Par dana ranije probudila sam se u sred noći, jer sam osjetila nečije prisustvo kraj sebe. Bila je to moja mama koja je u tami kraj mog uzglavlja slušala nama zabranjeni radio Mostar. Zapravo, probudio me je vlastiti vrisak. Moje tijelo osjećalo je prijeteću opasnost koju sam već dugo pokušavala ignorisati na svjesnom nivou, pa se strah budio noću kad kočnice popuste.
Piše: Dolores Veledar – Perić, AbrašMEDIA
Mama je rekla spavaj, tiše, ja sam ugasila radio, te pomjerila stanicu na frekvenciju Herceg Bosne. U slučaju da neko dođe da provjeri. A dolazili su. Sporadično. Gledali na kojoj je radio stanici crvena linija, šta imamo u ormarima… Jednu sličnu noć imala sam svoj prvi panični napad. Iznenada sam se probudila. Gušila me je tama, crnilo i ništavilo. Rekla sam: „Mama, upali svjetlo ili otvori prozor. Trebalo mi je svjetlosti i slobodnog čistog zraka. Već mjesecima bila sam zarobljnik vlastitog stana, ulice, grada, ljudske gluposti. Usisana u vakum bosanskohercegovačke zbilje, dijelila sam sudbinu mnogih, sasječenih mladih stabala, ometenih u razvoju, jer je neko odlučio da vrsta kojoj pripadaju nije poželjna na zemlji na kojoj rastu.
Ovo je moja priča i dajem za pravo drugima da imaju svoje priče, bilo ko da su, bilo gdje da su rođeni, bilo kojem narodu da pripadaju. Već par dana sam išla u školu, svrstana u nekakav hibridni razred u kojem nije bilo prozivanja učenika, pošto su neki preko noći nestajali, odvedeni, ubijeni. Bilo je nezgodno prozivati. Ako prozivate onda bi možda neko tražio objašnjenje. Ali niko nije prozivao učenike i niko nije tražio objašnjenja.
Nakon par sati provedenih u razredu, gdje bi pokušavala biti što nevidljivija, vraćala sam se sokakom i bila u strahu od zvuka svakog auta koje je išlo iza mene. Putem sam se pitala, kad dođem pred vrata svoga stana, da li ću zateći svoju porodicu u njemu ili neke strane ljude. Ispred vrata bi stajala jedno vrijeme i osluškivala. Bilo je oko 18:00 sati, zimska noć. Gledale smo TV nas četiri, mama, nena, tetka i ja. Pogledale taman Santa Barbaru. Oni su nas prekinuli u gledanju „Kola sreće“.
Ušli su njih nekoliko, ćelavih, izbrijanih glava, očiju sa nečim toliko ledenim da se nismo usudili gledati ih u lice. „Vi skrivate muškarce u kući“, rekao je jedan. „Imate oružje“, rekao je drugi, uzimajući u ruku rep zaostao od nekakvog projektila koji sam ja kao suvenir pokupila sa ulice, ne znajući ništa o radioktivnosti. „Idete na fakultet na ispitivanje. Ostavite svjetlo upaljeno, a vrata nemojte zaključavati, brzo ćete nazad“. U tom trenutku kod mene je bila moja prijateljica. Rekli smo: „Ovo djete nije iz naše kuće, neka izađe iz stana“. Zamolila sam vojnika da je ispratim ispred vrata. Pustio me je. Ni u jednom trenutku tada mi nije palo na pamet da pobjegnem, a mogla sam.
Moje mjesto je bilo uz moju porodicu i dijelili smo zajedničku sudbinu. Obukli smo cipele. Mislila sam se da li da obučem jaknu koja je već ranije bila pripremljena za ovu očekivanu situaciju i imala džepove pune donjeg veša, sapun, četkicu za zube. Misao koja se u tom trenutku razlila mojim neuronima bila je: „Ne treba ti jakna, oni će te ubiti. Čemu. Bit će ti samo gore. Ne spremaj se za život ideš u smrt“. Ići na „fakultet“ značilo je smrt. Rasporedili nas u dva auta. Molila sam boga da me ne muče i da me brzo ubiju. Molila sam u sebi što sam znala i pripremala se…
Bilo mi je 13 godina. To je dan kada sam prestala biti dijete. Ovo je moja priča, dozvoljavam drugima da imaju svoju, drugačiju. Ja sam žena koja se danas, 20 godina poslije, i dalje boji crveno-bijelih kockastih polja. Jače je to od mene. Čak i kada vidim u restoranu stoljnjak sa sličnom mustrom, srce mi se stegne, a tjeskoba nadolazi. Za mene crveno-bijela kockasta polja, koja se naizmjenično i zaigrano nižu, znače strah. To je moj interni simbol straha i u meni on nagonski budi alarm za opasnost.
Prije par godina suprug i ja zapeli smo na dan nekakve utakmice, među rulju navijača u kockastim dresovima. Na Rondou. Da stvar bude gora bacale su se i petarde, nekakve bučne rakete su šištale i ostavljale iskričav trag unaokolo. Paničila sam i vikala mužu „Odvedi me odavde, odvedi me, molim te“. Hladan, ljepljiv i leden znoj slijevao mi se niz leđa, a srce tuklo „200 na sat“. Skontah, jebo te, ja imam fobiju od naslikanih crvenih i bijelih kvadrata. Da li postoji dijagnoza za takvo nešto? Ima li nas još? Danas na Starmo.ba portalu upratih vijest „U Galeriji kraljice Katarine HD Kosača, priređena je i prigodna izložba ratnih fotografija HVO-a, koje su hronološki pratile nastanak i djelovanje ove vojne formacije. Prisutni su se tako imali prilike podsjetiti na sve one koji su izgradili ovu vojnu formaciju, koja je nakon rata ušla u sastav Oružanih snaga BiH.“
Pitam se, može li biti da na tim fotografijama neko pokaže i nas četiri, kako ’93, 21 decembra, jednog utorka uvečer, stojimo u mraku Liska ulice. Stojimo okružene vojnicima koji su na ramenu uniforme nosili ambleme sa crveno-bijelim kockastim poljima. Stojimo, čekamo. Čekamo presudu, a naše kolo sreće se okreće, okreće i okreće…