo izbora; preostaje im da se oslone na duge tradicije društvene kohezije i uzajamne pomoći dok se trude da prežive i nekako okončaju rat u svojoj zemlji. U tom smislu postoji još jedna paralela s ratom protiv civila u Gazi: koordinirana pomoć, junaštvo i požrtvovanost, koju oličavaju palestinski novinari, taksisti, službe za hitno reagovanje, zdravstveni radnici i mnogi drugi ljudi postala je legendarna.
Civile u takvim situacijama svetski mediji odveć često prikazuju bezmalo kao bespomoćne žrtve. Sudanci i Palestinci pokazuju da je ta slika pogrešna svojim delovanjem zasnovanim na kolektivnoj hrabrosti, izdržljivosti i solidarnosti, osobinama vrlo retkim u privilegovanim društvima koja ih ostavljaju da umru. Oni su surovo viktimizovani, a ipak odbijaju ulogu žrtava.
Pokret deljenja hrane za vreme rata u Sudanu koji organizuje kuhinje dobar je primer. Vode ga lokalne grupe građana nazvane „odbori otpora“ koje su počele da se osnivaju pre više od deset godina, na tragu arapskog proleća, sa zadatkom da obezbeđuju društvenu zaštitu i snabdevanje u svojim matičnim zajednicama. Otad je njihov broj širom Sudana rastao. Odbori deluju lokalno i samostalno, ali zajedno čine čvrsto povezanu nacionalnu mrežu.
Odbori otpora su preuzeli vodeću ulogu u građanskim protestima protiv vojnog udara u oktobru 2021, koji je zaustavio tadašnji prelazak na demokratsku vladavinu u Sudanu. Osamnaest meseci kasnije dvojica generala koja su vodila vojni udar okrenula su se jedan protiv drugog. Jedan je bio na čelu oružanih snaga zemlje, a drugi na čelu Snaga za brzu podršku. Tokom rata koji je usledio, članovi odbora igrali su ključnu ulogu u spasavanju životâ izlažući se velikoj opasnosti. Dok su se borili protiv gladi u svojim sredinama, prioriteti su im bili održavanje ljudskih prava i socijalnih službi, kao i odbrana direktne demokratije. Uz sve to, podsticali su ljude na žestoko suprotstavljanje SAF-u i RSF-u i, uopšte, neprestanoj militarizaciji sopstvene zemlje. Neki od njih mobilišu svoje zajednice za samoodbranu.
Santiago Stocker, ekspert za Sudan, nedavno je sugerisao da su upravo odbori otpora „zbog podrške koju uživaju među mladima i lokalne legitimnosti u Sudanu, onaj glas koji bi međunarodna zajednica trebalo da podrži i uzdigne“. Odbori su deo šireg građanskog pokreta koji je učestvovao u zlosrećnim razgovorima u Kairu. Taj pokret bi, tvrdi Stocker, u nekom trenutku mogao da doprinese razbijanju sudanskog čvora pritiskajući druge države da odlučno doprinesu okončanju rata. Odbori bi, na primer, mogli da insistiraju na tome da „međunarodna zajednica […] pojača kaznene mere, između ostalog sankcije protiv vođa RSF-a i SAF-a i najvažnijih članova vladajuće koalicije SAF-a, među njima i ʼtvrdihʼ religijskih grupa“.
Koliko god je važno da Gaza ostane u žiži pažnje sve dok se nastavlja košmarna izraelska kampanja, jednako je važno da se mi na globalnom severu posvetimo manje vidljivom ratu u Sudanu i poguramo svoje države da nametnu kaznene mere generalima i drugim elitama te zemlje i istovremeno ulože sve napore (i velika finansijska sredstva) u dostavljanje hrane milionima ljudi kojima je ona očajnički potrebna.
Sudan više ne bi smeo biti okrutno zanemaren.