Iz knjige „Druga Srbija – 10 godina posle: 1992-2002“, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji 2002. Izgovoreno u 3. krugu 2. ciklusa razgovora (koji se odvijao pod naslovom Intelektualci i rat) u organizaciji Beogradskog kruga u SKC-u u Beogradu 31.10.1992.
Pozvaću se, nostalgično, na davnašnju izjavu do koje mi je i dan-danas stalo. „Jednog srećnog dana možda će neki novi (pravi) jugoslovenski ustav počinjati rečima: U našoj zemlji sve su memorije ravnopravne“. Načelo bi se stavilo nasuprot podeli nacionalnih istorija na dobre i progresivne, na manje dobre i jedva dobre. Sada više nema zajedničke zemlje, a rat za suprematiju uspomena je otpočeo, surov i prljav.
Autor: Bogdan Bogdanović, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji / Peščanik.net
Ima neke mračne ironije u tome što su te danas toliko zavađene uspomene sve od reda iskrivljene ili sasvim izmišljene. Nepoznavanje istorijskih činjenica nadoknađuje se šarenim predrasudama. Dobar deo poluobrazovanog srpskog puka, opijen Miloševićevim „vraćanjem dostojanstva“, ubeđen je da su Srbi u srednjem veku jeli uz pomoć zlatnih kašika. Zabluda je bila bezazlena i lako bi se dala odložiti među slična novokomponovana sećanja da ne prikriva i neke ćoškaste implikacije. Dok smo mi vešto baratali zlatnim kašikama (uzgred – „kašika“ je turska reč), drugi su, valjda, zahvatali čorbu dlanovima, pa ih to spušta bar za jedan stepen niže u današnjim našim nadmetanjima…
Uostalom, i ona vrlo čuvena rečenica kako „malo koji narod ima Studenicu“ spada u žanr međunacionalnog nadmetanja. Studenica je građevina dostojna respekta, naročito do tri četvrtine svoje visine i oduvek sam se divio i majstorima koji su je sagradili i velmožama koji su ih iz daleka bili doveli. I još im dozvolili da se iskažu prema svom najboljem znanju i umenju…
Istinito ispričana priča laskavija od agitpropovskog argumenta „malo koji narod…“ Jer, dok se Studenica gradila, malo koji narod u Evropi, ili recimo na Kavkazu, nije imao poneku svoju Studenicu. Postojala su i svakovrsna druga arhitektonska čudesa. A znalo se i za mnoge estetske i metafizičke graditeljske tajne o kojima mudrost naprasnih ljubitelja naše lepe Studenice i ne sanja.
Ekscesi nametnutog sećanja, iako po sebi tužni, ne bi bili i tragični da ne podstiču negativnu obradu fakata, omalovažavanje realnih uspomena, tuđih pa i sopstvenih, sve do pokušaja fizičkog zatiranja. Fenomen rušenja gradova, užasan i očit u ovom trenutku, odaje, pored ostalog, i jarost negodovanja pred depozitima nagomilanog pamćenja. Bestijalac bi ih rado zamenio sopstvenom protoistorijom. Nije reč samo o uništenim muzejima, spaljenim bibliotekama i arhivima već i o zbrisanim plemenitim nanosima arhitektonskih oblika i o intrisinktnim saopštenjima. A ta saopštenja (prisetićemo se baš Studenice) uvek prevazilaze okvire nacionalno omeđene memorije. Budući da se ne mogu denotirati, ostaju izvan granica primitivne „zdrave pameti“. A upravo to i razluđuje rušitelje, jer se osećaju obezoružani pred zavrzlamama govora koji ne razumeju. Tajanstvena morfologija ornamenta, sintaksa ornamentalnih sklopova, stilski oblici, sve to u njihovim očima dobija privid magije.
Moderni varvari zatiru i groblja sa istom sistematičnošću sa kojom razaraju i gradove. A kako su i groblja neka vrsta gradova, opet se javlja isti onaj panični strah od nagomilane „tuđe“ memorije i opakih okultnih, nerazumljivih poruka. Pri tom, rušitelji ne znaju – odakle bi znali? – da, nasrćući na uspomene svojih bližnjih, kidaju lanac sopstvene antropološke memorije.
Etnički čiste kulture ne postoje. Zabluda da postoje posebno je pogubna na Balkanu gde se bogatstvo modela upravo i sastoji u hiljadugodišnjim prožimanjima. Da bih bio jasniji, navešću još jedan primer: mi, u Srbiji, s pravom smo ponosni na kamene kenotafe, tzv. krajputaše. Iako su u pitanju obeležja ratnika, najčešće palih u bojevima sa Turcima, nije teško utvrditi da ovi spomenici parafraziraju obrise turskog „nišana“, a taj, pak, izvodi svoje daleko poreklo iz preislamsko-arapskih, feničanskih, hebrejskih betila (baetilus)… Da li bi nam naš krajputaš više ili manje kazivao da je autohtona srpska simbolična forma?
Takozvani komunizam je voleo da prikriva, da zataškava, zatrpava suvenire, sve redom. Ukoliko ih je nadvoje-natroje prihvatao, dodavao je svoju evhemeristiku. Snishodljiv prema kompleksima primitivaca, oslobađao ih je straha uprošćenim, svevažećim objašnjenjima, skidao je čini sa mnogih hijeroglifa, ali je i hijeroglife oslobađao iskonskog smisla. A onda, kada se preobratio u nacionalizam, počeo je, božem, da otkriva mudrosti prošlosti. I sad, dušebrižno prebira suvenire, deli ih na „svoje“ i „tuđe“, jedne preuveličava, druge ne podnosi. Pri tom je silovit, isključiv i fanatičan. Nema u sebi obuzdavajući faktor. Ne poseduje čak ni uobičajene licencije buržoaskog nacionalizma. Ni trunčice, na primer, onog viktorijanskog estetizma koji je, čak i ponekom okorelom šovinisti starinskog kova, dozvoljavao da se divi lepoti i vrednostima bilo gde da su i ma čije bile.
Uloga inteligencije u kloniranju novog nacionalizma očita je, ali je neslavna. Nacionalisti-disidenti, u prethodnom razdoblju, bivali su kritikovani žestoko, ali isprazno. Analitičko kritikovanje nije bilo dozvoljeno. Halabuka je samo podizala ugled kritikovanih i dizala im tiraže. Međutim, javna je tajna da su mnogi šampioni bili diskretno povezani sa svojim centralnim, nacionalnim komitetima. A odatle su ih, kad zatreba, sporednim putem ubacivali u opticaj. Dobrodušni inteligenti drugog ili trećeg ešalona uviđali su da je igra komplikovana, pa pomalo i opasna, i poistiha su joj se povinovali. Inženjeri ljudskih duša neprimetno su se preobraćali u žrece i egzegete restituisanog nacionalnog pamćenja. Kule nacionalnih fanatizama rasle su i razastirale svoje senke. Vrlo anahrone akademije nauka i umetnosti – bilo ih je u Jugoslaviji osam! – umnogome su, kao laboratorije u Bejkonovoj Novoj Atlantidi, pripremale in vitro virus nove bolesti. A onda, kao što znamo, bočice i retorte su počele da prskaju, duhovi su se izmigoljili i epidemija se raširila.
Virus je, na žalost, dospeo u vrlo povoljne uslove. Na Balkanu se u nacionalne resentimente i revandikacije uvek meša i neki fatalan, večiti suvišak epskog hormona. Bratstveničke, tribalne, nacionalne drame uglavnom se shvataju prema sinopsisima spevova. A te sinopsise poznajemo kako iz opšte književnosti tako, i još više, iz studija čuvenih folklorista. Barata se, uvek, predstavama o preotetoj veličini, o rasturenom savršenstvu nekog zlatnog ili, pre, nekog herojskog, dakle srebrnog doba. Proklinju se tajne sile koje su do propasti dovele. Iščekuju se junaci ili junačka pokoljenja što će ponovo dograbiti legendarni palladion, magijski substitut identiteta, sumu kolektivnog sećanja, sumu iskonske snage, one kojom bi se ponovo vaspostavilo izgubljeno.
Nije moje, ili bar nije sasvim moje, da procenjujem ulogu književne reči u generisanju fiktivne nacionalne memorije. Činjenica je, međutim, da naša, tj. ovdašnja narodnjačko-patriotska, baš kao i narodno-oslobodilačka knjiga uvek nekako ostaje izvan urbanog obzorja. A to je već zagonetka koja me zanima.
Kažu da je roman eminentno gradska književna forma, za razliku od speva, ili od sage, koji su i po poreklu i po socijalnoj funkciji pregradski oblici. Kažu da nema velikog romana koji u sebi ne nosi bar jedan veliki grad. Kažu, još, da nema ni velikog grada u kome se ne skriva bar jedan nenapisan roman. Simulacione urbanološke tehnike, čak i matematički modeli koji ih prate, često se zasnivaju na analogijama sa strukturom i naracijom nekog idealnog romana.
Pravilo se može potvrditi i svođenjem na apsurd. Ako bismo, na primer, iz Rata i mira izdvojili dve ruske prestonice, a iz teksta iselili svu prestoničku gospodu, ne bi ostalo više od tradicionalnih ruskih bilina. Ostali bi samo širokopotezni opisi naroda koji vojuje, propraćeni i dovoljnom količinom filozofskog rečitativa.
Eksperiment pomaže da se bar donekle objasni zašto današnji srpski ratni roman (retrospektivni, o prvom svetskom ratu), roman u kome nema ni grada, ni gradova, pa možda ni pravih građana, svojim efektivnim, dakle nepoetskim funkcijama, uspešno zamenjuje negdašnju narodnu junačku pesmu. Ujedno, bilo bi to i objašnjenje za njegovo potvrđeno hipnotičko dejstvo. Slike, negde i negda daleko, „vo vremja ono“, uhvaćene i utvrđene, mešaju se sa stranim životnim situacijama našeg vremena. Odvajaju se od teksta i lako se osamostaljuju a, osamostaljena, metafora teško da je nešto više od slogana, od parole. Tako i vrši svoj posao: neosetno postaje uzor ponašanja, paradigma individualnih odluka i činova. U krajnjoj liniji, kao i svaka ratna magija, samovlasno poziva na podvige i žrtve, priziva krv i plamen…
Regresija je, eto, nesumnjiva, čak i kod vrlih pisaca vrlo velikih romana. A šta tek pretiče u glavama malih pesnika i pesnika na terenu! A šta tek u glavama ratobornih narodnih pojaca! Proizlazi, nekako, da su gusle još uvek nezamenjiv instrument nacionalne mnemotehnike. Očito ubojitiji od paratolstojevskih romana, mada se – npr. u sramnoj stravi bosanske jave – dva ranga iste književnonacionalne misije dosta dobro dopunjuju.