Odličan rezultat Jean-Luc Mélenchona u prvom krugu ovogodišnjih francuskih predsedničkih izbora pokazao je da levi populizam nije prolazni momenat koji će pratiti povratak tradicionalnijem obliku klasne politike. Naravno, „vrući“ populistički trenutak kojem smo bili svedoci u poslednjoj deceniji u Zapadnoj Evropi je prošao, a nekoliko njegovih stegonoša – Syriza, Podemos i Corbyn – pretrpeli su neuspehe. Ali to ne znači da je levi populizam zastareo.
Piše Chantal Mouffe, Newleftreview.org
Preveo Miroslav Samardžić, H-Alter
Bilo bi pogrešno odbaciti političku strategiju samo zato što neki od njenih pristalica nisu postigli svoje ciljeve u prvom pokušaju. Politika je, kako nas podseća Max Weber, „snažno i sporo bušenje tvrdih dasaka“.
Naravno, Mélenchon je poražen na predsedničkim izborima 10. aprila, ali je popravio svoj rezultat iz 2017. godine, osvojivši 21,95 posto glasova u odnosu na Marine Le Pen koja je dobila 23,15 posto. Nedostajalo mu je samo 420.000 glasova da se kvalifikuje za drugi krug. Da Parti communiste francais nije insistirala na kandidovanju sopstvenog kandidata, Mélenchon bi mogao da prebrodi ovaj uski jaz. Naravno, moglo bi se tvrditi da je on postigao ovako dobar rezltat jer je odustao od svoje prethodne populističke strategije u korist klasične platforme levog jedinstva. Iz ove perspektive, stvaranje Nouvelle Union Populaire Ecologikue et Sociale (NUPES), izbornog saveza koji je okupio Mélenchonovu La France Insoumise (LFI), socijaliste (PS), Zelene (EELV) i komuniste (PCF), može se posmatrati kao dokaz da on više ne teži populističkom proboju.
Da bismo procenili valjanost ove tvrdnje, neophodno je razjasniti značenje „levog populizma“. Mogli bismo početi sa formalnim pristupom koji je razvio Ernesto Laclau u knjizi „O populističkom umu” (2005). Populizam je, piše on, strategija izgradnje političke granice koja deli društvo na dva tabora, „nas“ i „njih“, i poziva na mobilizaciju „gubitnika“ protiv „moćnih“. Ideološki i institucionalni sadržaj ove borbe je veoma kontingentan. Zavisi od toga kako je granica uspostavljena, kao i od društveno-ekonomskih struktura i istorijsko-geografskih obrazaca u koje je upisana. Ne postoji jednostavna opozicija između pravednog „naroda“ i korumpiranih slojeva „elita“, zamišljenih kao već postojeći empirijski entiteti. Umesto toga, ova binarnost se može konstruisati na različite načine – što je ono što generiše bezbroj razlika između levog i desnog populizma.
Levo-populistička strategija priznaje da je društvo inherentno podeljeno i insistira na partijskoj prirodi politike. U tom smislu je u skladu sa marksističkim pristupom, ali se razlikuje po načinu na koji je granica izgrađena. Prema ortodoksnom marksizmu, ova granica je zasnovana na proizvodnim odnosima i suprotstavlja proletarijat buržoaziji. Za levi populizam, međutim, društveni agent se posmatra kao lokus više „subjektivnih pozicija„ koje odgovaraju različitim društvenim odnosima u koje je on ili ona umetnuta, i nema razloga da se a priori pripisuje klasnom položaju. Zbog toga, iako ima klasnu dimenziju, populistička granica nije konstruisana na klasnoj osnovi.
Konstitucija autsajdera, „naroda”, oslanja se na uspostavljanje “lanca ekvivalencije” koji artikuliše različite borbe protiv dominacije, eksploatacije i diskriminacije. Ova artikulacija je obezbeđena „hegemonističkim označiteljem“ – na primer, harizmatičnim vođom ili kolektivnim pokretom oko koga se mogu iskristalisati zajednički afekti. Pošto društveni akteri imaju višestruke subjektivne pozicije, „mi“ ili „kolektivna volja“ mogu nastati samo kroz takav lanac ekvivalencije, koji omogućava da se jedinstvo pojavi iz razlike. Ne radi se o homogenizovanju različitih političkih zahteva, već o njihovoj „ekvivalentnosti“ koja nastaje iz protivljenja zajedničkom protivniku i zajedničkoj uključenosti u kolektivni projekat. Štaviše, leva populistička strategija ne zahteva radikalan raskid sa političkim institucijama pluralističke liberalne demokratije i stvaranje potpuno novog političkog poretka. Ona se angažuje unutar postojećih političkih institucija kako bi ih temeljno transformisala kroz demokratske procedure. To je strategija „radikalnog reformizma“ koja se razlikuje i od platforme revolucionarne levice i od sterilnog reformizma socijalnih liberala.
S obzirom na ovaj opšti okvir, može li se strategija LFI-ja na poslednjim izborima definisati kao „levopopulistička”? Da li je ona uključivala izgradnju lanca ekvivalencije? Razmotrimo različite aspekte kampanje 2022. Što se tiče ključnog poteza, povlačenja političke granice koja deli „nas“ od „njih“, nije bilo dvosmislenosti. U programu LFI-ja otvoreno je afirmisan koncpept radikalnih društvenih podela i jasno je naznačen njegov glavni protivnik: neoliberalni sistem i blok makronističkih snaga koji je sa njim povezan. Što se tiče konstrukcije „nas“, LFI je, nastupajući pod zastavom Parlement de Union Populaire, naznačio da je njegov cilj stvaranje „naroda„ izvan okvira tradicionalne levce. Cilj Union Populaire, kojim je predsedavala Aurelle Trouve, bio je da poveže stranku sa pokretima koji postoje u različitim sferama društva. S tim ciljem, Mélenchonov program L „avenir en commun bavio se ne samo socio-ekonomskim odnosima eksploatacije već i antagonizmima u oblastima roda, rase i drugih oblika diskriminacije. Bio je posebno snažan u pogledu ekoloških pitanja, zalažući se za radikalni program dekarbonizacije, kao i za ambicioznu zelenu tranziciju koju vodi država. Iako je zahtevao demokratizaciju francuskih političkih institucija i inauguraciju Šeste republike, program LFI nije odbacio republikanski institucionalni okvir. Na ovom nivou, mejnstrim ocena LFI-ja kao „ekstremne levice“ bila je potpuno netačna.
Ako ovim razmatranjima dodamo i činjenicu da su Mélenchonove kampanje oduvek bile praćne snažnim naglaskom na ulozi afekta i važnosti njihovog mobilisanja za stvaranje kolektivne volje, možemo sa sigurnošću tvrditi da je strategija koju je LFI primenio na francuskim izborima bila ponvaljanje levog populizma. Dalje, pretpostavka da je NUPES jednostavno socijaldemokratska koalicija, u kojoj svaki učesnik ima svoj specifičan program, može se lako opovrgnuti. U stvari, NUPES je predstavio izbornu platformu organizovanu pod hegemonijom LFI-ja, koja je uspela da obezbedi sporazum o glavnim stubovima svoje agende: minimalnoj zaradi, starosnoj dobi za odlazak u penziju, ekološkom planiranju i porezu na bogatstvo. PS i EELV su čak bili prinuđeni da prihvate mogućnost nepoštivanja evropskih ugovora koji bi možda ometali realizaciju takvih mera. Ovako uspostavljen savez ne znači suštinsku promenu cilja. To pre ukazuje na pokušaj da se povećaju šanse za dobijanje izborne većine tako što će se obezbediti da progresivni glasovi ne budu rasuti.
Avaj, nije išlo. Ali, ipak, zahvaljujući postojanju NUPES-a i energiji njegovih aktivista, Macron je izgubio apsolutnu većinu u Narodnoj skupštini. NUPES je postao druga najveća grupacija, sa 151 mestom u odnosu na 245 koliko je dobio Ensamble. LFI je dobio glasove razočaranih pristalica Macrona u urbanim sredinama, kao i imigrantskih zajednica i na prekomorskim teritorijama, povećavši svoju zastupljenost sa 17 na 75 poslanika; odličan rezultat. Ipak, on je pomračen neočekivanim prodorom Le Penove, čija partija Rassemblement National je osvojilo 89 mesta, probijajući se u nekadašnja komunistička uporišta. Ishod izbora pokrenuo je debatu unutar LFI-ja o „onima koji nedostaju“ iz levog bloka. Kao što je priznao menadžer Mélenchonove kampanje Manuel Bompard, rezultati su mogli da prenesu lažan utisak da je LFI usvojio strategiju Terra Nova: istraživačkog centra bliskog Socijalističkoj partiji, koji je 2011. preporučio fokusiranje levice na pridobijanje obrazovanih, mladih i etničkih manjina dok je belu radničku klasu prepustio Nacionalnom frontu (Front National). Tumačeći rezultate izbora, zamenik u LFI-ju Francois Ruffin izrazio je zabrinutost da, iako je partija ostvarila uspehe među mladima, srednjom klasom i u radničkim sredinama u predgrađima, ona nije uspela da ostvari nikakav napredak u la France périphérique: malim gradovima, ruralnim opštinama i bivšim industrijskim pojasevima koji su u opadanju – “Francuska žutih prsluka”.
U tim sredinama Le Pen je ostvarila najbolje rezultate, upravo zato što je ponudila diskurs koji je odgovarao zahtevima za bezbednost i zaštitu u delovima Francuske koji su najviše štete pretpeli od posledica tržišne globalizacije. Pošto su prihvatile mantru “Nema alternative”, snage „progresivnog neoliberalizma“ uočljivo nisu bile u stanju da odgovore ovim zahtevima, već su ih posmatrale kao prepreke modernizaciji. To je otvorilo prostor da ih Rassemblement National uobliči u nacionalističko-ksenofobične termine i predstavi se kao „glas naroda“. Da bi povratila ove delove naroda – koji smatraju da je partija Le Penove jedina koja brine o njima – levica mora shvatiti da mnogi zahtevi koji se trenutno izražavaju u nacionalističkom diskursu imaju demokratsko jezgro koje bi moglo da se povrati. Takvi zahtevi ne podrazumevaju usvajanje gledišta o suverenitetu zasnovanom na isključivom nacionalizmu. Povlačenjem granice mi/oni na način koji ne suprotstavlja „prave državljane“ migrantima, ovim zahtevima bi se moglo odgovoriti na egalitaran način koji ima za cilj da zaštiti ljude od destruktivne vladavine kapitala.
Nažalost, postoji tendencija među nekima na levici da zauzmu stav superiornosti prema onima koji glasaju za Marine Le Pen. Umesto da pokušaju da razumeju složene razloge njihove privrženosti njenoj partiji, oni ih potpuno odbacuju i moralno osuđuju. Takvi levičari optužuju birače Rassemblement National da čine inherentno rasistički, seksistički i homofobični blok koji predstavlja „povratak fašizma“. Međutim, bilo bi potpuno kontraproduktivno reagovati na izborne rezultate pozivanjem na stvaranje „Narodnog fronta“ protiv krajnje desnice. Ovo bi imalo katastrofalne posledice uspostavljanja političke granice na način koji LFI stavlja u isti tabor sa Macronom i neoliberalnim blokom, suprotstavljenom Le Penovim takozvanim snagama fašizma. Takva strategija bi isključila svaku mogućnost oporavka tih odlučujućih delova radničke klase. Izazov za LFI je pre da izgradi „narod“ koji je izraz istinskog populističkog bloka, sposobnog da formira društvenu većinu. To zahteva konsolidaciju i proširenje podrške koju je LFI već stekla, kao i dopiranje do onih koji su izgubili veru u političko delovanje i povukli se u apstinenciju. Takođe, imperativ je ne zanemariti deolove naroda „koji nedostaju“ ili ih odbaciti kao „nedostupne“.
U sadašnjoj konjunkturi klimatske vanredne situacije, takođe je ključno za levičarsko-populističku strategiju da se pozabavi pitanjem opstanka i nastanjivosti planete. Ekološka bifurkacija koju zagovara LFI mogla bi delovati kao hegemonistički princip neophodan za artikulisanje društvenih borbi pored ekoloških. Međutim, da bi odigrao tu ulogu, ekološki projekat se ne može zamisliti samo kao skup politika. Da bi ideje ili politike imale snagu, one moraju mobilizirati afekte koji su povezani sa dominantnom društvenom imaginacijom. Politike same po sebi nemaju kapacitet da generišu kolektivnu volju neophodnu za sprovođenje zelene tranzicije. Zbog toga, u mojoj narednoj knjizi, predlažem da ekološkoj bifurkaciji dam afektivnu snagu tako što ću je zamisliti u terminima „Zelene demokratske revolucije“: to jest, kao novi front u radikalizaciji demokratije. Aktiviranjem demokratske imaginacije, zeleni program bi mogao da podstakne afekte koji su moćniji od konkurentskih liberalnih diskursa. Taj program imao bi ulogu „mita“ u Sorelovom smislu: ideje čija moć predviđanja budućnosti daje novo značenje sadašnjosti.
Zelena demokratska revolucija bi branila društvo i njegove materijalne uslove postojanja na način koji osnažuje ljude, umesto da ih ohrabruje da se povuku u odbrambeni nacionalizam ili pasivno prihvatanje algoritamskih oblika upravljanja. Pošto neoliberali pokušavaju da iskoriste socio-ekonomske i klimatske krize da nametnu autoritarna tehnološka rešenja, takva vizija bi mogla da se preklopi sa širokim spektrom demokratskih zahteva i poveća privlačnost programa LFI-ija.