Slavoj Žižek: Od hladnog rata do vrućeg mira

Ruska invazija na Ukrajinu uvela nas je u novu fazu ratovanja i globalne politike. Rizik od nuklearne katastrofe zatekao nas je u savršenoj oluji globalnih kriza koje se međusobno pothranjuju – pandemija, klimatska kriza, gubitak biodiverziteta, nestašice hrane i vode. Prilike su razotkrile bazično ludilo: u vreme kada je sam opstanak čovečanstva ugrožen ekološkim (i drugim) faktorima i kada bi rešavanje tih pretnji trebalo da bude prioritet u odnosu na sve ostalo, naš fokus se odjednom skreće – opet – na novu političku krizu. U trenutku kada je globalna saradnja potrebnija nego ikad „sukob civilizacija“ nam se vraća sa osvetničkom silinom.

Piše: Slavoj Žižek, Project Syndicate 

Prevela: Milica Jovanović, Peščanik.net 

Zašto se to dešava? Kao što je često slučaj, malo Hegela pomaže. U Fenomenologiji duha naći ćemo njegov čuveni opis dijalektike gospodara i sluge, dve „samosvesti“ u borbi na život i smrt. Ako je svako od njih spreman da rizikuje život za pobedu i ako oboje u tome ustraju, pobednika neće ni biti: jedan umire i više nema nikoga ko bi preživelom priznao njegovo postojanje. Iz toga sledi da čitava istorija i kultura počivaju na temeljnom kompromisu: u konfrontaciji licem u lice jedna strana (budući sluga) „sklanja pogled“, nespremna da ide do kraja.

Ali Hegel bi odmah primetio da konačnog ili trajnog kompromisa među državama ne može biti. Odnosi između suverenih nacionalnih država stalno su pod senkom potencijalnog rata, a epoha mira nije ništa drugo do privremeno primirje. Svaka država disciplinuje i obrazuje svoje članove i garantuje građanski mir među njima, a taj proces proizvodi etiku koja u konačnici zahteva herojski čin – spremnost da se položi život za svoju zemlju. Divlji, varvarski odnosi između država tako postaju temelji etičkog života unutar njih.

Severna Koreja predstavlja najčistiji primer ove logike, ali ima naznaka da se i Kina kreće u istom pravcu. Prijatelji iz Kine (koji moraju ostati neimenovani) kažu da su mnogi autori kineskih vojnih časopisa počeli da se žale kako kineska armija nije imala pravi rat da isproba svoju borbenu sposobnost. Dok Sjedinjene Države stalno testiraju svoju vojsku na mestima poput Iraka, Kina to nije učinila od svoje neuspešne intervencije u Vijetnamu 1979.

Istovremeno, kineski zvanični mediji otvoreno sugerišu da će, pošto su izgledi za mirnu integraciju Tajvana sve manji, biti potrebno vojno „oslobađanje“ ostrva. U ideološkoj pripremi, kineska propagandna mašina sve više podstiče nacionalistički patriotizam i sumnjičavost prema svemu inostranom, uz česte optužbe da su SAD nestrpljive da uđu u rat za Tajvan. Prošle jeseni, kineske vlasti su savetovale javnost da se opskrbi dovoljnom količinom zaliha za dva meseca, „za svaki slučaj“. Bilo je to čudno upozorenje koje su mnogi shvatili kao najavu skorašnjeg rata.

Ova tendencija je u direktnoj suprotnosti sa urgentnom potrebom da civilizujemo naš svet i uspostavimo novi odnos prema našoj prirodnoj okolini. Potrebna nam je univerzalna solidarnost i saradnja među svim ljudskim zajednicama, ali taj cilj je sve teže ostvariti dok raste sektaško versko i etničko „herojsko“ nasilje i spremnost da se žrtvuje život (i svet) za svoj poseban cilj. Francuski filozof Alen Badju je 2017. primetio da se obrisi budućeg rata već naziru:

„Sjedinjene Države i njihova zapadno-japanska grupa na jednoj strani, Kina i Rusija na drugoj strani, atomsko oružje svuda. Ne možemo a da se ne prisetimo Lenjinove objave: ‘Ili će revolucija sprečiti rat ili će rat pokrenuti revoluciju’. Ovako možemo definisati maksimalnu ambiciju budućeg političkog rada: po prvi put u istoriji ostvariće se prva hipoteza – revolucija će sprečiti rat, a ne druga – rat će pokrenuti revoluciju. Druga hipoteza se praktično materijalizovala u Rusiji u kontekstu Prvog svetskog rata, a u Kini u kontekstu Drugog. Ali po koju cenu. I sa kakvim dugoročnim posledicama.“

***

Civilizovanje našeg sveta zahtevaće radikalne društvene promene – zapravo revoluciju. Ali nema nade da će tu revoluciju pokrenuti novi rat. Daleko verovatniji ishod je kraj civilizacije kakvu poznajemo, sa preživelima (ako ih bude) organizovanim u male autoritarne grupe. Ne treba gajiti iluzije: u nekom bazičnom smislu, Treći svetski rat je već počeo, iako se još uvek vodi uglavnom preko posrednika.

Apstraktni pozivi na mir nisu dovoljni. „Mir“ nije termin koji nam omogućava da povučemo ključnu političku distinkciju koja nam je potrebna. Okupatori uvek iskreno žele mir na teritoriji koju drže. Nacistička Nemačka je želela mir u okupiranoj Francuskoj, Izrael želi mir na okupiranoj Zapadnoj obali, a ruski predsednik Vladimir Putin želi mir u Ukrajini. Zato, kako je to jednom rekao filozof Etjen Balibar, „pacifizam nije opcija“. Jedini način da se spreči još jedan Veliki rat jeste izbegavanje „mira“ za čije su održavanje potrebni stalni lokalni ratovi.

Na koga se možemo osloniti pod ovim uslovima? Da li treba da se uzdamo u umetnike i mislioce, ili u pragmatične praktičare realpolitike? Problem sa umetnicima i misliocima je u tome što i oni mogu raditi za rat. Setimo se prikladnih stihova Vilijama Batlera Jejtsa: „Prostirem snove pred tvoja stopala / Hodaj nežno jer hodaš po mojim snovima“. Ovo treba primeniti na same pesnike. Kada prostiru svoje snove pod naša stopala treba da budu oprezni, jer će ih njihove stihove čitati stvarni ljudi i delati u skladu sa njima. Setimo se da je taj isti Jejts koketirao sa fašizmom i čak podržao antisemitske nirnberške zakone u avgustu 1938.

Platona bije loš glas jer je govorio da pesnike treba prognati iz njegove države. Ali to je razuman savet ako se pogleda iskustvo poslednjih decenija, kada su izgovor za etničko čišćenje pripremali pesnici i „mislioci“ poput Putinovog kućnog ideologa Aleksandra Dugina. Više nema etničkog čišćenja bez poezije, jer živimo u eri koja je navodno postideološka. Budući da veliki svetovni ciljevi više nemaju snagu da mobilišu ljude za masovno nasilje, potreban je veći, sveti motiv. Religija ili etnička pripadnost savršeno igraju tu ulogu (patološki ateisti koji vrše masovna ubistva iz čistog zadovoljstva su retki izuzeci).

Ni realpolitika nije bolja. Postala je puki alibi za ideologiju, koji često priziva neku skrivenu dimenziju iza vela pojavnosti kako bi se zamaglio zločin koji se otvoreno vrši. Ova dvostruka mistifikacija se često najavljuje opisivanjem situacije kao „složene“. Očigledna činjenica – recimo, primer brutalne vojne agresije – relativizuje se evociranjem „mnogo kompleksnije pozadine“. Čin agresije proglašava se činom odbrane.

Upravo to se danas dešava. Rusija je očigledno napala Ukrajinu i očigledno gađa civile i raseljava milione. Pa ipak komentatori i stručnjaci neprekidno traže „složenost“ iza svega toga.

Kompleksnost postoji, naravno. Ali to ne menja osnovnu činjenicu o tome šta radi Rusija. Naša greška je u tome što nismo dovoljno bukvalno shvatili Putinove pretnje; mislili smo da se samo igra strateške manipulacije i balansiranja. To podseća na čuveni vic koji citira Sigmund Frojd: „Sretnu se dva Jevrejina na stanici u Galiciji. ‘Gde ideš?’, pita jedan. ‘U Krakov’, odgovara drugi. ‘Kakav si ti lažov!’ prasne onaj. „Ako kažeš da ideš u Krakov, znači da hoćeš da pomislim da ideš u Lavov. A znam da u stvari ideš u Krakov. Pa zašto me lažeš?“

Kad je Putin najavio vojnu intervenciju, nismo ga shvatili bukvalno kada je rekao da želi da pacifikuje i „denacifikuje“ Ukrajinu. Umesto toga, primedba razočaranih „dubokih“ stratega glasi: „Zašto mi kažeš da ćeš okupirati Lavov, kada u stvari hoćeš da okupiraš Lavov?“

Ova dvostruka mistifikacija razotkriva kraj realpolitike. Po pravilu, realpolitika je suprotna naivnom vezivanju diplomatije i spoljne politike za (nečije lične) moralne ili političke principe. Ipak u aktuelnim prilikama, realpolitika je ispala naivna. Naivno je pretpostaviti da i druga strana, neprijatelj, takođe smera ograničen pragmatičan dogovor.

***

Tokom Hladnog rata, pravila ponašanja supersila bila su jasno uokvirena doktrinom o sigurnom uzajamnom uništenju (mutual assured destruction, skraćeno MAD, na engleskom lud, bezuman, prim.prev). Svaka supersila je pouzdano znala da bi u slučaju nuklearnog napada druga strana odgovorila punom destruktivnom snagom. Zahvaljujući tome nijedna strana nije započela rat s drugom.

Nasuprot tome, kada Kim Džong Un iz Severne Koreje govori o zadavanju razornog udarca SAD, čovek ne može a da se ne zapita kako on razume svoju poziciju. On govori kao da nije svestan da bi to uništilo i njegovu zemlju i njega. Kao da igra jednu sasvim drugu igru pod nazivom NUTS (nuclear utilization target selection, efikasna selekcija nuklearnih ciljeva; reč nuts u slengu takođe znači lud, bezuman, prim.prev), po kojoj bi se nuklearni kapaciteti neprijatelja mogli hirurški precizno uništiti pre nego što on stigne da uzvrati.

Tokom proteklih nekoliko decenija, čak su se i SAD kolebale između MAD-a i NUTS-a. Mada se ponašaju kao da i dalje veruju u logiku MAD-a u svojim odnosima sa Rusijom i Kinom, povremeno su u iskušenju da se prema Iranu i Severnoj Koreji rukovode NUTS strategijom. Putin prati isti rezon dok nagoveštava moguće pokretanje taktičkog nuklearnog udara. Sama činjenica da jedna supersila istovremeno mobiliše dve direktno suprotne strategije svedoči o šizoidnosti čitavog poduhvata.

Na žalost nas ostalih MAD pripada prošlosti. Supersile sve više iskušavaju jedna drugu preko posrednika, dok pokušavaju da nametnu svoju verziju globalnih pravila. Putin je 5. marta sankcije uvedene Rusiji nazvao „ekvivalentom objave rata“. Ali od tada je više puta izjavljivao da ekonomska razmena sa zapadom treba da se nastavi, ističući da Rusija ispunjava svoje obaveze i isporučuje energente zapadnoj Evropi.

Drugim rečima, Putin pokušava da nametne novi model međunarodnih odnosa. Umesto hladnog rata, treba mu vrući mir: stanje permanentnog hibridnog rata u kome se pokreću vojne intervencije pod maskom mirovnih i humanitarnih misija.

Tako je 15. februara ruska Duma izdala deklaraciju u kojoj izražava „nedvosmislenu i konsolidovanu podršku odgovarajućim humanitarnim merama usmerenim na pružanje podrške stanovnicima pojedinih područja Donjecke i Luganske oblasti u Ukrajini, koji su izrazili želju da govore i pišu na ruskom jeziku, koji žele da se poštuje sloboda veroispovesti i koji ne podržavaju postupke ukrajinskih vlasti kojima se krše njihova prava i slobode“.

Koliko često smo u prošlosti čuli slične argumente za intervencije pod vođstvom SAD u Latinskoj Americi ili na Bliskom istoku i u severnoj Africi? Dok Rusija granatira gradove i gađa porodilišta u Ukrajini, međunarodna trgovina treba da se nastavi. Izvan Ukrajine treba da teče normalan život. To znači imati trajni globalni mir koji se održava neprekidnim mirovnim intervencijama u izolovanim delovima sveta.

Može li bilo ko biti slobodan u tako jadnom stanju? Na Hegelovom tragu, treba razlikovati apstraktnu i konkretnu slobodu, koje odgovaraju našim pojmovima slobode (freedom) i građanskih sloboda (liberty). Apstraktna sloboda je moć da se radi šta se hoće nezavisno od društvenih pravila i običaja; konkretna sloboda je sloboda koja se daje i održava pravilima i običajima. Prometnom ulicom mogu slobodno da se krećem samo kada sam razumno uveren da će se drugi na ulici ponašati civilizovano prema meni – da će vozači poštovati saobraćajna pravila i da me drugi pešaci neće pljačkati.

Ali u trenucima krize mora da interveniše apstraktna sloboda. U decembru 1944. Žan-Pol Sartr je napisao: „Nikad nismo bili slobodniji nego pod nemačkom okupacijom. Izgubili smo sva prava, a pre svega pravo da govorimo. Bili smo sasvim pokoreni… Zato je u Pokretu otpora vladala prava demokratija: i za vojnika i za njegovog nadređenog važile su ista opasnost, ista usamljenost, ista odgovornost, ista apsolutna sloboda unutar discipline“.

Sartr je opisivao slobodu, a ne građanske slobode koje se uspostavljaju kada se obnovi posleratna normalnost. Oni koji se bore protiv ruske invazije u Ukrajini su danas slobodni i bore se za građanske slobode. Ali to otvara pitanje koliko dugo je ta distinkcija održiva. Šta se dešava ako milioni ljudi odluče da krše pravila kako bi zaštitili svoje građanske slobode? Da li je tako nešto navelo trampovsku rulju da napadne američki Kapitol 6. januara 2021?

***

Još uvek nam nedostaje odgovarajuća reč za opis današnjeg sveta. Filozofkinja Ketrin Malabu veruje da smo svedoci „anarhističkog zaokreta“ u kapitalizmu: „Kako drugačije opisati pojave kao što su decentralizovane valute, kraj monopola države, izlišnost posredničke uloge banaka i decentralizacija razmene i transakcija?“

Te pojave možda deluju privlačno, ali sa postepenim nestankom državnog monopola nestaju i državna ograničenja nemilosrdne eksploatacije i dominacije. Dok anarho-kapitalizam ima za cilj transparentnost, on „istovremeno dozvoljava zloupotrebu poverljivih podataka, paralelni tamni internet i fabrikovanje lažnih vesti“.

Da bi sprečile potpuni haos, primećuje Malabu, politike sve više prate put „fašističke evolucije… sa preteranom bezbednosnom i vojnom koncentracijom moći. Ti fenomeni nisu u suprotnosti sa težnjom ka anarhizmu, već zapravo ukazuju na nestanak države koja, kada joj se ukloni društvena funkcija, odražava nepotrebnost svoje sile kroz primenu nasilja. Ultranacionalizam tako signalizira samrtnu agoniju nacionalne vlasti“.

U tom smislu, u Ukrajini nije jedna nacionalna država napala drugu, već je Ukrajina napadnuta kao entitet čiji etnički identitet agresor negira. Invazija je opravdana u smislu geopolitičkih sfera uticaja (koje se često šire izvan etničkih okvira, kao u slučaju Sirije). Rusija odbija da koristi reč „rat“ za svoju „specijalnu vojnu operaciju“ ne samo da bi umanjila brutalnost svoje intervencije, već pre svega da bi jasno stavila do znanja da to nije rat u tradicionalnom smislu oružanog sukoba između nacionalnih država.

Kremlj nas uverava da on samo obezbeđuje „mir“ u onome što smatra svojom geopolitičkom sferom uticaja. Zapravo, on već interveniše preko svojih posrednika u Bosni i na Kosovu. Ruski ambasador u BiH, Igor Kalabukov, objasnio je 17. marta da „ako BiH odluči da bude članica nekog saveza kao što je Nato, to je njeno pravo. A naša reakcija na to je naše pravo. Primer Ukrajine pokazuje naša očekivanja. Ako budemo izloženi pretnji reagovaćemo“.

Ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov ide korak dalje i sugeriše da bi jedino sveobuhvatno rešenje bila demilitarizacija cele Evrope, pri čemu bi Rusija sa svojom vojskom održavala mir povremenim humanitarnim intervencijama. Sličnih ideja ima u izobilju u ruskim medijima. Kako politički komentator Dmitrij Evstafijev objašnjava u nedavnom intervjuu za jedan hrvatski list: „Stvorena je Rusija koja Evropu ne doživljava kao partnera. Ona ima tri partnera: SAD, Kinu i Indiju. Vi ste za nas trofej koji ćemo podeliti sa Amerikancima. Evropa će to uskoro shvatiti“.

Putinov dvorski filozof Dugin zasniva stav Kremlja na uvrnutoj verziji istoricističkog relativizma. On je 2016. rekao: „Postmodernost pokazuje da je svaka takozvana istina stvar uverenja. Dakle, mi verujemo u ono što radimo, verujemo u ono što govorimo. I to je jedini način da se definiše istina. Dakle, imamo našu posebnu rusku istinu koju vi morate da prihvatite… Ako Sjedinjene Države ne žele da započnu rat, treba da priznate da Sjedinjene Države više nisu jedinstveni gospodar. U Siriji i Ukrajini Rusija kaže: ‘Ne, vi više niste gazda’. Postavlja se pitanje ko vlada svetom. Odgovor može dati samo rat“.

To otvara očigledno pitanje: šta je sa narodima Sirije i Ukrajine? Da li oni mogu da biraju svoju istinu i svoja uverenja ili su njihove zemlje samo igralište – bojno polje – velikih „šefova“? Kremlj bi rekao da se u velikoj podeli moći oni ne računaju. U okviru 4 sfere uticaja postoje samo mirovne intervencije. Pravi rat se dešava samo kada 4 velika šefa ne mogu da se dogovore oko granica svojih sfera – kao u slučaju pretenzija Kine na Tajvan i Južno kinesko more.

***

Ali ako nas može pokrenuti samo pretnja ratom, a ne pretnja našoj prirodnoj okolini, građanske slobode koje ćemo dobiti ako naša strana pobedi možda nisu toga vredne. Suočeni smo sa nemogućim izborom: ako pravimo kompromise da bismo održali mir, hranimo ruski ekspanzionizam koji će zadovoljiti samo „demilitarizacija“ cele Evrope. Ali ako podržimo otvoreni sukob, izlažemo se velikom riziku novog svetskog rata. Jedino pravo rešenje je promena pogleda na svet.

Dok se globalni liberalno-kapitalistički poredak očigledno približava krizi na više nivoa, rat u Ukrajini se lažno i opasno pojednostavljuje. Globalni problemi kao što je klimatska kriza ne igraju nikakvu ulogu u izlizanom narativu o sukobu između varvarsko-totalitarnih zemalja i civilizovanog, slobodnog zapada. Pa ipak, novi ratovi i sukobi velikih sila takođe su i reakcija na te probleme. Ako je u pitanju opstanak na našoj ugroženoj planeti treba sebi obezbediti jaču poziciju od ostalih. Daleko od toga da je to trenutak otkrivanja istine: kada se ogoli osnovni antagonizam, aktuelna kriza je zapravo trenutak teške obmane.

Mada treba da stanemo uz Ukrajinu treba izbeći fascinaciju ratom koja je očigledno ponela one koji se zalažu za otvoreni sukob sa Rusijom. Potrebno je nešto poput novog pokreta nesvrstanih, ne u smislu da zemlje treba da budu neutralne u odnosu na aktuelni rat, već da bi trebalo da dovedemo u pitanje čitav koncept „sukoba civilizacija“.

Prema Semjuelu Hantingtonu, autoru tog koncepta, pozornica za sukob civilizacija postavljena je na kraju Hladnog rata, kada je „gvozdena zavesa ideologije“ zamenjena „baršunastom zavesom kulture“. Na prvi pogled to deluje kao sušta suprotnost tezi o kraju istorije koju je izneo Frensis Fukujama nakon kolapsa komunizma u Evropi. To je pseudohegelijanska ideja o tome da je najbolji mogući društveni poredak koji je čovečanstvo moglo da osmisli konačno ostvaren kao kapitalistička liberalna demokratija.

Sada vidimo da su te dve vizije savršeno kompatibilne: „sukob civilizacija“ je politika koja nastupa na „kraju istorije“. Etnički i verski sukobi se odlično uklapaju u globalni kapitalizam. U doba „postpolitike“ – kada se sama politika postepeno zamenjuje ekspertskom društvenom administracijom – jedini preostali legitimni izvori sukoba su kulturalni (etnički, verski). Porast „iracionalnog“ nasilja proishodi iz depolitizacije naših društava.

Istina je da je unutar tog ograničenog horizonta jedina alternativa ratu mirna koegzistencija civilizacija (kako Dugin kaže, različitih „istina“ ili, na danas popularnijem jeziku, različitih „načina života“). Iz toga sledi da su prisilni brakovi, homofobija ili silovanje žena koje se usude da same izađu napolje, podnošljivi ako se dešavaju u drugoj zemlji, sve dok je ta zemlja integrisana u globalno tržište.

Nova nesvrstanost treba da proširi svoje horizonte i prizna da naša borba treba da bude globalna – i da se usprotivi rusofobiji. Treba pružiti podršku onima koji u Rusiji protestuju protiv invazije Ukrajine. To nisu neki apstraktni internacionalisti već prave ruske patriote – ljudi koji istinski vole svoju zemlju i koji je se od 24. februara duboko stide. Ne postoji moralno odvratnija ni politički opasnija pozicija od one da „je to moja zemlja, svejedno da li je u pravu ili nije“. Nažalost, prva žrtva rata u Ukrajini bila je upravo univerzalnost.