Ovo je priča o čoveku iz senke koji je postao ključni šraf u aparatu pokreta Nepokorna Francuska. Godine 2012, Đorđe Kuzmanović je Melanšonov telohranitelj. Pet godina kasnije, postaje kandidat na parlamentarnim izborima. Đorđe Kuzmanović, najvažniji čovek poslednjih predsedničkih izbora! Žan-Luk Melanšon ga je postavio za svog portparola za međunarodna pitanja. (…) Kao bivši vojnik, Kuzmanović je inspirisao novu poziciju Nepokorne Francuske prema Atlanskom paktu, Rusiji, Ukrajini i ratu u Siriji (…) Ko je u stvari ovaj „gospodin diplomatija“? Upravo ovako glasi najava prošlogodišnjeg dokumentarca koji je emitovan na francuskoj državnoj televiziji. Đorđe Kuzmanović, Srbin, Francuz, Jugosloven, poliglota i diplomac političkih nauka na Sorboni, društvenih nauka na još prestižnijoj École normale supérieure, i vlasnik još četiri master diplome iz oblasti sociologije rada, međunarodnih odnosa i vojnih pitanja, u međuvremenu je postao jedna od najintrigantnijih ličnosti francuske političke scene. S obzirom na to da je tužio čak četri novinara za klevetu, u poslednje vreme, kaže, na novinske intervjue pristaje isključivo ukoliko ih i sâm snima. Optužbe za nacionalizam i populizam ne jenjavaju. Libération, Le Monde, Le Nouvel Observateur i drugi liberalni mediji redovno objavljuju denuncijacijske tekstove o njemu. Čini se da je, ipak, primarna meta ovih napada bio čovek koji ga je javno označio prijateljem i lansirao u sam centar francuske politike, Žan-Luk Melanšon, čelnik pokreta Nepokorna Francuska, „prvi opozicionar“ Makronu i jedan od glavnih favorita na predsedničkim izborima 2022. godine u Francuskoj. Đorđevo prezime i stereotipi o Srbima, „nacionalistima“, „militaristima“ i „malim Rusima“, savršeno se uklapaju u medijsku agendu o budućoj borbi između dobrih liberala iz „otvorenog sveta“ i zlih populista koji bi da „dovedu ruske tenkove u Pariz“. Ipak, uprkos kontroverznim stavovima u odnosu na ustaljene levičarske standarde, smestiti Đorđa, levičara i antifašistu, u isti „populistički koš“ sa opskurnim desničarima, nije nimalo jednostavan zadatak. A biće još teži, jer Đorđe više nije „čovek iz senke“, „bivši vojnik“ sa egzotičnim imenom o kome se priča… bez da mu je stvarno data prilika da priča. On polako postaje jedna od najistaknutijih javnih figura političkog života Francuske. Sa Đorđem razgovaramo o njegovom detinjstvu, političkoj karijeri, sećanjima na Srbiju i Jugoslaviju, ratu u Jugoslaviji, nacionalnom identitetu, patriotizmu, populizmu, Putinu, imigraciji, EU, NATO paktu… ukratko, o njegovoj političkoj filozofiji.
Autor: Ivica Mladenović, Novi Plamen
IVICA MLADENOVIĆ: U jednom razgovoru od pre pet godina rekao si mi da si kao šestogodišnji „klinac“ stigao sa roditeljima u Pariz, u godini neposrdno pre Titove smrti. Bilo je to dakle daleke 1979. godine. Da li si se nakon toga vraćao u Srbiju ?
ĐORĐE KUZMANOVIĆ: Svakako. Rođen sam u Zemunu, ali smo do moje šeste godine živeli u Beogradu. Sećam se jako dobro i adrese: Kalenić pijaca, ulica Trnska 3A. Otac mi je Jugosloven, majka Francuskinja, tako da od malena govorim oba jezika. U Beogradu sam pošao i u predškolsko, ali su moji roditelji iz profesionalnih razloga odlučili da se preselimo u Pariz. Na početku je bilo jako teško, živeli smo u garsonjeri, tako da sam se često vraćao u Srbiju, kod dede i babe, koji su živeli u Aranđelovcu. Do osamnaeste godine, živeo sam između Francuske i Jugoslavije. Dakle, vrlo dobro znam šta znači biti migrant. Moj otac je uvek patio zbog toga što je morao da napusti svoju zemlju.
Tvoj otac je završio sociologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Da li je uspeo da se bavi poslom za koji je školovan?
Delimično. U početku je bio aktivan unutar jugoslovenske dijaspore i sarađivao je sa čelnicima Jugoslovenskog kulturnog centra koji se i danas, pod imenom Kulturni centar Srbije, nalazi na istom mestu, preko puta Centra Žorž Pompidu. Osim toga, kao sociolog sarađivao je sa Alenom Turenom i Mišelom Vjevorkom u njihovom istraživačkom centru, na École des hautes études en sciences sociales (EHESS). Kako nije imao francusko državljanstvo, bilo mu je teško da dobije stabilan ugovor u univerzitetskom sistemu Francuske, tako da je odlučio da osnuje privatnu firmu. S obzirom na to da se firma bavila uvozom i izvozom iz Jugoslavije, nakon raspada države nestao je i razlog njenog postojanja. Posle toga, imao je velikih problema da nađe adekvatan posao. Svaki dan sam gledao oca koji je sociološki obrazovan, koji svira klavir, govori više jezika, ali zbog toga što nije Francuz ipak mora da radi kao noćni čuvar u hotelu. Moram da kažem da je to njegovo iskustvo u značajnoj meri uticalo na moje političko obrazovanje.
Kažeš da ti je majka Francuskinja, a otac Jugosloven iz Srbije. S druge strane, odrastao si u Parizu, ovde si završio školu, bio si u francuskoj vojsci, francuski ti je maternji jezik, i u javnosti stalno ističeš da sebe vidiš kao „francuskog patriotu“. Interesuje me kako miriš sve te delove identiteta?
Mislim da se radi o komplementarnim stvarima. Do 1991. godine sam se kao veoma mlad izjašnjavao samo Jugoslovenom, jer sam rođen u Jugoslaviji i politički sam pripadao toj zajednici. Uostalom, na prvom popisu, kada sam napunio 18 godina, mislim da je on bio 1991. godine, izjasnio sam se kao Jugosloven. Dakle, ja sam bio jedan od onih koji su izabrali da budu Jugosloveni. Danas se etnički vidim kao Srbin, ali mi je, iako Jugoslavije više nema, jako bitan i ovaj kulturni deo identiteta, tj. jugoslovenstvo. Ako govorimo o nacionalnoj identifikaciji, pri čemu pod nacijom podrazumevam političku a ne etničku konstrukciju, onda se definišem kao Francuz i francuski patriota. Ipak, dubinski, ja sam Evropljanin. Moj otac je, na primer, po majci češkog porekla, moja majka je Francuskinja, supruga Ruskinja, sin mog ujaka ima francusko i poljsko državljanstvo. Mi smo, dakle, jedna veoma mešana evropska porodica. Kada bi postojao evropski identitet, mogao bih vrlo lako da se i s njim identifikujem, uz naglasak da dolazim iz regiona koji se zovu Francuska i Srbija.
Šta tačno znači to „patriota“ u tvojoj perspektivi?
U pitanju je Žoresovo internacionalističko poimanje patriotizma. Žan Žores kaže nešto otprilike ovako: „Malo internacionalizma nas udaljava od domovine. Mnogo internacionalizma nas njoj vodi. Malo patriotizma nas udaljava od internacionalizma. Mnogo patriotizma nas njemu vodi“. Patriotizam podrazumeva ljubav prema svom narodu, Francuzima, Jugoslovenima, Nemcima, nebitno. On znači voleti kulturu svoje zemlje, njen jezik, želeti da ih univerzalizuješ i deliš sa drugima, i napokon, na političkom planu, raditi u interesu naroda. Ali ne naroda u etničkom smislu nego naroda u smislu, kako mi u Francuskoj kažemo, narodskih klasa: radnika, seljaka, i drugih potčinjenih slojeva. Zbog toga mi je teško da se osetim srpskim patriotom, jer ne živim u Srbiji. Opet naglašavam, u ovoj viziji domovina je politički a ne etnički koncept. Drugim rečima, ja nisam francuski patriota jer imam francusku krv nego jer pripadam ovoj političkoj zajednici koja je izgrađena na vrednostima slobode, jednakosti i bratstva. Francuska je inače veoma etnički izmešana zemlja. I pritom ne mislim na useljenike, nego na „autohtone“ Francuze. Mislim da je zbog ljudi u bivšim jugoslovenskim državama važno reći da je Francuska potpuno ista kreacija kakva je bila i Jugoslavija. Do XIX veka, Francusku čine veoma različiti regioni, sa različitim kulturama i jezicima. Ljudi toga nisu svesni, ali Hrvati, Srbi, Crnogorci i Bošnjaci su ekstremno bliski ako bismo ih poredili sa Alzašanima, Bretoncima i Korzikancima npr., koji govore tri strukturno i gramatički različita jezika. Jedan je gaelički, drugi anglosaksonski, treći latinski. Ovi su narodi danas deo jedne zemlje koja se zove Francuska i u ogromnoj većini se osećaju i izjašnjavaju kao Francuzi. Krajem XVIII veka, a pre Revolucije, kultura i svakodnevni život ovih ljudi bili su u svakom smislu udaljeniji od toga kako su živeli narodi na Balkanu u okviru različitih imperija. Posle će Republika, naročito Treća republika krajem XIX veka, sve te etničke grupe ujediniti, čak i silom, preko škole, vojske itd., u jedinstvenu i nedeljivu naciju. Ovaj proces nije nipošto bio spontan. Verujem da će ovo što ću sada reći biti šokantno nacionalistima iz bivše Jugoslavije, ali Jugosloveni su na svim nivoima mnogo sličniji jedni drugima nego što su to međusobno Francuzi koji dolaze iz raznih krajeva Francuske.
Pomenuo si malopre raspad Jugoslavije. Da li se sećaš perioda kada je krenuo rat i kako je čitava ta kriza viđena u tvojoj porodici?
Naravno, 1991. godine imao sam 18 godina. Sa roditeljima smo bili na odmoru u Cavtatu. Bilo je jutro, na TV-u sam gledao neki dokumentarac, da bi u jednom momentu program bio prekinut zbog obaveštenja o napadu na vojnike u Sloveniji. Probudio sam oca i rekao mu nešto u smislu, „gotovo je, počinje“. Onda smo otišli u Dubrovnik, obišli još neke gradove, i tamo sam na licu mesta osetio da je nacionalizam pobedio. Bilo mi je malo teško da shvatim kako smo do toga došli, ali, s druge strane, sećam se i nekih ranijih vremena, kada je i u javnom diskursu stalno bila priča kako su „svi problemi“ Jugoslavije vezani za Kosovo. Stalno su bili neki izveštaji sa Kosova, ljudi su godinama govorili kako je potrebno da se nađe rešenje za Kosovo i sl. Nažalost, rešenje nikada nije nađeno, ali je zato Jugoslavija razbijena. Moj otac i ja smo ovaj slom Jugoslavije doživeli kao tragediju. Bio sam mlad, ali sam stalno razmišljao o tome zašto je došlo do tog konflikta. I, baveći se predano analizom međunarodnih odnosa, shvatio sam da su za raspad moje zemlje porekla, uz unutrašnje nacionalizme i interese lokalnih elita, najodgovorniji imperijalizmi SAD i, naročito, Nemačke. U pitanju je plan nemačkog imperijalizma, poznat pod imenom Mitteleuropa, koji datira još iz vremena Bizmarka. On je napokon i nažalost danas realizovan. Generalno, događaji u Jugoslaviji su puno uticali na mene i na moje političko formiranje. Još iz tog perioda sam ubeđen da nacionalizam, koji god bio, srpski, hrvatski, bošnjački, albanski, služi kao prevara za narod, prevara koja ih navlači na rat i koja je uništila jedan izuzetan zajednički projekat. Što vreme više prolazi mislim da je to još jasnije. U javnim istupima često se služim jugoslovenskim primerom. Podsećam da je Jugoslavija, ona koja je rođena u Jajcu 29. novembra 1943. godine, počela kao zemlja potpuno uništena ratnim razaranjima i gubicima. To je bila preteženo agrarna zemlja sa strašnim civilnim i vojnim gubicima, bez bilo kakve industrije nakon rata. Posle 40 godina postojanja, u toj zemlji je održana zimska Olimpijada, proizvodio se Galeb, borbeni avion koji je prodavan SAD-u; Jugoslavija je postala zemlja evropske kulture. Pulski festival je ozbiljno konkurisao Kanskom tokom nekoliko godina. Imali smo i Korčulu, evropska levica je dolazila u Jugoslaviju da istražuje samoupravljanje, itd. Daleko je to od savršenog, ali postojao je ipak neki oblik demokratije u fabrikama, čega ovde na Zapadu nije bilo. Dakle, u toj zemlji su se dešavale interesantne stvari, koje su omogućile, između ostalog, izuzetnu društvenu pokretljivost i bolji život za većinu stanovništva. A da ne govorim o herojskoj antifašističkoj borbi, raskidu sa Staljinom 1948. godine, formiranju Pokreta nesvrstanih, gde je Jugoslavija bila jedan od velikih lidera. To je i zemlja koja je direktno podržavala veliki broj antikolonijalnih, narodnooslobodilačkih pokreta u svetu. I šta smo doživeli 1991. godine? Sve to je tako olako bačeno u vodu, a sami narodi u bedu. Dakle, moj otac i ja smo još 1991. znali da će raspad Jugoslavije biti katastrofalan po sve jugoslovenske narode i da im taj nacionalizam neće doneti ništa dobro, osim kovčege, izbeglice i svu tugu koja s tim dolazi. Da ne govorim o raspadu ekonomije i gubitku nacionalne nezavisnosti. Najveći paradoks je što su nacionalisti napustili Jugoslaviju kako bi ušli u jedan supranacionalni politički okvir, kakva je EU, koji je neuporedivo više ograničavajući po nacionalni suverenitet i nezavisnost nego što je to bila sama Jugoslavija.
Kažeš da su događaji u Jugoslaviji uticali na tvoje političko formiranje. Koji su to još događaji uticali na to da postaneš levičar i kako je tekla tvoja politička evolucija?
Moj otac je nesumnjivo tu imao ulogu osnovne političke škole. On je i u Jugoslaviji bio veoma politizovan. Kao mladi profesor sociologije učestvovao je u junskim protestima ’68 u Beogradu, bio je jedan od učesnika širom sveta poznate Korčulanske filozofske letnje škole, itd. Osim toga, Jugoslavija je bila jedan od svetskih centara Pokreta nesvrstanosti, tako da su nam u kuću dolazili prijatelji i političari iz različitih delova sveta. Posle, kada je radio na École des hautes études en sciences sociales, kod njega su dolazili i levi intelektualci sa različitih meridijana. To mi je dalo priliku da slušam šta pričaju i da sa njima razmenjujem mišljenja. Dakle, osnovno političko obrazovanje dolazi iz kuće. Posle, kad sam postao student, uključio sam se u malu trockističku organizaciju koja se zove Radnička borba (čija je kandidatkinja na predsedničkim izborima 2002. osvojila skoro 6 % glasova, prim. IM). To je jedina partija čiji sam član bio pre nego što sam se, mnogo kasnije, priključio Partiji levice i Nepokornoj Francuskoj, kao pokretu koji okuplja širi front levih snaga. U Radničkoj borbi sam bio pet godina, i taj period za mene predstavlja važnu političku školu jer sam upravo tada naučio kako da čitam i razumem klasične marksističke tekstove. Radnička borba je odlična škola za aktiviste. Ipak, mislim da su međunarodni događaji najviše uticali na moju odlučnost da se profesionalno bavim politikom, a naročito ratovi u Jugoslaviji i Ruandi. U Ruandu sam otišao 1994. kao humanitarac. Šta da ti kažem, to je bilo jedno otrežnjujuće iskustvo koje mi je otvorilo oči o ulozi velikih sila u ratnim katastrofama širom sveta. Posle Ruande sam radio kao humanitarac i u drugim afričkim zemljama, zemljama koje su toliko bogate prirodnim sirovinama. Umesto da se te sirovine koriste za dobrobit lokalnog stanovništva, imamo situaciju da se za njih bore zapadne multinacionalne kompanije, koristeći lokalne šefove bandi za svoje interese. Posle misije u Maliju, vratio sam se u Francusku, gde sam tri godine pomagao beskućnicima, Francuzima, imigrantima, itd. Tada sam shvatio da, iako je dobro to što pomažemo drugim ljudima u zemlji i svetu, milosrđe jednostavno nije rešenje, odnosno da je potrebno udariti na sam uzrok problema. Jer, uprkos našim humanitarnim naporima, siromašnih na ulici je sve više, kao i sve razornijih ratova. Dakle, to je bila jedna dobra lekcija. To iskustvo, kao i iskustvo koje nosim kao rezervni oficir francuske armije, dovelo me je do dubokog uverenja da u zemljama kao što su Mali, Ruanda, Srbija i sl. stanje možemo istinski popraviti jedino ukoliko levičari preuzmu vlast u Francuskoj i u drugim moćnim zemljama. Nažalost, nekoliko svetskih sila de facto određuje sudbinu celog sveta.
Kako je došlo do saradnje sa Žan-Lukom Melanšonom? On je do 2008. godine bio istaknuta figura jedne partije vlasti, Socijalističke partije. U vreme Lionela Žospena, on je obavljao i funkciju ministra.
U vreme dok sam bio u Ruandi, družio sam se sa Šarlot Žirar, koja se danas bavi pitanjima programa Nepokorne Francuske, a inače je pravnica i predaje na Univerzitetu Pariz X. Njen suprug Fransoa Delapjer je dugo godina bio Melanšonov najbliži saradnik sa kojim je počeo da sarađuje kada je imao 15 godina. Štaviše, bilo je predviđeno da on bude naš kandidat 2017, a ne Melanšon. Nažalost, rak ga je uništio veoma brzo, u nekoliko meseci, 2015. godine. Fransoa je bio veoma važna figura za naš pokret. Dakle, njegova žena je moja prijateljica. Ona me je i upoznala sa njim 2005. godine, kada se uključila u Socijalističku partiju. Fransoa mi tada predlaže da im se pridružim u levom krilu Socijalističke partije, ali ja odbijam jer sam verovao da jednostavno nemam šta tamo da radim. U pitanju je partija koja odavno nije bila socijalistička, osim po imenu. Istina, u njoj je postojala interna opozicija, ali koja nije imala nikakvu šansu da preuzme partiju, tako da je iz moje perspektive bila potpuno loša strategija delovati unutar te partije. Štaviše, mislio sam da je to štetno po našu stvar jer je upravo to levo krilo davalo levičarski legitimitet partiji koja ga je odavno izgubila. Dakle, odbio sam, ali su me oni opet kontaktirali 2006, Fransoa na prvom mestu, a onda i Melanšon. Žan-Luk mi je tada, sećam se, rekao: „Ti ćeš jednog dana raditi sa nama“. Ja sam mu odgovorio: „Ne, ne, nema šanse da ulazim u Socijalističku partiju“, ali mi je on sa osmehom odgovorio: „Da, da, jednog dana ćemo raditi zajedno“. Kasnije, 2008, dok sam bio u Rusiji, on je napustio Socijalističku partiju i osnovao Partiju levice. To je uradio iz uverenja, ističući da je ova partija postala socijal-liberalna partija i da nema više smisla nastavljati borbu unutra. Ja sam to shvatio kao hrabar čin, jer je Žan-Luk preuzeo veliki lični rizik. Bio je lepo etabliran u Socijalističkoj partiji, znalo se da će dobiti neko ministarstvo kad socijalisti ponovo dođu na vlast, ali on je odbacio sve to i ušao u rizik stvaranja potpuno nove političke formacije. Odmah sam se uključio u taj proces, iako do 2010. godine, tj. do povratka u Pariz, ništa ozbiljno nisam radio. Po povratku u Francusku, bavio sam se standardnim aktivističkim stvarima, ali brzo sam postao deo grupe koja se bavila međunarodnim pitanjima i odbranom. Na početku, s obzirom na to da imam iskustva u tom domenu, vodio sam službu za obezbeđenje u Partiji levice. U onoj prvoj kampanji 2012. godine, bio sam uključen kao stručnjak za pitanja odbrane. Pripremao sam Melanšonu govore u vezi sa odbranom i geopolitikom i brinuo o njegovoj zaštiti na mitinzima. Ali ne kao Benala, to je bio čist aktivizam. Ja početkom 2013. ulazim u najviši organ Partije, Nacionalni biro, gde se opet bavim pitanjima odbrane, da bih 2015. postao nacionalni sekretar Partije levice za međunarodnu saradnju i za odbranu. To je bilo 6. jula 2015. godine.
To je simbolički važan datum. Upravo na taj dan je održan referendum u Grčkoj. Sećam se da je levica širom Evrope slavila pobedu. Kako ste vi u Partiji levice doživeli Ciprasovu kapitulaciju?
Jeste, Grci su tog dana glasali OXI, tj. NE. Ne znam kako si ti to doživeo, ali za mene, kao i za mnogo meni bliskih ljudi, to je bila jedna od najvećih pobeda levice u Evropi poslednjih 30 godina. Grci su veoma dobro znali šta su potencijalne posledice i pokazali su otpor vredan divljenja. Sećam se da smo tog dana išli automobilima oko Ministarstva spoljnih poslova, držali grčke i francuske zastave, i slavili ovaj akt otpora. Naročito jer smo dugo vremena verovali u to da će se desiti nešto veliko onog momenta kada narod pruži otpor. Na opštu žalost, Cipras je izdao, kapitulirao, potpisujući Memorandum koji je bio još gori od onog koji su Grci odbili na referendumu. Naravno, tada je došlo do opšteg razočaranja, što samo pokazuje koliko smo svi mi Evropljani jedan evropski narod koji deli istu političku sudbinu. Ja taj osećaj imam stalno dok pričam sa aktivistima iz Bugarske, Poljske, Slovenije, Irske. Npr., apsolutno svi su videli i osećali rezultate referenduma kao dan pobede svih nas, a dan potpisa Memoranduma kao dan poraza svih nas. Dakle, to je jedan od pokazatelja koliko evropski narodi imaju zajedničke inetrese. Tako da onaj patriotizam o kome sam malopre govorio, patriotizam Žana Žoresa, nije patriotizam koji se suprotstavlja drugima, nego upravo suprotno. Mi smo patriote i internacionalisti koji se borimo za istinsku saradnju između nacija, na ravnopravnim osnovama i u interesu naroda, a ne u interesu kapitala, što je trenutno slučaj.
Kad smo već kod toga, kakav je stav Nepokorne Francuske o EU i NATO paktu? Veliki deo radikalno levih grupacija u Evropi ima veoma kritički odnos prema EU na primer, ali ne zagovara izlazak iz nje. To je bio i Melanšonov stav u kampanji 2012. Ipak, na tom planu je došlo do evolucije kod vas.
Na geopolitičkom planu, mi smo protiv svih vojnih alijansi, Varšavski pakt je nestao ima tome skoro 30 godina, tako da više ne postoji razlog postojanja NATO pakta. Naročito jer se radi o alijansi koja predstavlja instrument američke hegemonije koji služi američkoj eliti da kontroliše ostatak sveta. S druge strane, EU je organizacija koja je napravljena u interesu multinacionalnih kompanija. Danas, ukoliko uopšte postoji funkcionalna internacionala na svetu, to je sigurno internacionala kapitala. Ona je odlično organizovana, njeni akteri se slažu oko okvira u kome treba delovati, i imaju sredstva da ga nametnu državama preko raznih organizacija i međunarodnih ugovora, kao što je na onaj o slobodno trgovinskoj razmeni. Tako, na primer, lider ultraliberalne desnice u Evrope, Žan-Klod Junker, otvoreno kaže da nema demokratije koja može da ospori evropske ugovore. Imamo i izjavu Alena Madlena, koji je bio ministar ekonomije, da je EU garancija protiv socijalizma u Evropi. Mislim da treba slušati te ljude. On inače, što je veoma indikativno, dolazi iz jedne organizacije ekstremne desnice u Francuskoj, koja se zove „Zapad“. Ukoliko analiziramo glavne tendencije evropskih politika poslednjih decenija, videćemo da EU nastoji da uruši sva socijalna dostignuća evropskih naroda. To se dešava i u Francuskoj. Postratovski konsenzus između rada i kapitala se naglo menja na račun kapitala, i to zahvaljući EU i partijama levog i desnog centra koje primenjuju politike koje su u skladu sa direktivama EU. Čak 80 % izglasanih zakona u francuskom parlamentu npr. nisu zakoni koji su osmišljeni od strane Francuza, tj. od strane francuske političke elite koju građani biraju za taj posao, nego se radi o zakonima koji služe za usklađivanje francuskog prava sa direktivama EU. Makron, kao i drugi pre njega, ali samo na jedan agresivniji način, primenjuje nametnute politike EU. Mi smo, dakle, protiv ovakve EU, zalažemo se za izlazak Francuske iz evropskih ugovora i stvaranje EU na potpuno novim osnovama. Što je veoma različito od nacionalističke logike Marin Le Pen i njene političke formacije, koji su protiv bilo kakvog evropskog udruživanja. Elem, mi jednostavno verujemo da nema nikakvog smisla ostati u EU kojom rukovode ultraliberali. Naš predlog, koji je formulisan naročito nakon Ciprasovog potpisa Memoranduma, podrazumeva plan A i plan B. Ovu strategiju smo osmislili zajedno sa drugovima i drugaricama iz drugih evropskih levičarskih partija. Koja je njena ključna ideja? Ukoliko dođemo na vlast, nepokolebljivo bismo pružali otpor dominantnim politikama, kao što je to na početku radila Siriza. S tim što Francuska ima neuporedivo veći kapacitet nego Grčka, ne samo da pruži otpor nego i da učini nevažećim jedan broj važnih direktiva EU, kao što su recimo direktive o detaširanim radnicima, korišćenju kancerogenih proizvoda u poljoprivredi, poštovanju slobodno trgovinskih ugovora itd. Postoji dakle desetak direktiva koje možemo odmah po dolasku na vlast da odbacimo. Istovremeno, pokrenuli bismo pregovore sa evropskim partnerima sa ciljem da EU postavimo na novim osnovama. Naravno, svesni smo toga da je pri ovakvom odnosu snaga to neizvodljivo jer je Lisabonski ugovor sačinjen tako da je nemoguće bilo šta tu promeniti bez opšteg konsenzusa. Što se nikada neće desiti. Dakle, dolazimo do Plana B. Plan B podrazumeva izlazak iz ovakve EU. Ali, Plan A nam služi za nekoliko stvari, a na prvom mestu njime kupujemo vreme za pripremu Plana B. Drugim rečima, ne može se tek tako izaći iz EU. Vidi kako sve to ide sporo sa Velikom Britanijom, tako da je potrebno organizovati i ispregovarati mnoge stvari. Ovo je u suštini dobro, jer nam omogućava da se, dok pregovaramo sa ultraliberalima na čelu EU i pojedinačnih zemalja, u stvari obraćamo evropskim narodima: npr, dok gospođi Merkel argumentujemo naše stavove i predloge reformi, u stvari ćemo se indirektno obraćati siromašnim građanima u Nemačkoj, kojih trenutno ima 14 miliona i koji takođe na svojoj koži osećaju evropske ugovore i politiku „stezanja kaiša”. Ovde često pravim paralelu sa 1789. i 1848. Karakteristika Francuske je, i zato se osećam francuskim patriotom, da je nekoliko puta u istoriji predstavljala motor emancipacije evropskih naroda. Na primer, nakon Revolucije, u periodu od 1789. do 1791, formirana je koalicija evropskih monarhija koja je vodila rat protiv Francuske kako bi uništila njenu Republiku i sprečila širenje „revolucionarnog virusa“. Francuska je u to vreme branila jednu novu ideju koja je osporavala tada hegemoni poredak u Evropi. Uprkos tome što nije došlo do jednolinearnog razvoja, imali smo restauracija, vlast je konfiskovao Napoleon itd., u veku koji je sledio upravo je ova nova ideja uništila gotovo sve evropske monarhije. Naš plan je skoro isti i danas: želimo da Francuska dobije vladu koja će predložiti jedan potpuno drugačiji ekonomski i politički poredak.
Ovo je odličan šlagvort za pitanje koje sam svakako nameravao da ti postavim. Naime, poslednji put kada je Francuska želela da igra sličnu ulogu, 1981. godine, završeno je poprilično neslavno, bezuslovnom kapitualcijom. Mislim na dolazak Fransoa Miterana na vlast. On je osvojio vlast, zajedno sa komunistima, na antikapitalističkom programu koji je bio još radikalniji od današnjeg programa Nepokorne Francuske. Dakle, ideja je bila da se reformskim putem prevaziđu kapitalistički odnosi i izgradi socijalističko društvo. Prvih dve godine su sprovedene izrazito progresivne reforme, došlo je do nacionalizacije nekih preduzeća i banaka, krenulo je s uvođenjem programa samoupravljanja i dr. Međutim, tada je došlo do štrajka kapitala, devalvacije franka, pretnji iz Evropske zajednice i socijalisti su odustali od svog socijalističkog programa već nakon dve godine od dolaska na vlast. Danas se čini da je situacija po alternativnu politiku još nepovoljnija jer je kapital još jači od rada nego što je to bio slučaj početkom 1980-ih, a i svet je globalizovaniji. Kako mislite da je moguće sprovesti ovako radikalnu politiku ako to nisu uspeli ni socijalisti i komunisti, pod još povoljnijim uslovima, u Francuskoj 1980-ih?
Pitanje je odlično. Najpre, nisam siguran da su socijalisti tada zaista želeli da promene sistem. Ipak, krah njihove politike nakon 1983. je za nas jedno važno iskustvo. To nam je važna lekcija u smislu da danas znamo šta treba raditi kako ne bismo ponovili iste greške. Međutim, treba naglasiti i da kontekst nije isti. U pravu si, kapitalizam je, s jedne strane, danas mnogo jači nego što je bio pre 30 godina, ali je, istovremeno, s druge, krhkiji. Tada je kapitalizam bio primarno nacionalni i industrijski, uz snažne veze između državnog aparata i krupne nacionalne buržoazije. U međuvremenu, on je postao više internacionalan i finansijski po karakteru. Drugim rečima, ranije je veliki deo kapitala bio u Francuskoj i stalno je postojala pretnja štrajkom, tj. njegovog iznošenja iz zemlje. Danas to nije slučaj, iako stalno čujemo prigovor kako će kapital pobeći ukoliko levica dođe na vlast. To nije tačno, on je već pobegao i već je investiran u siromašnijim krajevima sveta. Takođe, u Francuskoj postoji i onaj fiksni kapital koji se naprosto ne može delokalizovati. Često zaboravljamo da fabrike, i sve ono na čemu je suštinski bazirana naša ekonomija, kao što su preduzeća, prodavnice, hoteli i dr., ne mogu tek tako da se prebace u Švajcarsku. Napokon, postoji još jedna povoljna stvar. Paradoksalno, ali evro, kao zajednička evropska moneta, predstavlja jedno važno oružje u našim rukama. Svojevremeno smo imali franak, koji je zbog snažnog udara svetskog kapitala u kratkom periodu doživeo, kako si rekao, pet devalvacija. Danas pak imamo evro, tako da ukoliko uđemo u igru moći sa evropskom oligarhijom, interesantna stvar je da ćemo imati istu valutu kao i oni. Elem, ukoliko udare na nas, udariće na svoju sopstvenu valutu, tj. na udaru će istovremeno biti i Nemačka i sve ostale zemlje Evrope. To je ono što nas štiti. Tim više što dve zemlje u kojima se evro štampa su upravo Nemačka i Francuska. Ukoliko bi oni udarili na nas, mogli bismo da se branimo tako što ćemo neograničeno štampati evro. Sve to će ih naterati da dobro razmisle šta će da rade sa nama i da li im se isplati da uđu u frontalni rat. Kapitalizam je trenutno veoma moćan, u smislu da kontroliše međunarodne organizacije koje nameću ultraliberalizam, konstituisana je i jedna multinacionalna meta vladajuća klasa. Vidimo da kad neka mala država, poput Grčke, počne da prkosi, reakcija je brza i beskrupolozna. Međutim, kao što rekoh, kapitalizam je danas krhkiji jer je finansijalizovan. Recimo, 2007. i 2008, doživeli smo pad čitavog bankarskog sistema, potpuni raspad. Sa novom krizom on bi bio dotučen. A Francuska ima oružje da pokrene sistemsku krizu. Često mi ljudi kažu, ne, ne možemo ništa da uradimo, previše su jaki. To nije tačno, možemo itekako puno da uradimo, pogotovo ako smo Francuska. Ukupan dug Francuske je preko dva miliona milijardi. Ukoliko kažemo: hoćete da nas napadate? Ok, onda nećemo da vraćamo dug. To je raspad sistema. Sistem ne može da izdrži nevraćanje dugova zemlje kao što je Francuska. Naravno, to su vrlo kompleksni politički procesi, nemoguće ih je u kratkim crtama niti izložiti niti precizno predvideti, ali treba znati da postoji oružje. I, ključna stvar: treba imati politički odlučne ljude na pravim mestima. Posle, kako će to izgledati u praksi stvar je odnosa snaga i nemoguće je sve predvideti u ovom momentu. Da li ćemo uspeti, to zavisi od brojnih faktora, od podrške naroda, da li će se naša ideja proširiti dalje, da li će doći do promene vlada u drugim zemljama Evrope, itd. Konkretni događaji i procesi će odrediti karakter i tok političkih promena. Ukoliko se setimo Francuske revolucije 1789, Sen-Žist je npr. bio neko ko je bio radikalan od samog početka, dok je Robespjer na početku bio reformistički orijentisan. Kasnije su se našli na istoj strani. Konkretni događaji su ti koji menjaju ljude, radikalizuju ih, ubrzavaju revolucionarne procese, socijalne i političke promene. Tako da ne treba se previše baviti spekulacijama. Naravno, može da se desi i da izgubimo. Sve je moguće.
Sledeće godine se održavaju izbori za Evropski parlament. Ti ćeš biti jedan od kandidata. Čini se da vlast nastoji da napravi referendumsku atmosferu, u smislu da političku borbu predstavlja kao spor između liberalizma i populizma. Naravno, u ovaj drugi koš zajedno se stavljaju radikalna levica i desnica. Zanimljivo je da Nepokorna Francuska nema nikakav problem s populizmom. Melanšon na optužbe za populizam kaže: Da, ja sam levi populista! Populizam, kao političku strategiju na levici su teorijski osmisli Ernesto Laklau i Šantal Muf, a u evropsku političku arenu uveo PODEMOS u Španiji. U skladu s tim, vidimo da u vašim obraćanjima nema više pozivanja na radničku klasu nego na narod, umesto Internacionale se pušta Marseljeza, umesto crvenih zastava se vijore francuske zastave. Šta je to levi populizam u vašoj viziji?
Ključno pitanje koje je postavio levi populizam je pitanje nove levičarske strategije, odnosno kako mobilizovati građane da bi odbranio demokratiju i politiku u interesu naroda. Narod, pričam o narodskim kategorijama, ne interesuje se mnogo za politiku. Pre svega jer je poslednjih decenija bio izdat od strane socijaldemokrata, koji su dolazili iz jedne tradicije koja se naziva socijalističkom. Tokom tog perioda imali smo slom SSSR-a, dakle slom komunizma, tako da je socijalizam izgubio svoj mobilizacijski potencijal. Osim toga, novi poredak je uspostavio svoju ideološku dominaciju. Eksploatisane narodne klase sociološki postoje i danas. Štaviše, one su još siromašnije u odnosu na period od pre 30 godina. Ipak, pod uticajem dominantne ideologije, ove društvene kategorije ne doživljavaju sebe kao radničku klasu, ili sve manje to čine, i to se vidi iz relevantnih istraživanja. U zapadnim zemljama, uključujući i Francusku, 76-80 % ljudi se samoidentifikuje kao srednja klasa. Imamo situaciju, dakle, da ljudi koji su na granici siromaštva sebe vide kao srednju klasu. Na delu je dobro staro pitanje odnosa prezentacije i reprezentacije. Smatram da svaki ozbiljan politički projekat treba da pođe od objektivno utvrđenog stanja stvari. Veliki deo Marksovih analiza, po našem mišljenju, je i danas relevantan. Da, potreban nam je univerzalni emancipatorski projekat. U osnovi se ništa nije promenilo. Mi ne napuštamo ideal. Ali treba biti materijalista, u smislu da u političku borbu moramo poći od konkretnog. Nažalost, crvena zastava i internacionalizam tipa Internacionala sa početka XX veka ne idu zajedno sa društvenom svešću današnjeg proleterijata. A glavno pitanje je, kao što rekoh, kako mobilizovati taj proleterijat. Neću otkriti ništa novo ako kažem da je naš najveći problem apstinencija na izborima. A u kojim slojevima je ona najizraženija? Pa upravo u potčinjenim klasama. To daje veliku prednost sociološkim srednjim klasama, koje su najprisutnije na izborima. U tom smislu, da bismo ponovo mobilizovali široke narodne mase, smatramo da je potrebno raditi stvari koje za njih danas imaju smisla. Otuda, recimo, naše insistiranje na nacionalnom suverenitetu. Suverenitet jednog naroda, što mi u krajnjem želimo, nije se do sada izražavao osim u kadru nacije. Ili opštine, grada, ali najširi kadar je nacija. Mi se, dakle, vraćamo pitanju nacionalnog suvereniteta, odakle pokušavamo da prisvojimo i nacionalne simbole: zastavu, Marseljezu itd., što u Francuskoj i nije tako problematično jer se radi o zastavi koja je produkt Francuske revolucije, kao što je i Marseljeza revolucionarna himna, uz koju su i druge zemlje vodile svoje oslobodilačke revolucije, a ne samo vojna himna koja se vezuje za kolonijalnu Francusku. Dakle, levi populizam nam u tom smislu predstavlja oruđe za reaproprijaciju istorije, tj. njenih pozitivnih elemenata. U svakom slučaju, po treći put ponavljam, ključno pitanje svake političke strategije je mobilizacija. Kako mobilizovati narod? Mi smo odlučili da se u tom smislu vežemo za pozitivne stvari iz naše istorije koje su delatne u narodnim klasama danas. Ali to nipošto nije, i to podvlačim, odbacivanje ideala opšte ljudske emancipacije.
Obično se u francuskoj javnosti upire u tebe kao nekoga ko je zaslužan ili kriv za Melanšonovu i, uopšte, poziciju Nepokorne Francuke prema Rusiji i Putinovom režimu. Da li možeš u kratkim crtama da mi izložiš tu poziciju?
Optužbe za putinizam me nerviraju jer su stupidne. Ja sam degolista u međunarodnim odnosima. To podrazumeva da želim pacifizam kao glavnu orijentaciju. U tom ključu, mi Rusiju ne shvatamo kao neprijatelja nego kao partnera. Ovaj stav je u mnogome zasnovan na francuskoj tradiciji koja je utemeljena još u vreme Napoleona. Pre nego što je, nažalost, započeo rat protiv Rusije, francuski Imperator je potpisao ugovor sa Aleksandrom I. Žul Feri, jedan od osnivača Treće republike, to isto je učinio sa Aleksandrom III. Napokon, svi znaju za dogovore De Gola sa Staljinom i Brežnjevim. Vrlo jasno vidim logiku: Feri, tvrdokorni republikanac, nema praktično nikakvih dodirnih tačaka sa jednim carističkim autokratom kakav je bio Aleksandar III. Između De Gola, tvrdokornog suverenističkog desničara, i komunističkih lidera tog vremena dodirnih tačaka je još manje. Dakle, ovde se ne radi ni o kakvoj ljubavi prema Putinu, ili podršci ruskoj politici. Mi Rusiju shvatamo kao političkog giganta koji je važan za Evropu i zalažemo se za partnerski odnos sa ovom zemljom kako bismo zajednički radili na uspostavljanju mira na planeti. Takođe, smatramo da Francuska treba da bude država koja će činiti most, kako je to bio slučaj ranije sa Jugoslavijom, između dva bloka, a u službi mira. Širenje NATO-a na Istok je u tom ključu deo problema. Mi kažemo: stop, ne prihvatamo takav odnos prema Rusiji. Kada je reč o Putinovom režimu, tu je stvar drugačija. Putin je jedan oligarhijski nacionalist. Iako je uveo određenu formu redistribucije, i zasigurno je manje zlo u odnosu na one u Rusiji koji su još više oligarhijski nastrojeni od njega. Dakle, on nije nikakav politički model za nas. Naravno, nepobitno je da je umeo i imao snage da podigne Rusiju na geopolitičkom planu. Ja sam bio 1998. u Rusiji i prisustvovao sam potpunom rastakanju jedne države. Putin je tu propalu državu obnovio i ja ga vidim više kao „ruskog Rišeljea”. Za one koji ne znaju, Rišelje je stvorio francusku „duboku državu“, jedan oblik političke policije, ličnu vojsku i sl., ali je podigao na noge Francusku koja će postati svetska sila tokom vekova. Naravno, nije bio naročito dobar za svoj sopstveni narod. Tako vidim i Putina. Mi u Rusiji imamo političkog partnera, to je Front levice, čiji je inače predsednik bio četiri i po meseca u zatvoru. Odmah po izlasku je rekao: „Pozdravljam Žan-Luka Melanšona i Nepokornu Francusku, koji su nas jedini podržali“. Ruski Front levice je različit u odnosu na Nepokornu Francusku, deluje u drugačijem kontekstu i ima jednu drugu logiku borbe protiv oligarha i za raspodelu bogatstva, ali mi smo njih izabrali za partnere.
Napokon, dolazimo do pitanja imigracije. Nakon intervjua koji si dao najpoznatijem francuskom nedeljniku L’Obs (Le Nouvel Observateur) povodom formiranja pokreta „Ustaj“ u Nemačkoj, čije je najistaknutije lice Sara Vagneht, a najistaknutiji podržavalac bivši čelnik Socijaldemokratske partije Nemačke i Partije levice Oskar Lafonten, došlo je do sinhronog napada na tebe od strane levih i liberalnih medija, pa i političara. Ti si u tom intervjuu naglasio da treba završiti sa „čistom savešću“ levice kada je reč o migrantskom pitanju i da podržavaš pokret Sare Vagneht. Od strane nekih istaknutih političara na levici čak si proglašen ekstremnim desničarom. O čemu se tačno radi?
Dugo vremena glavni cilj levice je bila borba protiv ekstremne desnice. Kad sam bio u srednjoj školi, sećam se da sam bio aktivista SOS rasizma. Učestvovao sam i u uličnim tučama protiv aktivista ekstremne desnice. Sada sam od nekih ljudi na levici proglašen kao ekstremni desničar. Mislim da je važno vratiti se nazad i objasniti odakle dolazi ekstremna desnica. Zbog toga volim mađarskog istoričara i sociologa Karla Polanjija, koji na sjajan način odgovara na pitanje koji su društveni uslovi pojave nacizma. Drugim rečima, krupni kapital je učinio sve kako bi osigurao svoj maksimalni profit, pa i po cenu toga da su partije na vlasti postale njegove direktne ekspoziture. Ovo je proizvelo masovnu bedu, koja je i dovela do glasa za ekstremnu desnicu. Rezimiram brzo, ali to je suština. Sada imamo sličnu situaciju. Kapital je mondijalizovan. Bez obzira na to ko je na čelu države, vlade vode istu politiku. Multinacionalni kapital je toliko jak da, bez obzira na to ko upravlja državama, čak i onim na zapadu, stvarna vlast nije u državnim aparatima nego u globalnim organizacijama. Vratiću se na tvoje pitanje, ali ovo je neophodno precizirati. Posledica ovakvih tendencija je rezimirana u Piketijevim radovima, koji pokazuje da se odnos između rada i kapitala polako vraća na stanje koje smo imali u predratnom periodu. Imamo paradoksalnu situaciju da se društveno bogatstvo sve više povećava, ali istovremeno i beda, koju možemo sve češće videti ne samo u zemljama trećeg sveta i periferije nego i na ulicama Pariza i drugih evropskih metropola. Mislim da su mnogi od nas zaboravili da ekstremna desnica svoj uspeh duguje upravo takvim društvenim uslovima, a ne snažnoj volji tamo nekih mračnjačkih ideologa. Sociološka istraživanja jasno pokazuju da ekstremna desnica u Francuskoj poslednjih nekoliko godina dobija glasove onih koje je vladajući politički establišment lišio onoga što je nekada predstavljalo civilizacijske tekovine u školstvu, zdravstvu, javnom sektoru. Te grandiozne socijalne tekovine se, čak i kod nas u Francuskoj, koji imamo veoma jaku socijalnu tradiciju, polako ali sigurno ukidaju već decenijama. Ekstremna desnica nezaustavljivo jača širom sveta. U Ukrajini neonacisti učesvuju u vlasti; u Poljskoj je na vlasti desnica tipa Marin Le Pen ; po ulicama Varšave defiluju neretko na desetine hiljada crnokošuljaša; u Mađarskoj na vlasti imamo Viktora Orbana, a u parlamentu ljude u crnom koji se pozivaju na Hortija; u Austriji ekstremna desnica učestvuje u vlasti sa konzervativcima (koji su i sami postali ultrakonzervativni na identiteteskom planu), dok na ekonomskom planu ova koalicija vodi ultraliberalnu ekonomsku politiku (upravo im je prošao zakon koji dozvoljava radni dan od 12 sati); Češka takođe; vidite šta se dešava u Nemačkoj sa neverovatnim rastom Alternative za Nemačku (AfD). Da ne pominjem Brazil. Levoliberalni mediji ovde često navode kako je Bolsonaro ekstremna desnica, ali zaboravljaju da kažu i da je istovremeno ekonomski ultraliberal, fanatik, novi Pinoče. U najkraćem, opet ponavljam, mislim da ne treba nikako zaboraviti odakle dolazi ekstremna desnica i šta je njen uzrok. Zbog toga, smatram da je važno primarno koncentrisati se na sam uzrok, a to je predominacija kapitala u odnosu na rad. Ukoliko želimo da pobedimo ekstremnu desnicu, moraju biti stavljeni van snage neoliberalni trgovinski ugovori i ostalo, o čemu sam već pričao. Na toj liniji je i Sara Vagneht i njen pokret u Nemačkoj. Osim toga, ne treba zaboraviti činjenicu da su nemačka Partija levice (Die Linke), Komunistička partija Francuske, zajedno sa Sirizom, rukovodeće snage u okviru Partije evropske levice u Evropskom parlamentu. Od kad je Siriza potpisala Memorandum, oni su gotovo prestali da kritikuju evropske ugovore. Sve ovo nas dovodi do akutnog problema migracija i migratorne krize. Denuncijacije na moj račun povodom ovog pitanja krenule su od strane čoveka koji je na čelu liste francuskih komunista na prestojećim izborima za Evropski parlament. On je, neposredno pre nego što je i lansiran pokret „Ustani“, rekao da je Sara Vagneht, koja je inače iranskog porekla, ksenofob i ekstremna desničarka. Pošto sam u Nepokornoj Francuskoj zadužen za međunarodna pitanja, već dosta dugo radim sa Sarom i Oskarom i jako dobro ih poznajem. Njih dvoje su bili ovde sa nama kada smo pravili Partiju levice, zajedno smo pokrenuli nekoliko zajedničkih inicijativa na evropskom planu, među njima i Plan B za Evropu 2015, imali smo zajedničke mitinge itd. Žan-Luk je bio u januaru ove godine u Berlinu kako bi se video s njima takođe. Sara kaže da se u Nemačkoj dešava nešto jezivo. U njihovom parlamentu ima 92 poslanika AFD-a, dakle ljudi koji dolaze direktno iz nacističkih krugova. Imamo situaciju da nemačka ekstremna desnica u Bundestagu kontroliše finansijsku komisiju, što je ranije činio Die Linke. Dakle, na delu je kolosalni napredak ekstremne desnice koji dolazi kao oluja koja se približava Francuskoj. Austrija i Italija su već osvojene, tako da su sada na redu Nemačka i Francuska. Sara Vagneht, kao i ja, smatra da je neophodno izvršiti radikalnu kritiku oportunističke i samo na prvi pogled apstraktno humanističke no border ideološke struje u okviru jednog dela evropske levice, odnosno da je neophodan marksistički prilaz problemu savremenih migracija. Drugim rečima, mislimo da treba odbaciti imigraciju takvu kakva je organizovana od strane kapitala. Međutim, ovde želim da preciziram neke stvari, jer kada koristimo reč imigracija, mi često ne znamo o čemu pričamo. Za ekstremnu desnicu u Francuskoj, kao i za deo ekstremne levice, migranti su samo ljudi na barkama koji preko Mediteranskog mora pokušavaju da se iskrcaju na evropsko kopno. To je pogrešno. Tih ljudi uopšte nema mnogo. Prošle godine ih je bilo 125 000. Na vrhuncu migratorne krize iz 2015, sa izbeglicama iz Sirije, samo 200 000 ljudi su išli preko Mediterana. Ne dovodi se u pitanje to da treba učiniti sve kako bi se ti ljudi spasili. Mi kažemo, takođe, da treba bezrezervno ispoštovati sva prava predviđena Ženevskim konvencijama kad je reč o izbeglicama iz ratnih područja. Osim toga, smatramo da je neophodno regularizovati sve ljude „bez papira“ u Francuskoj, kako bismo izbegli konkurenciju na tržištu rada. U Francuskoj imamo 400 000 ljudi bez papira, koji su neregularno zaposleni i užasno eksploatisani, a pritom stavljeni u situaciju konkurencije prema drugim radnicima koji su regularno zaposleni. Jezivo je znati takođe da u Francuskoj imamo minimum 130 000 ljudi, koji se nalaze u situaciji robova. U Francuskoj 2018, dakle. Ovo su podaci iz istraživanja koje sprovode relevantne organizacije. Po meni je ovo apsolutno nedopustivo. Naša marksistička kritika no border logike stavlja akcenat na organizaciju socijalnog dampinga u Evropi. U Francuskoj danas ima 550 000 „detaširanih“ radnika, regularno registrovanih. O čemu se radi? U pitanju je direktiva Volkenštajn, koja omogućava da imaš agenciju na lizing radnika u Rumuniji, u Mađarskoj, bilo gde na obodima EU, da unajmiš ljude iz tih zemalja za poslove u drugoj zemlji, kao što je Francuska, sve plaćajući socijalne doprinose u visini i prema zakonima zemlje odakle oni dolaze. To je klasično organizovanje sukoba između radnika, što samo preduzetnicima odgovara. Osim toga, radi se o eksploataciji razlike u platama i socijalnim davanjima, jer ako si kapitalista, naravno da ćeš da otvoriš preduzeće u zemlji gde su socijalna prava na najnižem nivou. Dakle, ti igraš na kartu socijalnih prava i plate ljudi koji žive u Francuskoj. Ovo stvara situaciju gde masa ljudi napušta svoje zemlje kako bi došli na Zapad i to čak nije shvaćeno kao imigracija jer se radi o „zajedničkom tržištu“. Iz Grčke je samo od početka krize 600 000 mladih otišlo. Isto tako iz baltičkih zemalja, Rumunije, Poljske, Ukrajine… Kad Poljaci kažu da imaju „problem“ sa imigracijom, ne radi se o migrantima iz Afrike, nego iz Ukrajine. Dakle, na delu je kolosalna eksploatacija u srcu EU. Da, ja se protivim toj imigraciji. Međutim, postoji neka nazovi levica koja se zalaže za nekakav kvazi internacionalizam, koji podrazumeva primiti sve bez bilo kakvih kriterija, koja se zalaže za ukidanje granica, ostavljajući po strani i bez odgovora sva ova kupna pitanja. Čini mi se da postoji problem kada smo levica a zalažemo se za istu stvar kao i vlasnici kapitala? Jer, MEDEF, udruženje francuskih poslodavaca, potpuno je na toj liniji. Što je i normalno, jer je ona u skladu sa njihovim klasnim interesima. To je nešto što javno kritikujem, a najveći mediji namerno izvrću moje reči i koriste tu priču kako bi napadali, preko mene, Melanšona i Nepokornu Francusku. I tu imamo jednu potpuno suludu situaciju. Oni koji se izdaju za internacionaliste i kosmopolitite à la no borders denunciraju jedan politički pokret tako što evociraju moje poreklo. Jer, u tim medijima već postoji stereotip da su svi Srbi nacionalisti. To je takođe nešto što je jezivo. Svi su se ovde sprdali sa potpunim krahom SSSR-a 1990, a i zbog ratova u ex-Jugoslaviji postala je normalna stvar zezati se na račun Slovena, a naročito Rusa i Srba. U pitanju je jedna vrsta nesvesno usvojenog kompleksa superiornosti, jedan oblik iracionalnog prezira i nipodaštavanja, kojima se pribegava u nedostatku relevantnih argumenata. Nadobudni Zapad sa jednim delom svoje „sveznajuće“ levice. Napokon, u vezi sa migracijama, postoji još jedna tačka oko koje imam problema sa jednim delom levičara i liberala. Mislim da je to zato što dolazim iz Jugoslavije, i što sam u tim stvarima internacionalista na stari način. U potpunosti se slažem sa Tomasom Sunkarom, bivšim čelnikom Burkine Faso da je problem Zapada taj što jednim delom živi na račun drugih. Zapad, SAD, Evropa, to je samo 10 % svetske populacije koja koristi 30 % resursa i učestvuje sa 80 % vojnog budžeta u svetu. Postoji dakle jasna korelacija između obima korišćenih resursa i obima armije, što ide preko eksploatacije siromašnih delova sveta, a naročito Afrike. Africi se nameću ugovori o slobodnoj trgovini koji uništavaju lokalnu ekonomiju, dok se državni dugovi koriste kao oruđe u političkoj borbi. Setimo se Grčke i njenog primera. Priča je bila da treba apsolutno platiti dugove tako što će prodati nacionalne resusrse i da će time biti rešen problem dugova. Međutim, u međuvremenu je gotovo sve prodato, država ima sve manje novca, bolnice su uništene, porastao je mortalitet dece, a dug nastavlja da raste. Ista se logika primenjuje svuda. Napokon, poslednja stvar koja se tiče imigracije je zamka koju je demaskirao upravo Sunkara. On je govorio o važnosti da država zadrži ljude koji su se školovali u Burkini Faso. To znači da kad imaš inžinjera,u čije si školovanje uložio, on treba da tu i ostane, a ne da ode u Francusku za 500 evra više. To je možda dobro za njega, ali nije dobro za zemlju porekla. Ponovo promišljam ono što sam na početku rekao o Jugoslaviji, i tu vidimo vezu, veliki broj mladih iz ex-Jugoslavije napušta svoje zemlje. Tamo je bio rat, nacionalisti nisu stvorili nikakve perspektive, SAD, Engleska i Francuska im predlažu bolje plate itd. Inžinjeri, matematičari, slikari, muzičari… mozak jednog naroda odlazi. Mozgovi odlaze. Upravo mislim i na moje drugove iz Rožave, i zbog toga me pogađaju ovi napadi Olivijea Bezansnoa protiv mene i Melanšona, jer sam bio s njim u Rožavi, sa kurdskim drugovima. Zajedno smo videli šta Turska vlada radi i on zna vrlo dobro šta su nam Kurdi tamo govorili. Njihov stav je da ne žele da njihovi mladi odlaze na Zapad, jer će uskoro ostati bez doktora, inžinjera… Kažu, mi možemo da napravimo bolje društvo jedino ukoliko naši mladi ostanu. Levica ne sme da izgubi iz vida taj aspekt.