Gotovo da nema dana bez vesti o nekom neofašističkom ispadu negde u svetu. Najzgusnutije je u Evropi, dominantno u njenom postkomunističkom istočnom delu. Izreka da pobednici pišu istoriju bledi pred činjenicom da je poraženi masovno prekrajaju. Laže se na sve moguće načine. Najplodnije tle za kultiviranje laži je internet. Fake news (lažne vesti) postale su popularna literarna forma – pure fiction!
Piše: Milutin Mitrović, Peščanik
Politolog i ministar rada u Klintonovo vreme Robert Rajh (Reich), na svom blogu je skrenuo pažnju na to da Tramp na tviteru citira i imitira Musolinija. Analizirao je sličnost gestikulacije, sadržaja i populističkog uspešnog udvaranja radničkoj klasi. Zaključak mu je: “Tramp i fašisti uspešno koriste direktnu komunikaciju sa masama, bez političkih partija ili posrednika između njih i legija svojih pristalica… Donald Tramp pripada krajnjoj desnici i koristi ekonomske neprilike, traži žrtvene jarce, stvara svoj kult ličnosti, zastrašuje protivnike, poziva na nasilje, glorifikuje naciju, ne poštuje međunarodno pravo, a svoja stanovišta prenosi direktno na mase”. Obama je, kako se tvrdi, pre neki dan uporedio Trampa sa Hitlerom. Tramp koji ima 45 miliona sledbenika na tviteru emitovao je kao aktuelne dokaze musilmanskih nedela – imama koji razbija kip Bogorodice (snimljeno 2013), “muslimana” koji tuče invalida sa štakama (snimljeno u Holandiji, a ne u SAD), članove Isisa kako bacaju sa krova višespratnice svog protivnika (snimljeno pre 4 godine), a sve u cilju zasenjivanja mržnjom preseljenje američke ambasade iz Tel Aviva u Jerusalim.
Proces bujanja laži, zla i nasilja dobija globalne razmere. Duh fašizma, a njegov logo je nasilje više nego kukasti krst, ponovo kruži planetom. Ovih dana je svet obišla fotografija ogromnog portreta Hitlera na fudbalskom stadionu Al Hilal u Sudanu, uz ne manji transparent “Holocaust”. Voleo bih da ne paničim, međutim opor utisak reanimiranja fašizma je ne samo upečatljiv, nego i zastrašujući. Posebnu opasnost danas čini to što fašizam ovoga puta nema decidiranog protivnika i protivtežu, kao što su nekada bili komunizam, socijalizam i demokratija. Demokratija se teško izblamirala svojom salonskom tolerancijom čak i prema nesumnjivim barjaktarima fašizma. Podsetimo na Poperovo tumačenje paradoksa tolerancije: “Ako neograničenu toleranciju proširimo čak i na one koji nisu tolerantni, onda će tolerantni, a sa njima i toleracija, biti uništeni”.
Kao dokaz nesporazuma sa tolerancijom naveo bih da je samo u poslednjih šest meseci u Italiji, koja je za to zlo i izmislila reč fašizam,(1) zabeleženo: 7. juna Forza Nuova (Nova snaga), otvoreno fašistička organizacija, proslavila je rođendan svog sekretara distribuirajući preko interneta njegovu fotografiju, zastavu sa kukastim krstom i parolu Sieg Heil. Samo 7 dana kasnije Fascisti italiani del lavoro (Italijanski radnički fašisti) osvojili su na izborima u Mantovi 10 odsto glasova. Fašisti Kjođe su 14. juna proslavili svoju godišnjicu objavljujući seriju slika gasnih komora, fotografiju članstva koje fašistički pozdravlja i puno slika Musolinija. Desetog jula su u Ostiji uz rasističke uzvike pretukli imigrante koji su na plaži prodavali sitnice. Prvog avgusta je otvoren kamp u Kataniji za “obuku i vaspitanje maloletnika u fašističkom duhu discipline”. Slede ne manje uzbudljivi naredni meseci, u kojima pored ostaloga u oktobru na Olimpijskom stadionu u Rimu navijači Lacija ističu ogroman portret Ane Frank u majci protivničkog tima sa jasnom porukom da će protivnici proći kao mala Jevrejka. U svim slučajevima u kojima je neko podneo tužbu, sudije su, iako u Italiji ne važi precedentno pravo, ponavljale odluku suda iz Venecije koji je prvi arhivirao istragu s obrazloženjem da je u pitanju “slobodno izražavanje mišljenja”. Ministar pravde kaže da “represivni instrumenti postoje, ali je potrebna društvena osuda. Levica se sve manje poziva na antifašizam”.
Posledica je zahuktavanje “normalnog fašizma”: 29. novembra naslovne strane italijanskih novina donose vest da je u Komu prethodne večeri grupa Skinheads Fronta upala u prostorije manastira Sveta Eufemia na sastanak karitativne organizacije koja se bavi pomaganjem imigrantima. Pročitali su volonterima optužbu “za izdaju, služenje stranim interesima i podrivanje društvene kohezije”. Bez fizičkog nasilja, ali sa pretećim: “Samo vi nastavite…” pri odlasku. To je taj “meki” ili “normalni” fašizam koji zapravo pokušava da se udene u društveno tkivo ispitujući dokle može nekažnjeno da iznuđuje. Još se buka oko ovog događaja nije stišala, a 2. decembra je bloger Mateo Kali objavio fotografiju iz kasarne VI bataljona karabinjera, gde na zidu stoji zastava Trećeg Rajha uz fotomontirani poster Matea Salvinija, vođe secesionističke Lege Nord, sa mašinskom puškom u rukama. Sredinom prethodnog meseca na jednoj vojnoj proslavi pri generalštabu vojske, pevana je fašistička Giovinezza – zvanično 1925. proglašena za “Trijumfalnu himnu nacionalne fašističke partije”. Vojska i policija, ne samo u Italiji, imaju prirodnu bliskost sa nasilničkim partijama. Međutim radnička Đenova, najcrvenija stepenica Evrope prefarbana je u nero fascista – fašističko crno. Toljatijev rodni grad pao je u ruke grupe Fascisti italiani del lavoro. Hvale se kako se uspešno povezuju sa sličnima u EU.
Roberto Fiore, ideolog “fašizma trećeg milenijuma”, dobio je uočljivu pomoćnicu u Nini Morić, poreklom Zagrepčanki, poznatoj po skandalima i neumerenoj upotrebi silikona, koja neprekidno ponavlja “ne treba uterivati strah”. Pa ipak je grupa pripadnika Forza Nuova 5. decembra uveče došla pred zgradu redakcije najtiražnije dnevne novine La Repubblica, palila petarde i dimne bombe te pretila novinarima zbog njihove leve orijentacije i razumevanja za imigrante. Dve večeri kasnije ponovili su show, dokazujući da država ne funkcioniše. Italija ima 15 registrovanih neofašističkih partija i grupa koje koriste slabosti sistema i opominju da njihovo vreme tek dolazi. Italija istovremeno ima član Ustava koji glasi: “Zabranjena je ponovna organizacija fašističke partije, u bilo kojoj formi”. Zatim je zakonom iz 1993. godine precizirano: “Kažnjiva je bilo kakva propaganda zasnovana na superiornosti, rasnoj, etničkoj, nacionalnoj ili religioznoj mržnji i podstrekivanje na akte nasilja na toj osnovi”. Postoje propisi, ali ne postoji “izražena volja” da se oni primene.
Desnica minimizuje ova zbivanja kao “nestašluke razuzdane mladeži”, dok levica kasni, poziva na diskusiju i uzroke traži u tome da Italija nije prošla kroz denacifikaciju pa se, eto, lako vraća u prošlost. Mnoge od dobro sročenih analiza padaju u vodu pred činjenicama. Nemačka je primer zemlje koja je doživela denacifikaciju, lustraciju i sve što je od nje napravilo uzornu demokratsku državu – a danas se susreće sa rastućim fašističkim demonstracijama i činjenicom da je jedna ekstremno desna partija postala treća politička sila u zemlji, te da se vlada hrve sa tendencijama sistematske destrukcije civilnog društva. Svaki osmi građanin Nemačke glasao je za AfD (Alternative für Deutschland), ksenofobnu, populističku, ultradesnu partiju. Bivši ekonomista MMF-a Kenet Rugof zagovara drugačije objašnjenje: “Brzi ekonomski rast najbolji je lek protiv populizma i drugih ekstremnih tendencija”. Problem je u tome što zbivanja u uspešnoj i stalnorastućoj Nemačkoj, kao i u još uspešnijoj Trampovoj Americi, nikako ne potvrđuju tu tezu.
Objašnjenja su negde drugde. Jer čak i u uvek uspešnoj i smirenoj Skandinaviji rastu tendencije desnog totalitarizma. Bogata Norveška je poslednjih godina doživela političku fragmentaciju i žestoko jačanje desnog populizma očitovanog u Partiji progresa. Podaci o procentima glasova datih populistima nisu nimalo umirujući: pomenuta norveška Partija progresa 15,3%, Narodna partija Danske 21%, Partija slobode (Holandija) 13%, Pravi Finci 17,7%, Švedski demokrati 12,9%. Evropski rekord drži ksenofobna Demokratska unija centra u podjednako uspešnoj Švajcarskoj sa 29,4 odsto osvojenih glasova. Dakle, u pitanju su tendencije koje zaslužuju nove i dublje analize od uobičajenih socijalnih šablona.
Ne manje produbljene analize potrebne su i da bi se objasnilo kako je Centralna Evropa, naročito njen istočni deo, uprkos humanističkoj tradiciji, postala bastion ksenofobije i obnove fašizma. U duboko hrišćanskoj Poljskoj u Katovicama je održana (26. novembra) zloslutna manifestacija koja je imala za cilj da pokaže kako se duh nasilja i pretnji sa skupa ujedinjene evropske ultradesnice održan 11. novembra u Varšavi ne smiruje i ne izduvava. Na pitanje TV reportera jedan manifestant odgovara: “Kod nas nema stranaca i želimo da tako ostane – nećemo strance u Poljskoj”. U doba nezaustavljive globalizacije taj mladić, kao i onih 60.000 njemu sličnih iz Varšave koji dan ranije, demonstrira da celokupna humanistička civilizacija Evrope počinje da se klati pred najezdom novih nacističkih tetoviranih grenadira obrijane prazne glave. Francuska, čija je revolucija pokrenula politički i intelektualni napredak čovečanstva, poklonila je 8 miliona glasova populističkom Nacionalnom frontu opskurne Marin Le Pen.
Lepi i mirni Prag, grad u kome je demokratiju stvarao Masarik, za koju se samožrtvovao Jan Palah, u kome je Vaclav Havel pokazao kako se istrajnošću pobeđuje efikasnije nego oružjem, u kome su Kafka i Kundera… pisali književnost Evrope, dospeo je u ruke nekakvog tajkuna nasilnika, Andreja Babiša, koji se od policije, poput Berluskonija, spasava ulaskom u politiku i čija je pobednička ksenofobna partija ANO (Akcija nezadovoljnih građana) sramota za civilizovanu Češku. Orbanova Mađarska, introvertna Slovačka – cela ta Višegradska grupa koja se našla pred Evropskim sudom zbog ksenofobije dokaz je nekih previranja kojima nije lako ući u suštinske razloge. Isuviše je površno i uvredljivo svoditi sve samo na atavistički strah od drugačijeg. To postoji, dakako, ali u trećem milenijumu – ili ne može biti jedini razlog, ili se evropsko društvo sunovratilo par stoleća unazad.
Nismo ni mi izostali iz trenda poricanja zla. Britanci su napravili sjajan film (Denial – režija Mick Jackson) sa tim nazivom. Kod nas je počelo od rehabilitacije kvislinga Draže i Nedića, koljačkih vojvoda i političkog ološa. U pomami podizanja spomenika i dodeljivanja ulica, Aranđelovac se opredelio da Nediću, nedvosmislenom slugi okupatora, dodeli ulicu. Nastavilo se sa veličanjem Karadžića i Mladića, za koje i bez Haga svi znamo koliko su ljudskih života uništili svojim suludim ambicijama. Ne razumem, čak ni uz svemoć dihotomije tiraž/profit, šta je svojedobno nagnalo “Nedeljnik” da monstruoznom ubici Milanu Lukiću, koji je osuđen za ubistvo i spaljivanje 132 bosanska civila, ustupi svoje strane da se pravda. Još je teže shvatiti da patrijarh hrišćanske (čovekoljubne) crkve brani dokazanog masovnog ubicu Ratka Mladića. Nije nikakvo opravdanje za Beograd oblepljen plakatima sa Mladićevim likom to što se na Jelačića placu pale stotine kandila za ubicu i samoubicu Praljka. Postoje ljudi koji, kako je to opisao Robert Muzil u “Čoveku bez svojstava”, jedva čekaju “epohu nereda” kako bi uništavali druge. Ko bi znao za izvesnog Vulina da ne seje mržnju i zlo. Suprotstaviti se najezdi takvih elementarna je ljudska dužnost, jer ne postoje samo ljudska prava nego i dužnosti.
Nadam se da je uočljivo kako u istu vreću trpam fašiste, desne populiste (levi populisti su “ništaci” – brojem i po aktivnosti zanemarivi), naciste i ultra nacionaliste i uopšte sve one ksenofobne političke grupacije i pojedince koji iz bilo kojih motiva seju zlo, spremne, ako im se pruži prilika, da zlo pretoče u zločine. Za mene je fašizam sinonim za sve vrste zla i zločina. Ne verujem u “normalni fašizam” te u priči o njemu vidim samo političku strategiju, mimikriju. Citirao bih papu Vojtilu, njegov apel protiv rata u propovedi 16. marta 2003. godine: “Pripadam generaciji koja je preživela Drugi svetski rat. Obavezan sam da opomenem one koji nemaju to iskustvo: Nikada više da ne bude rata. Nikada čovečanstvo neće steći sigurnost upotrebom nasilja i logikom rata – nikada, nikada, nikada”. Nisam vernik, samo delim to iskustvo.
Pročitao sam traktat italijanskog pisca Paola di Paola pod naslovom “Kako objasniti fašizam”; plemenit napor, ali nije objasnio mnogo štošta, a pre svega zašto se antifašizam vezuje samo za generaciju koja ga je izborila i na putu je nestanka. Zato mi više kazuje najnovije ispitivanje javnog mnenja po kojem se 46 odsto njegovih sunarodnika iskreno boji povratka fašizma. U intervjuu za “Vice” filmska rediteljka Mila Turajlić je pored ostaloga rekla: “Gradite svoj život uprkos toj nekoj nenormalnosti, a onda se jednoga dana nađete zatečeni. Uvek isto pitanje – ljudi, kako niste videli šta dolazi? I jako me je uplašilo”. Uplašilo je i mene. Dobro bi bilo da ne ostane samo na nama dvoma.
P.S:
U subotu 9. decembra Komo, gde su neonacisti 29. novembra izveli upad u sedište volontera, je bio stecište antifašističkog protesta na kojem su se predstavnici uvek razjedinjenih levih partija pojavili zajedno, uz prisustvo njihove sindikalne konfederacije, ANPI (italijanski SUBNOR) i građanskih udruženja. Po egzaltiranoj izjavi organizatora bilo je “10.000 prisutnih”, po agencijskim vestima “preko hiljadu”, po listu La Repubblica naklonjenom levici – “na stotine”. Jedan sindikalist se pred TV kamerama upitao: Je li ovo sve što je preostalo od levice? Optimizam uliva to da je dominirao mlad svet. Nije viđen nijedan političar centra ili umerene desnice, ni sindikalne konfederacije centra ili verskih udruženja. Italijansko društvo simboliše tragičnu podelu koja je zahvatila čitavu Evropu, a možda i šire.
U isto vreme neonacisti, kojima je policija zabranila protivdemonstracije, održali su u lokalnom luksuznom hotelu konferenciju da bi privukli novinare na svoju stranu, a njihov vođa Fiore je sa sarkastičnim osmehom izjavio: “Mi smo žrtve mržnje demokrata i novinara, njihovih neprestanih provokacija”. Bili su to fake news i trijumf pobednika.
_____________________________________
(1) Osnova je reč fascio (fašo – svežanj) iz priče o ocu koji je imao 7 sinova pa im je lomeći prut po prut, koji je simbolizovao svakog od njih, pokazao kako su slabi kada su razjedinjeni, a zatim je uzeo svežanj (fascio) od 7 pruteva koji je bio nesalomiv.
Grčka: Neonacisti upali u školu, protive se obrazovanju djece izbjeglica