Isidora Sekulić rođena je 16. februara 1877. godine, podno Titelskog brijega, u bačkom selu Mošorinu kod Žablja. Važila je za najprosvjećeniju ženu svoga doba. Govorila je nekoliko jezika, i poznavala više kultura i područja umjetničkog izražavanja. Isidora Sekulić je kao književnica, prevoditeljica i književna kritičarka ponirala u samu suštinu govora i njegovog umjetničkog izraza. Pisala je tekstove u kojima se uočavaju sve osobine pjesničkog govora i na taj način izgradila prepoznatljiv i osoben književni stil.
Piše: Aldina Lipovac, AbrašMEDIA
Izabrana je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 16. februra 1939., a za redovnog člana Srpske akademije nauke i umetnosti 14. novembra 1950., kao prva žena akademik. Pisala je romane, pripovijetke, eseje i književne kritike. U pola vijeka književnog rada, u više oblika umjetničkog iskazivanja i rasuđivanja, objavila je mnoštvo knjiga narativne proze, kritičkih knjiga i članaka. Djela: „Saputnici“ (1914.), pripovijedna vrsta intimnog dnevnika; „Pisma iz Norveške“ (1914.), putopis; „Iz prošlosti“ (1919.); „Đakon Bogorodične crkve“ (1919.), roman; „Kronika palanačkog groblja“ (1940.), pripovijetke; „Zapisi“ (1941.); „Analitički trenuci i teme“, knjiga 1 – 3 (1941.), eseji; „Zapisi o mome narodu“ (1948.); „Njegošu knjiga duboke odanosti“ (1951.); „Govor i jezik, kulturna smotra naroda“ (1956.).
Zadnje dane je živjela skromnim, skoro isposničkim životom, a za odmor nije znala. Po otomanu su joj uvijek bili rastureni spisi, police pretrpane knjigama koje je kupovala novcem od penzije. Honorare je ili vraćala ili ih je poklanjala. Mučena nesanicom, noći je provodila u pisanju i čitanju, u prevođenju sa devet jezika.
“Ne pitate po koju cenu? Da sam imala običnu, normalnu ljudsku sreću, da sam imala porodicu, dete neko darovito, šarmantno dete, posvetila bih se njemu. Možda bih krišom plakala, uzdisala za ovim, ovakvim životom? Ali, ovako…”
O kritici i kritičarima svojih djela Isidora je govorila: „Ja ne čitam ništa što se o meni piše, čim vidim svoje ime, ja prevrnem list. Jovan Skerlić mi je prebacio za nedostatak nacionalizma. To je bio prek i nagao čovek. Posle, kada je postao narodni poslanik i stekao političku vlast, postao je netrpeljiv. Ja mu nikada nisam pružila ruku, nisam se sa njim pozdravila. Ja sam povučena i živim među knjigama. Plašila sam se da mi ne podmetne nogu, i on bi mi je podmetnuo. Zato sam se ljutila posle njegove kritike na “Pisma”, i odlučila da se povučem u sebe još više. Nije Skerlić razumevao da pravog nacionalizma nema bez internacionalizma. Ja volim druge narode nacionalistički.“
Umrla je 5. travnja 1958. godine u Beogradu.
„Ponovite, imali ste ih, trenutak u koji jedan narod meće sva stoleća svoga života. Borite se dokle god ne otmete slobodu. Ili, da i vi, i mi sagoremo, kao hrpa suhog iskrhanog granja.“
„Pisma iz Norveške“ nisu pisana u vidu klasičnog putopisa, jer ona odstupaju u pripovijednom izrazu, te elementima lirsko-meditativnog stila. Ovaj putopis posjeduje osobine romaneskne proze, likove i radnju, pa ovi zapisi u tom smislu nisu odstupili od klasičnog proznog teksta. Kritika je posebno istakla esejističko u putopisu, smatrajući da je Sekulićeva bila esejist čak i kada je pisala hroniku.
Marko Vešović je pisao kako su glavni motivi Isidorinog putopisa kamen i voda, a pojavljuju se u vidi „mitologiziranog“ oblika i u vidu nadahnutih pjesničkih elemenata i slika, „tvoreći nešto što je kamena voda ili vodeni kamen“, što je svojevrsna pjesnička sanjarija.
„To nisu tečni talasi koji se gibaju, liju i pene; to su krute vodene ploče koje se sudaraju, survavaju i lome. Taj prostor nije naliven vodom, taj prostor je popločan vodom. Ako se negde i zapenuša tečnost, pena je tvrda i oštra kao strugotine od kamena, ali ponajčešće se na krutim talasima vide svetle, prave i oštre ivice, hladne, verovatno, kao noževi. A kad se digne makar samo lak, užurban vetar koji bi površinu Sredozemnog mora raspirio u sićušne plave činijice sa malo ružičaste ili zelene boje u dnu, ovde, ošinuto i ljuto, skoče zaoštreni talasići čiji beli tvrdi vrhovi izgledaju kao šiljci od leda. Možda, isto tako kao i reka Slidr iz nordijskog epa, iz pesama Ede, možda i ova čudna voda tera i nosi mačeve i nože“.
Putopis „Pisma iz Norveške“ predstavlja čistu lirsku prozu, kako je u kritici često isticano. To su lirsko-meditativni zapisi, gdje je stavljen akcenat na odnos čovjeka i prirode. Priroda je simbolična, ona predstavlja čovjeka sa sjevera, kamen i divlja voda fjura simboli su ljudskog otpora prirodnim snagama i životnim tegobama, u toj zemlji gdje „u blizini cveća uvek ima leda, a u blizini leda uvek ima cveća“.
„Ta žena, čiji pogledi su čitali zvezde i čije su se misli gonile za divljom vodom, ta žena je morala mrziti kopno, i morala se gaditi one vrlo često sasvim mirne vode fjura. U njenoj krvi je radila oseka i plima, ona je bila tica bure, biljka sa morske stene. Ta bića su drugovi talasa; u detinjstvu su već pogađali buru ili kiše iz onih nestalnih oblaka sa vlažnim konturama. Ti ljudi ne vide što vi vidite, i ne čuju što vi čujete. Oni se razdragano smeju kad jutarnji vetar stane golicati jedrilice pod krila i draži ih da polete, i kad ne mogu… njihove oči i duše su lađe koje putuju, dave se, spasavaju se, tonu.“
Kada čitamo Isidorine zapise sa putovanja u Norveškoj, nerijetko se zapažaju odlomci pisani posobenim stilskim izrazom svojstvenim pjesničkome, ti su odlomci prave lirske pjesme:
„I tamo pada lišće gde si ti, i odakle sam ja; svugde sada pada lišće, to hoćeš da kažeš, je li? Znam, znam, čujem ja padanje lišća sa svih strana, i svugde mi je duša gde god sam jesenovala. Proleće se voli, jesen se pamti. Znam, znam… A suho lišće ne proleće i ne pada, nego curi i zaliva, veje i zatrpava. Kud god se makneš, gaziš po njemu i pada na tebe. Kada god zaćutiš, zašušti ti u ušima, kada god uzdahneš, zamiriše ti u vazduhu, što dodirneš, posuto je njime. Gde god kap kiše može da padne, pada i suho lišće. Na talase fjura i u dno čamca, na šešire ljudi i u kose žena, na školske torbice dečaka i u kolica malih beba. I preko svega toga opet pada, žurno i gusto pada i danju i noću, pada samo od sebe, pada ako ga dodirneš, pada ako ga pogledaš…“
Lirsko u tekstu nerijetko se miješa i sa mitološkim, kako je na samom početku putopisa autorica opisala nastanak Norveške „iz dodira vrelog vazduha i leda“, zemlja „raskomadana i iskidana“, kao u mitologiji ta je zemlja puna „džinova i patuljaka“, stanište sa vrlo malim brojem ljudi na jednom mjestu, „samoće“ i „daljine“ u velikom prostranstvu, iz kojih se rađaju mitovi, bajke i pjesme.
Kada je u pitanju deskpritivni sloj teksta, kod Sekulićeve se uočava refleksivni elemenat, bogatstvo pjesničkih slika, jezik doveden do savršenstva, a opis morskih fjurova ostati će jedinstven primjer u našoj, ali i u svjetskoj literaturi.
„Jedinstvena lepota norveških fjurova, to su velike borbe i velike boli, to je ljubav, ljubomora, osveta između kamena i vode. Voda jednako traži stenu, miluje je, grize je, izjeda i troši. Surovo razvaljuje kopno tamo gde želi u dubinu da se sjuri, i nanosi čitave kule od kamena tamo gde po njemu hoće u visinu da se digne. Od svoje strane, razlupano i rascepkano kopno oštim svojim iverjem grebe i razbija mirno ogledalo vode, i daleko je u sebe uvlači dok od živih fjurskih talasa ne postanu mrtva jezera zelena kao otrov… Fjur se uvlači u kopno u dužini od sto do dve stotine, i preko dve stotine kolometara, i vijuga sasvim kao reka. Ali na mnogim mestima je jeko ogromno širok da se ima impresija mora, a na drugim mestima ga stežu u krug stene, i ima se utisak jezera; i najzad, planinski venci mogu sasvim da se primaknu, fjur dobiva dve manje-više paralelne obale, i izgleda opet kao reka. Na fotografijama fjur čini obično pogrešan utisak reke. Ali, u svim svojim oblicima fjur ostaje more, ima i plimu i oseku, pa prema tome ima i sve mirne i ćudljive pojave i igre mora. A kako se u neobičnoj dužini prostire od otvorene pučine mora do samog srca kopna, čovek, usput, nailazi na sve stepene primorske i kontinentalne klime, i, s tim u vezi, sve karakterističnosti i bizarnosti u prirodnim pojavama i u načinu života, u najsuprotnijim klimatskim prilikama. Najzad, jedna od najvažnijih okolnosti koja tumači veličanstvenost, čak neku sublimnu nepristupačnost tih voda, leži u obliku stena koje prate fjurove. Planine su skoro isključivo veoma visoke, i ne samo ono što se obično razume pod izrazom „strmenita stena“, „strmenica“, u Crnoj Gori, nego su od jedne nagle okomitosti koja je apsolutna i jeziva vertikalnost. Fjurovi su, dakle, ponajčešće vode bez obala, i u tome je, rekli bismo, tajanstvenost slike, i često izvesna nastranost života oko tih voda… Iz toga dalje sledi da je fjur voda koja nije razlivena, koja se, to jest, ne lije u onom smislu kako to čine reke po obalama mora, i na ostrvima, prudovima i žalima. Fjur je u svojoj strahovitoj prostranosti jedna zarobljena voda, jedna do neba i do svoga dna kamenom zazidana voda. Otuda, pri lepom vremenu, ona impozantna, nadzemaljska mirnoća, prividno apsolutno stajanje jedne ogromne, divno obojene vode… Nešto od nasilnog draženja đavolove violine ima, doista, i u borbi uznemirenih elemenata fjura. Voda i vetar stegnuti su pojasom neodoljivog kamena, nemaju šta da unište i u čemu da se istroše, samo se uzajamno razjaruju, kidišu: vetar se davi u teškim debelim masama vode koja nema gde da se raspline i ocuri, a voda se drobi pod udarcima besnog vetra o stenu i o sebe.“
To su potpuno lične impresije pune „univerzalnih“ naznaka, pisane krajnje subjektivno, kroz promatranje prirode, historije i mitologije.
„Pitaćeš me: da li mi je teško u zemlji kamenja, leda i siromašnih ljudi? Pitaćeš me: zašto sam opet na severu kad ima krajeva gde se gazi cveće, gde sunce i stenu može da užari, i čoveku pravo u srce sija! Zašto?
Zato što volim muku i anatemu. Volim kad uspropnice treba skakati za svaku mrvicu života i uspeha. Volim kad čoveka iz dana u dan glođe neki strah, a čovek se ume isceliti; kad mu aveti svaki dan nešto uzmu, a on se ume odreći. Volim onoga koji kamen ore a ipak ima hleba. Onoga koji kaže da je sramota uvući jedrilo kad zatrube vjetrovi i bure, i koji otvorenih očiju sme da gleda kako u peni talasa kotrlja brodolom. I znaš zašto još volim sever? Zato što verujem da u borbi dobra i zla dobro čovekovo još nije pobedilo; verujem, ako hoćeš, da još ima demona, zlih bogova. Zato volim zemlju gde kroz najljepšu slobodu kulture i nauke prošišti sujevera, i zadrhće pred nečim neznanim, strah primitivnih duša. Ovaj majušni narod, u surovo veličanstvenoj svojoj prirodi, uvek je pun slutnje.
Tamo visoko na severu, sam s porodicom na svom imanjcu, bez policije, vatrogasaca, doktora – boji se prirodnih ćudi, boji se i njena pravednog zakona ravnoteže. I ja se, bojim zakona ravnoteže, iako mi je to, uglavnom, sva etika i sva religija…“
„Ovdje je čoveku potrebno više hrabrosti i za življenje i za umiranje“ kaže Isidora u svojim opservacijama Sjevernjaka. Norvežanin je samo „dušom jači od svog Sjevera“. Ta hrabrost se opaža naročito kod norveških umjetnika, u čijim su djelima dominiraju „psihološka drama“ i „drama savjesti“.
„To se opaža u svima granama norveške umetnosti, naročito u muzici, a dosta jako i u literaturi, ne samo u drami nego i u lirici i u romanu. (No, ne sme se zaboraviti ni humor: u onoj prirodi, čovek je vrlo sitan i smešan.) Drama života nikad nije u njih bez klasične drame savesti, a čim dotle dođe, Norvežanin, kažnjen svojom klimom od bogova već sam po sebi, ne može da neku omašku ili neki greh ne metne sasvim određeno na čovekovu stranu. I kad se tragom te pojave ide dalje, dolazi se do fakta da ovi ljudi i u shvatanju života i u umetničkom izrazu imaju više smisla za čisto psihološku nego i za plastičnu lepotu. To je ono što je za ostali svet najviše tuđe u norveškoj umetnosti, a što se može razumeti kad čovek očima vidi u čemu je reč u njihovu podneblju i uslovima života.“
Punoća smisla pojedinih opisa prirode, miješanje prizora iz svijeta sa prizorima iz umjetnosti, imaju jedan dublji smisao, jer priroda se na taj način „estetizuje“, ali se i umjetnost „egzistencijalizuje“, što pokazuju život i djelo, poetika i filozofija Isidore Sekulić.
Odlomci teksta preuzeti su iz knjige: „Pisma iz Norveške, Kronika palanačkog groblja“, Isidora Sekulić, “Veselin Masleša“, OO Izdavačka djelatnost, Sarajevo, 1982.
(AbrašMEDIA)