Uspon „neliberalnih demokratija“ u Evropi jedan je od najpogubnijih trendova našeg doba. Takvi režimi su obično organizovani oko lidera koji koncentriše moć u svojim rukama tako što zaobilazi – i u nekim slučajevima eliminiše – institucionalne mehanizme uzajamne kontrole. Putinova Rusija, Erdoğanova Turska i Orbanova Mađarska su tri najpoznatija primera. Ono što je posebno zanimljivo – i opasno – jeste uspešnost tih režima u osiguravanju široke podrške biračkog tela.
Autor Daniel Gros, Social Europe
Preveo Đorđe Tomić, Peščanik.net
Naravno, jedan od metoda kojima osiguravaju većinu na izborima je kontrola nad tradicionalnim medijima kao što su televizija, radio i štampa. Ali manipulacija i direktna kontrola medija ne mogu objasniti njihovu dugovečnost i veliku popularnost, koju ispitivanja javnog mnjenja potvrđuju.
Objašnjenje političke uspešnosti pomenutih lidera treba tražiti u tome što su njihovi režimi, uprkos antizapadnjačkoj retorici, dosledno primenjivali načela Vašingtonskog konsenzusa koji promoviše promišljenu makroekonomsku politiku i slobodnu trgovinu.
Najbolji primer je Putinova Rusija koja je godinu obično završavala sa suficitom i akumulirala ogromne devizne rezerve. Orbanova Mađarska takođe je primenjivala konzervativne fiskalne politike, a Erdoğan čini isto u Turskoj otkako je došao na vlast. Javni dug je u sve tri zemlje nizak ili se (u slučaju Mađarske) smanjuje. U dve od ove tri zemlje, liberalni prethodnici sadašnjih režima izgubili su kredibilitet kada su gurnuli zemlju u finansijsku krizu.
Neliberalni lideri su prihvatili osnovno načelo Vašingtonskog konsenzusa – koje kaže da oprezna makroekonomska politika daje bolje ekonomske rezultate na duži rok – i preneli upravljanje makroekonomijom na apolitične eksperte.
Oduprli su se iskušenju da popularnost grade na kratkoročnim fiskalnim ili monetarnim stimulusima i umesto toga se oslonili na identitetske politike kao glavno sredstvo održavanja svog dominantnog položaja. Dugoročni rezultat su relativno dobri ekonomski parametri – i relativno zadovoljni glasači.
Takav pristup je suprotan onome što je radio pokojni lider Venecuele Hugo Chávez, koji je 14 godina održavao popularnost trošeći prihode od izvoza nafte na izdašne socijalne programe. Pošto se cena nafte prepolovila u odnosu na 2014, a zemlja u međuvremenu nije stvorila fiskalne rezerve, Chávezov naslednik Nicolás Maduro se suočio sa katastrofalnom ekonomskom krizom i rastućim narodnim nezadovoljstvom.
Tako se pokazalo da su najbolja dugoročna strategija za održavanje režima promišljene ekonomske politike. Evropski neliberalni lideri znaju da će im dani brzo biti odbrojani ako ih prekomerna potrošnja gurne u finansijsku krizu i primora da zatraže pomoć od Međunarodnog monetarnog fonda.
Oprezna makroekonomska politika doprinosi rastu, ali rezultate daje jedino ako je ekonomija relativno slobodna. Ni Putin ni Erdoğan dosad nisu pokušavali da svoju nacionalističku retoriku podrže protekcionističkim politikama. Naprotiv, Rusija se pod Putinom priključila Svetskoj trgovinskoj organizaciji, a Erdoğan ne dovodi u pitanje carinsku uniju Turske i Evropske unije, mada se bilateralni odnosi sa EU pogoršavaju iz meseca u mesec.
Na duži rok, najveći izazov za autokratske lidere biće pronalaženje načina da se u neliberalnom političkom okruženju očuva režim liberalne ekonomije. Iskušenje da se kontrola nad velikim delovima ekonomije prenese na prijatelje i članove porodice s vremenom postaje sve snažnije, a korupcija se širi, jer je u takvom sistemu najvažniji posao svakog biznismena razvijanje političkih veza i razmena usluga sa režimom. Kada se to dogodi, rast počinje da opada.
Ta dugoročna pretnja je trenutno najprimetnija u Rusiji. Putin je došao na vlast u vreme kada je cena nafte počela da raste posle istorijskog minimuma. Zato nije neobično što je Rusija ostvarila snažan rast u novom robnom super-ciklusu koji se tek nedavno zavšio. Uz to, makroekonomske politike iz perioda buma bile su dovoljno konzervativne da omoguće režimu da preživi nedavni pad cene nafte.
Ali sada, gotovo tri godine po okončanju robnog super-ciklusa, ekonomske perspektive Rusije nisu sjajne. Životni standard stagnira; potencijalni ekonomski rast se procenjuje na svega 1,5 odsto, a uz takav rast Rusija će zauvek ostati siromašnija od ostatka Evrope.
Moguće je da se i Turska nalazi na sličnoj prekretnici. Erdoğanova Partija pravde i razvoja (AKP) nasledila je ekonomiju koja se oporavljala od duboke finansijske krize i imala je značajan razvojni potencijal zahvaljujući urbanizaciji i podizanju nivoa obrazovanja stanovništva.
Vlada koju predvodi AKP donedavno je svoje uplitanje ograničavala na domaću ekonomiju, na javne nabavke i ulaganja u infrastrukturu. Ali posle prošlogodišnjeg pokušaja državnog udara, režim je dao sebi pravo da oduzima preduzeća u vlasništvu navodnih simpatizera takozvanog gilenističkog pokreta, čije pripadnike Erdoğan optužuje za organizaciju pokušaja puča.
Stotine preduzeća su već konfiskovali i stavili pod upravu Erdoğanovih bliskih saradnika. Ako se to nastavi, preduzetnici će prestati da investiraju, a rast će posustati. Problem je u tome što kada neliberalni režim jednom pođe tim putem, posle je veoma teško povratiti kredibilitet i dokazati rešenost da se zaštite vlasnička prava, jer institucije koje ih garantuju u liberalnim demokratijama – nezavisno sudstvo i profesionalizovana državna uprava – više ne postoje.
Autokratski lideri u današnjoj Evropi održavaju popularnost štiteći relativnu ekonomsku slobodu od koje njihov prosperitet dugoročno zavisi. Ali kako ti režimi postaju sve autoritarniji, njihova sposobnost da učine glasače srećnim sve je neizvesnija.