U vreme krize i katastrofe, deca su često prinuđena da brzo odrastu. Svedočimo danas ovom preuranjenom pozivu na akciju na planetarnoj ravni. Dok odrasli ljudi na vlasti ubrzavaju potrošnju fosilnih goriva, deca vode kampanju protiv opasnosti od izumiranja naše vrste. Opstanak nam sada zavisi od stvaranja globalnog pokreta koji bi kontrolisao nacionalne vlasti i zahtevao Međunarodni zeleni nju dil.
Autori Yanis Varoufakis i David Adler, The Guardian
Prevela Milica Jovanović, Peščanik.net
Nekoliko zemalja je predložilo svoje verzije Zelenog nju dila. Ovde u Evropi, DiEM25 i naša koalicija „Evropsko proleće“ vode kampanju pod zastavom detaljne agende Zelenog nju dila. U Ujedinjenom kraljevstvu pokrenuta je nova kampanja koja zagovara sličnu regulativu sa poslanicima kao što su Karolina Lukas i Klajv Luis. U Americi neumorni aktivisti iz pokreta „Svitanje“ sarađuju sa poslanicima kao što je Aleksandrija Okazio-Kortez, kako bi progurali svoj predlog u vrh političke agende.
Sve ove kampanje su u najvećoj meri izolovane. Njihovi savetnici možda razmenjuju komentare i ideje, ali još nema strategije koja bi sve te kampanje koordinisala u širem, globalnom okviru.
Nažalost, klimatske promene ne poznaju granice. SAD je drugi po redu zagađivač na svetu, ali kompenzuje za manje od 15 odsto globalnih emisija gasova staklene bašte. Vođstvo primerom naprosto više nije dovoljno.
Umesto toga, potreban nam je Međunarodni zeleni nju dil, pragmatičan plan kako svake godine skupiti po osam triliona dolara, ili 5 odsto globalnog GDP, koordinirati ulaganje te sume u obnovljivu energiju i posvetiti se izgradnji zaštite klime na osnovu potreba, a ne mogućnosti pojedinačnih zemalja.
Nazovimo to Organizacija za hitnu ekološku saradnju. Dok mnogi američki aktivisti inspiraciju nalaze u „mobilizaciji u stilu Drugog svetskog rata“, Međunarodni zeleni nju dil bi radije trebalo oblikovati po uzoru na posleratni Maršalov plan. Uz finansijsku pomoć američke vlade, 16 zemalja je osnovalo Organizaciju za evropsku ekonomsku saradnju (OEES), posvećenu obnovi infrastrukture na razorenom kontinentu i koordinaciji snabdevanja energijom.
Ali ako je izvorni OEES ugradio ekstraktivni kapitalizam u srce Evrope – zaštitom kartela u proizvodnji čelika i uglja – nova organizacija za Međunarodni zeleni nju dil može osnažiti zajednice širom sveta jednim projektom koji preobražava.
Transnacionalni opseg ove mobilizacije je od suštinskog značaja iz tri osnovna razloga.
Prvi je proizvodnja. Nedavne studije pokazuju da bi, ako države sarađuju, svi kontinenti imali izvore energije u vetru, suncu i vodi koji su im potrebni u svetu nulte emisije gasova. Severne zemlje i planinske oblasti imaju bolji pristup energiji vetra, dok je u južnim područjima lakše eksploatisati sunčevu energiju. Međunarodni zeleni nju dil bi mogao da iskoristi ove razlike kako bi se obezbedilo da obnovljiva energija bude svima na raspolaganju tokom cele godine.
Drugi je inovacija. Za rešavanje klimatske krize biće potrebno više od obustavljanja eksploatacije fosilnih goriva. Biće nam potrebna velika naučna otkrića da bismo razvili obnovljive izvore energije, prilagodili postojeću infrastrukturu, sproveli detoksikaciju naših okeana i dekarbonizaciju atmosfere. Nijedna država ne može sama da finansira istraživanje i razvoj koje ovi izazovi zahtevaju. OEES bi okupila intelektualne snage globalne naučne zajednice: Zeleni projekat Menhetn.
Treći je reparacija. Vekovima su države poput SAD i Britanije pljačkale i zagađivale prirodne resurse širom sveta. Manje razvijene zemlje dvostruko su lišene: prvo, svojih prirodnih bogatstava, a drugo, svog prava na održiv život – pa i prava na postojanje, u slučaju mnogih malih ostrvskih zemalja u razvoju. Međunarodni zeleni nju dil bi sproveo preraspodelu resursa za rehabilitaciju iscrpljenih oblasti i zaštitu od rastućeg nivoa mora, te garantovao pristojan životni standard svim klimatskim izbeglicama.
Konferencije UN o klimatskim promenama nas neće sačuvati od izumiranja – propast Pariskog sporazuma bi trebalo da bude očigledan dokaz. Ovi okviri nas osuđuju na ‘dilemu zatvorenika’, gde se svaka država podstiče na izvrdavanje obaveza, čak i ako znaju da bi međusobna saradnja donela veće zajedničko dobro. Sve dok se klimatska saradnja zasniva na žrtvi biće u riziku od siledžija kao što je Donald Tramp, koji se zaklinje da će kršiti međunarodna pravila u ime nacionalnih interesa.
Međunarodni zeleni nju dil menja okvire. Umesto da poziva na uzdržanost, on postavlja viziju pozitivne sume međunarodnih investicija, u kojoj dobit od zajedničkog učešća preteže nad koristima usamljene aktivnosti.
To je strategija koja je Frenklinu Ruzveltu donela izvorni Nju dil. Njegov plan se obraćao beznadežnim ljudima i nadahnuo ih idejom da alternativa postoji. Da postoje načini da se resursi u mirovanju stave u javnu službu. Davao je smisao obeshrabrenima i otvarao šanse za preduzetnike.
Isto važi i za Međunarodni zeleni nju dil koji mobiliše javne finansije da prikupe privatne investicije kako bi zajedno finansirali tranziciju od osam triliona dolara. Baš kao u izvornom Nju dilu, javne finansije će obuhvatiti mešavinu poreza i obveznica. Možemo uvesti globalnu minimalnu stopu korporativnog poreza koja se zatim redistribuira po osnovu prodaje. Takođe, javne investicione banke – uključujući Evropsku investicionu banku, Svetsku banku i KfW, nemačku razvojnu banku u vlasništvu države – mogu koordinisati pitanje zelenih obveznica za koje se najveće centralne banke saglase da će podržati na sekundarnim tržištima.
Odjednom će zemlje sa velikim trgovinskim viškovima uvideti da je bolje investirati višak kapitala ako se zelene investicije u zemljama sa deficitom koordiniraju pod pokroviteljstvom međunarodnog plana. Prevladaće dinamika pozitivne sume.
U tom smislu, ulog Međunarodnog zelenog nju dila nije samo ekološki. Udruživanjem zemalja na projektu ekonomske transformacije sa dna ka vrhu, i prinudom multinacionalnih kompanija da finansiraju svoj deo – takođe će se zauzdati talas netrpeljivosti i ksenofobije koji preplavljuje svet.
„Napredne“ kapitalističke zemlje danas se bukvalno raspadaju. U Sjedinjenim Državama neto iznos javnih investicija je pao ispod polovine jednog procenta GDP. Širom evrozone, taj iznos stagnira ispod nule već skoro čitavu deceniju. Nije čudo što se politički monstrumi ponovo uspravljaju: baš kao i 1930-tih, plodovi gneva postaju „puni i teški, zreli za berbu“.
Neki eksperti misle da će liberalno-demokratski projekat živnuti ako im Kina posluži kao strašilo. Ali pravo strašilo je naših ruku delo: klimatska kriza stvorena tokom decenija nemara i neulaganja. Da bismo rešavali istinsku egzistencijalnu krizu s kojom smo danas suočeni, moramo preokrenuti ekonomske politike koje su nas ovde dovele. Stroga štednja vodi u izumiranje.
Međunarodni zeleni nju dil teži da izbegne zamke hladnoratovske politike i okupi čovečanstvo na jedinom projektu koji je u stanju da očuva planetu prikladnu za život. Da bi se to desilo, međutim, potreban nam je snažan progresivan međunarodni pokret koji će od naših vođa zahtevati da počnu da delaju izvan svojih granica. Hajde da počnemo da ga gradimo. Deca nas gledaju.